Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dvanaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Vasilija Gavrića i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina. Deo žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje i rad odbacuje se kao zahtev za ocenu zakonitosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vasilija Gavrića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vasilija Gavrića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 3149/06, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 12714/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Vasilija Gavrića protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3149/06 od 14. maja 2007. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 449/10 od 15. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vasilije Gavrić iz Beograda je 4. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3149/06.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je parnični postupak čiji je predmet radni spor trajao 12 godina i u delu tužbenog zahteva je pravnosnažno okončan iz procesnih razloga, i to odbačajem tužbe kao neblagovremene. Naknadu štete nije tražio.

Podnosilac ustavne žalbe je osporio rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3149/06 od 14. maja 2007. godine i rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1. 449/10 od 15. jula 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, navodeći: da je prvostepeno rešenje kojim je odbačena tužba kao neblagovremena nezakonito a da je drugostepeni sud potvrđujući prvostepeno procesno rešenje takođe odlučio na štetu podnosioca; da su i prvostepeni i drugostepeni sud ignorisali odlučne činjenice, i donošenjem nezakonitih rešenja odlučili na štetu podnosioca i uskratili mu pravo da na zakonit način ostvari svoja prava. Predložio je da Ustavni sud poništi osporeno prvostepeno i drugostepeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava, a stavom 2. tog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 12714/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. juna 1998. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Preduzeća "Zmaj", Zemun, kojim je tražio da se utvrdi da mu je od strane tuženog pričinjena šteta i da mu tuženi naknadi pričinjenu štetu za period od 1.februara 1996. godine do 31. decembra 2003. godine. Na ročištu od 27. novembra 1998. godine tužilac je izjavio da je primio rešenje tuženog broj 1843/96 od 28. maja 1998. godine, da tužbu protiv tog rešenja nije podnosio, da bi na ročištu od 11. maja 1999. godine izjavio da njegov tužbeni zahtev glasi: "da se poništi rešenje br. 1843/96 od 28. maja 1998. godine i to isključivo u delu u kome je određen koeficijent od 2,12 za njegovo radno mesto domara koordinatora, sa napomenom da je u podnetoj tužbi od 16. juna 1998. godine tražio poništaj tog rešenja, te da je isto primio 5. juna 1998. godine, pa povlači navod sa ročišta od 27. novembra 1998. godine, da rešenje nije osporavao pred sudom". U podnesku od 24. marta 2005. godine tužilac je konačno precizirao svoj tužbeni zahtev, kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog broj 1843/96 od 28. maja 1998. godine kojim je tužiocu utvrđen koeficijent od 2,12 za njegovo radno mesto domara koordinatora, te da se obaveže tuženi da tužiocu po osnovu manje isplaćene zarade za period od 1. februara 1996. godine do 31. decembra 2003. godine isplati iznos od 510.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. januara 2004. godine pa do isplate.

Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu održana su pripremna ročišta 27. novembra 1998. godine i 23. februara 1999. godine, a zatim je održano osam ročišta za glavnu raspravu na kojima je određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužioca kao stranke, saslušanjem predstavnika tuženog kao parnične stranke, saslušanjem više svedoka, kao i uvidom u noramtivna akta preduzeća, dok šest ročišta nije bilo održano, i to tri iz procesnih razloga a tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 278/98 od 24. marta 2005. godine razdvojen je postupak za raspravljanje po zahtevu kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje tuženog broj 1843/96 od 28. maja 1998. godine kojim je tužiocu utvrđen koeficijent od 2,12 za njegovo radno mesto domara-koordinatora, od raspravljanja o preostalom delu tužbenog zahteva za isplatu manje isplaćene zarade. Rešenjem P1. 278/98 od 14. septembra 2005. godine prekinut je parnični postupak P1. 278/98 u delu tužbenog zahteva za isplatu manje isplaćene zarade, i to do okončanja postupka u delu tužbenog zahteva, radi poništaja rešenja tuženog broj 1843/96.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1943/05 od 12. decembra 2005. godine odbačena je kao neblagovremena tužba, radi poništaja rešenja tuženog broj 1843/96 od 28. maja 1998. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 879/06 od 3. novembra 2006. godine ukinuto je prvostepeno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1943/05 od 12. decembra 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bilo je održano jedno ročište, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga.

Osporenim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3149/06 od 14. maja 2007. godine odbačena je kao neblagovremena tužba podnosioca radi poništaja rešenja tuženog broj 1843/96 od 28. maja 1998. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4650/07 od 13. februara 2008. godine, donetim po žalbi tužioca, predmet P1. 3149/06 je vraćen prvostepenom sudu radi dopune postupka, odnosno zbog očigledne greške u kucanju jer je u zaglavlju ožalbenog rešenja označeno da se isto donosi "u ime naroda". Zatim je prvostepeni sud doneo rešenje o ispravci P1. 3149/06 od 20. maja 2009. godine kojim je ispravljen uvod rešenja tako što se izostavlja da je rešenje "doneto u ime naroda". Dalje, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3970/08 od 11. decembra 2008. godine, po žalbi tužioca, predmet je ponovo vraćen Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu zbog omaške u pisanju godine donošenja rešenja. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda suda u Beogradu P1. 3149/96 od 22. maja 2009. godine ispravljeno je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3149/06 od 14. maja 2007. godine zbog greške u pisanju godine donošenja rešenja.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 449/10 od 15. jula 2010. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđeno je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3149/06 od 14. maja 2007. godine, ispravljeno rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3149/06 od 20. maja 2008. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda P1. 3149/06 od 22. maja 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 16. juna 1998. godine pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe i preciziranja tužbenog zahteva, posle sedam godina je razdvojen postupak po delovima tužbenog zahteva, odnosno prekinut je parnični postupak po drugom delu tužbenog zahteva koji nije ni osporen ustavnom žalbom, a o prvom delu tužbenog zahteva je procesno odlučeno posle devet godina od podnošenja tužbe, i to tako što je odbačena tužba, a drugostepeni sud je posle tri godine potvrdio prvostepeno procesno rešenje o odbacivanju tužbe.

Dakle, postupak je u delu tužbenog zahteva koji je osporen ustavnom žalbom trajao 12 godina i procesno je okončan, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po praksi Ustavnog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda podnosilac ustavne žalbe se uredno odaziva o pozivima suda, postupa o je po nalozima suda i pri tome ni je zloupotrebljava o svoja procesna ovlašćenja. Međutim, iako je podnosilac više puta precizirao tužbeni zahtev, što predstavlja njegovo zakonsko pravo, to nije uticalo na dužinu trajanja postupka.

Takođe, predmet spora je bio značajan za podnosioca imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva bio radni spor.

Po oceni Suda, predmetni osporeni postupak nije bio toliko složen da bi nerazumno dugo trajao.

Polazeći od svega navedenog, krećući se u granicama ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu člana 89. st av 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu .

6. U vezi osporavanja u ustavnoj žalbi presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 1. 3149/06 od 14. maja 2007. godine i presude Višeg suda u Beogradu Gž 1. 449/10 od 15. jula 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava na koja se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi.

Ocenjujući navode da su osporene sudske odluke nezakonite, donete bez pravilno utvrđenih činjenica, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da ocenjuje izvedene dokaze u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih sudskih odluka, niti je ukazano na proizvoljnost u njihovom donošenju. Ustavni sud nalazi da su parnični sudovi dali jasne i dovoljno obrazložene razloge zbog kojih je odbačena tužba podnosioca ustavne žalbe u delu kojim je tražen poništaj rešenja tuženog kojim je utvrđen koeficijent radnog mesta podnosioca.

Ustavni sud smatra da su sa ustavnopravnog stanovišta neprihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava, koju podnosilac obrazlaže istim razlozima kao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi se moglo dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosioca da su mu osporenim sudskim odlukama povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava.

Stoga je ustavna žalba izjavljena protiv navedenih sudskih odluka odbačena u tački 2. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog, člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dvanaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti