Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko šest godina. Podnositeljkama je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . N . iz Beograda i R . F . iz Prilužja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. N. i R. F. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6993/06, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete , i to - podnositeljke M. N. u iznosu od 600 evra , a podnositeljke R. F. u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N. iz Beograda i R. F. iz Prilužja, podnele su, 28. maja 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6993/06. Zbog dužine trajanja predmetnog postupka, ustavnom žalbom se ističe i povreda načela i prava zajemčenih odredbama člana 3. stav 1, člana 19. stav 1, člana 22. stav 1, člana 36. i člana 60. stav 4. Ustava.

Ukazujući na okolnosti koje su, po njihovom mišljenju , doprinele dužini pomenutog postupka, podnositeljke ističu da su im navedena ustavna načela i prava povređena time što predmetni postupak, koji je hitan, nije pravnosnažno okončan ni posle šest godina. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i utvrdi im pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj ihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1521/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6993/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci R. F. i M. N, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podneli su 18. avgusta 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog JP "E. S." JP T. "K.", radi naknade štete zbog manje isplaćene stimulativne otpremnine, tražeći da im se isplati iznos otpremnine za još deset godina staža osiguranja, a podneskom od 12. januara 2007. godine preinačili su tužbu isticanjem novih zahteva.

Zbog smrti tužioca R. F. u decembru 2007. godine, postupak nije prekidan jer je R. F, ovde podnositeljka ustavne žalbe, o ovoj činjenici obavestila sud u novembru 2008. godine, kada se na osnovu ostavinskog rešenja od 6. novembra 2008. godine, legitimisala kao tužiočev pravni sledbenik i stupila u parnicu.

Na predlog tužilaca iz juna 2007. godine i novembra 2008. godine, u toku 2009. godine sprovedeno je finansijsko veštačenje na okolnost utvrđivanja razlike između isplaćenih naknada zarada i iznosa zarada i drugih naknada obračunatih prema odredbama opšteg akta.

U toku postupka, od ukupno 14 ročišta, osam nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja tužilaca, dok po jedno ročište nije održano radi združenja odgovora na tužbu spisima predmeta, odnosno na molbu tuženog, a jedno ročište je otkazano rešenjem, zbog čega u periodu od jula 2007. do novembra 2008. godine nije održano nijedno ročište. Pri tome, prvostepeni sud je radi odlučivanja o predlogu tuženog za pokretanje postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja, nakon ročišta zakazanog za 31. januar 2008. godine prvo sledće zakazao za 13. jun 2008. godine. Ročište koje je bilo zakazano za 3. april 2009. godine nije održano na molbu tužilaca radi "preciziranja" tužbenog zahteva u skladu sa nalazom veštaka, iako im je pomenuti nalaz dostavljen krajem februara 2009. godine. Budući da su tužioci podnesak sa opredeljenim zahtevom dostavili sudu 5. maja 2009. godine, ročište koje je bilo zakazano za 11. maj nije održano radi ostavljanja roka suprotnoj strani za izjašnjenje na neposredno uručeni podnesak.

Prvostepena presuda P. 6993/06 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca doneta je 25. juna, a iz suda je otpravljena u novembru 2009. godine. Osnov obrazloženja zasniva se na oceni suda da tužiocima ne pripadaju puni iznosi zarada, topli obrok i regres, jer u spornom periodu nisu bili radno angažovani, te da im ne pripada iznos koji potražuju na ime stimulativne otpremnine, budući da im je ista isplaćena za godine staža osiguranja utvrđene relevantnom odlukom tuženog.

Apelacioni sud u Beogradu, kome su spisi predmeta dostavljeni krajem aprila 2010. godine na odlučivanje o izjavljenim žalbama, rešenjem Gž1. 5058/10 od 5. aprila 2012. godine vratio je spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Prvostepeni sud je spise predmeta vratio drugostepenom sudu na odlučivanje u junu 2012. godine.

Predmetni postupak pravnosnažno je okončan presudom Apelacionog suda od 4. jula 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva ju podnosi teljke ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao šest godina i četiri meseca, što bi moglo da ukazuje na to da nije okončan u razumnom rok u. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume, Ustavni sud je, imajući u vidu predmet spora, ocenio da su podnositeljke imale legitiman interes da se predmetni postupak okonča u što kraćem roku kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu tražene zaštite njihovih prava, te da se, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, predmetni postupak ne može smatrati složenim.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnositeljke su u neznatnoj meri doprinele dužini postupka, jer dva ročišta nisu održana zbog propusta na njihovoj strani, što je dovelo do produženja postupka za nešto više od tri meseca. Naime, jedno ročište nije održano na njihovu molbu radi opredeljivanja zahteva u skladu sa nalazom veštaka, iako im je nalaz veštaka dostavljen mesec dana pre zakazanog ročišta, a drugo zbog toga što su podnositeljke opredeljeni zahtev sudu dostavile neposredno pre zakazanog ročišta, pa je suprotnoj strani ostavljen rok za izjašnjenje.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud posle dve i po godine od pokretanja postupa izveo dokaz finansijskim veštačenjem na okolnost visine eventualne štete, da bi nakon sprovedenog veštačenja, tužbeni zahtev odbio, nalazeći da podnositeljke nemaju pravni osnov da potražuju naknadu štete, pri čemu je ovu ocenu zasnovao na dokazima priloženim uz tužbu. Pored toga, prvostepeni sud, radi odlučivanja o predlogu tuženog za pokretanje postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja, pet meseci nije preduzeo nijednu radnju u postupku. Što se tiče postupanja drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da su tom sudu trebale nepune dve godine da utvrdi da li su ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje o izjavljenim žalbama, te da je nakon ponovnog vraćanja spisa, meritornu odluku doneo u roku od godinu dana.

Polazeći od svega izloženog, vodeći računa o složenosti predmeta, ponašanju podnositeljki ustavne žalbe i postupanju sudova, Ustavni sud je ocenio da trajanje predmetnog postupka pred dve sudske instance od šest godina i pet meseci ne ispunjava zahtev razumnog roka, te da je ono prevashodno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja sudova. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete, i to podnositeljki M. N. u iznosu od 600 evra, a podnositeljki R. F. u iznosu od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrp ele podnosi teljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja i složenost postupka, ali i činjenicu da je druga podnositeljka R. F. svojstvo stranke u predmetnom postupku stekla nešto kasnije, krajem 2008. godine. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnos iteljke ustavne žalbe pretrpe le zbog nedelotvornog i neefikasnog postupanja sudova .

7. Imajući u vidu da podnositeljke ne ukazuj u na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, kao i to da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod o povredi prava na pravno sredstvo i prava na rad , Ustavni sud je ocenio da se podnositeljke samo formalno poziva ju na povredu prava iz člana 36. i člana 60. stav 4. Ustava (suštinski vezujući ih za dužinu trajanja postupka) , što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 3. stav 1, člana 19. stav 1. i člana 22. stav 1 . Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode . Stoga, povreda ovih načela može biti predmet razmatranja samo u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. Budući da je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba nedopuštena u delu kojim se ističu povrede prava iz člana 36. i člana 60. stav 4. Ustava, to nema osnova ni za isticanje povreda navedenih načela, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede načela i prava iz člana 3. stav 1, člana 19. stav 1, člana 22. stav 1, člana 36. i člana 60. stav 4. Ustava, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti