Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od skoro dvanaest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi J. B . iz S, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 433/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 280/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B . iz S, Republika Hrvatska, je 18. maja 2017. godine, preko punomoćnika N . J, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 433/16 (raniji predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 280/05).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je njegov pravni prethodnik još 6. juna 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Inđiji tužbu radi sticanja bez osnova i utvrđenja prava svojine, a da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 685/17 od 23. marta 2017. godine, te mu je zbog trajanja postupka od 12 godina, koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 433/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučiva nje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

I. B, pravni prethodni podnosioca ustavne žalbe , je 6. juna 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv tuženih J. C . i M . C . radi sticanja bez osnova i utvrđenja prava svojine, sa zahtevom za određivanj e privremene mere. Predmet je dobio broj P. 280/05.

Rešenjem Opštinskog suda u Inđiji P. 280/05 od 20. juna 2005. godine određena je privremena mera i zabranjeno je tuženima svako otuđenje i opterećenje konkretnih nekretnina upisanih u KO Stari Slankamen i određeno je da privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja postupka P. 280/05.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano deset ročišta, na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u izvod iz zemljišnih knjiga Katastra nepokretnosti opštine Stari Slankamen, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka poljoprivredne struke, i saslušan je veštak, dok 12 ročišta nije bilo održano, i to: šest iz procesnih razloga, dva na zahtev punomoćnika tužioca, što je dovelo do produženja parnice za četiri meseca, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog odsustva tuženog, a jedno zbog štrajka advokata.

Tužbeni zahtev je preciziran 1. novembra 2005. i 6. juna 2007. godine.

Od 24. septembra 2007. do 25. avgusta 2009. godine pred prvostepenim sudom nije bilo zakazano nijedno ročište.

Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 2949/10 od 24. aprila 2012. godine utvrđen je prekid parničnog postupka zbog smrti tuženog J. C . i određeno je da će se postupak nastaviti kada naslednik ili staralac zaostavštine preuzmu postupak, ili kada ih sud, na predlog protivne strane, pozove da to učine.

Tužilac I. B . je 9. jula 2012. godine predložio nastavak postupka jer su ostavinskim rešenjem kao zakonski naslednici pok. J. C . označeni njegova supruga M. C . i sin J . C.

Zatim je prekinuti postupak nastavljen i prvo ročište je održano 9. oktobra 2012. godine.

Rešenjem P. 1435/12 od 29. maja 2013. godine određen je prekid postupka zbog smrti tužioca I. B.

Podneskom od 17. septembra 2013. godine podnosilac ustavne žalbe J. B . je predložio nastavak postupka i tražio je subjektivno preinačenje tužbe tako što će on biti na strani tužioca, imajući u vidu da je pok. tužilac I. B . utovorom o darovanju od 17. oktobra 2003 . godine poklonio podnosiocu ustavne žalbe J . B . nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva.

Rešenjem Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1435/12 od 21. februara 2014. godine odbačen je kao neuredan predlog podnosioca za nastavak postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 177/14 od 4. juna 2014. godine naloženo je punomoćniku podnosioca da dostavi dokaz da li je iza pok. I. B . vođen ostavinski postupak i da li je isti okončan.

Podneskom od 9. jula 2014. godine punomoćnik podnosioca je obavestio sud da je J. B . oglašen za naslednika pok. I . B , dostavio je ostavinsko rešenje iz Republike Hrvatske i zahtevao je preuzimanje parnice.

Zatim je na prvom sledećem ročištu od 25. marta 2015. godine J. B . saslušan kao parnična stranka.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 177/14 od 8. septembra 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev.

Podnosilac je 20. novembra 2015. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3522/15 od 14. aprila 2016. godine žalba tužioca je delimično odbijena, a delimično usvojena i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 177/14 od 8. septembra 2015. godine u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da su tuženi, bez pravnog osnova, stekli pravo svojine na nepokretnostima bliže opisanim u izreci, a preinačena je tako što s u tuženi obavez ani da trpe da se pok. I . B . upiše kao vlasnik na parcelama bliže opisanim u izreci, upisanih u list nepokretnosti br. 2179 KO Stari Slankamen, te su obavez ani tuženi da tužiocu J . B . (kao pravnom sledbeniku pok. I. B), predaju u posed navedene parcele , dok je u preostalom delu prvostepena presuda ukinuta i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažnog dela presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3522/15 od 14. aprila 2016. godine tuženi su 30. juna 2016. godine izjavili reviziju. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1871/17 od 11. oktobra 2017. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3522/15 od 14. aprila 2016. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 433/16 od 28. oktobra 2016. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen preostali tužbeni zahtev, pa su , na ime sticanja bez osnova, tuženi M. C . i J . C . solidarno obavezani da tužiocu J . B, kao pravnom sledbeniku pok. I . B, vrate plodove koje su stekli bez pravnog osnova u novčanom iznosu od 322.712,67 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 28. okto bra 2016. godine, pa do isplate i obavez ani su da solidarno plate tužiocu troškove postupka u iznosu od 352.792,00 dinara; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva za iznos od 314.672,33 dinara, a koji čini razliku od traženih 637.385,00 dinara do dosuđenih 322.712,67 dinara; u stavu trećem izreke odbij en je kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu kamate, i to u visini i za periode bliže označen e u izreci ; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan preostali deo zahteva tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 159.753,00 dinara, koji čini razliku od traženih 512.545,00 dinara do dosuđenih 352.792,00 dinara.

Parnične stranke su 25. januara 2017. godine izjavile žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novoj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 433/16 od 28. oktobra 2016. godine i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 685/17 od 23. marta 2017. godine presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji, P. 433/16 od 28. oktobra 2016. godine je preinač ena, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi solidarno obavežu da tužiocu isplate određene novčane iznose bliže označene u izreci na ime stečenog bez osnova dok je u preostalom delu potvrđena prvostepena presuda u pobijanom, a nepreinačenom usvajajućem delu i obavez an je tužilac da tuženima naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana i pet meseci tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe pravnog prethodnika podnosioca – 6. juna 2005. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu kao naslednik tužioca dve godine i osam meseci pre okončanja parnice, ali da je u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava isti ovlašćen da ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku za ceo period sudskog postupka – videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Scordino protiv Italije, od 29. marta 2006. godine, predstavka broj 36813/97, a koja je u skladu sa praksom Ustavnog suda, iskazanom kroz odluke Už-8645/2014 od 29. septembra 2016. godine i Už-8476/2015 od 20. septembra 2017. godine.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od jedanaest godina i devet meseci predstavlja njegovo nerazumno dug o trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon deset godina i tri meseca od podnete tužbe . Takođe, šest ročišta pred tim sudom nije održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Prvostepeni sud je imao period potpune neaktivnosti u trajanju od dve godine kada nije zakazao nijedno ročište (od 24. septembra 2007. do 25. avgusta 2009. godine). Međutim, ostali postupajući sudovi su odlučivali u kratkim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao pet meseci, u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom odlučeno je za šest meseci, dok je drugi po redu žalbeni postupak, kojim je pravnosnažno okončana parnica, trajao samo dva meseca.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe 17. septembra 2013. godine predložio nastavak prekinutog parničnog postupka tražeći subjektivno preinačenje tužbe tako što će stupiti na mesto pok. tužioca I. B, a 9. jula 2014. godine podnosilac ustavne žalbe je stupio u parnicu na mesto pok tužioca.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Takođe, postupak je bio u prekidu dva puta, u ukupnom trajanju od dve godine zbog smrti jednog tuženog i zbog smrti tužioca, pravnog prethodnika podnosioca, što se ne može staviti na teret parničnom sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer dva ročišta ni su bil a održana na zahtev njegovog punomoćnika , a što je dovelo do produženja parnice za četiri meseca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 433/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 280/05). te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07,99/11,18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, računajući od dana kada je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke broj 22080/09, 56465/13, 73656/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i v iše presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti