Ustavna žalba: Pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da pravnosnažna presuda o nezakonitom otkazu automatski daje pravo zaposlenom na naknadu štete u visini izgubljene zarade. Naknadna krivična osuda zaposlenog nije relevantna za odgovornost poslodavca po osnovu Zakona o radu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. D . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. D . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2724/11 od 6. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2724/11 od 6. marta 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1293/10 od 26. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. D . iz Novog Sada, preko punomoćnika B . P, advokata iz Novog Sada, podneo je , 28. maja 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2724/11 od 6. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je osporenom presudom, zapravo, izvršeno preispitivanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da su nezakonite odluke na osnovu kojih je podnosiocu otkazan ugovor o radu. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, te da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7655/03 od 2. marta 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je poništeno rešenje direktora tuženog, bivšeg poslodavca tužioca, kojim mu je otkazana ugovor o radu, a tuženi je obavezan da tužioca vrati u radni odnos i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i sposobnostima. U obrazloženju ove odluke navedeno je da tužiocu radni odnos prestao na osnovu člana 101. stav 1. tačka 5) Zakona o radu, jer je učinio krivično delo na radu, a prema stanovištu parničnog suda, da bi zaposlenom prestao radni odnos na osnovu navedene odredbe, “nije dovoljno da poslodavac na osnovu ličnog zapažanja oglasi zaposlenog krivim, već je potrebno da postoji pravnosnažna osuđujuća presuda, a tuženi je požurio sa otkazom ugovora o radu“. Revizija koju je tuženi izjavio protiv pravnosnažne presude odbačena je kao nedozvoljena, jer nije bila izjavljena putem advokata.

Nakon navedenog postupka, podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je tužbu sudu protiv istog tuženog, kojom je tražio da se obaveže tuženi da mu, na ime naknade štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja za period dok je bio van radnog odnosa kod tuženog, isplati opredeljene novčane iznose, kao i da mu uplati odgovarajuće doprinose. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5136/05 od 8. maja 2007. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4855/07 od 11. septembra 2008. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Tuženi je protiv označene drugostepene presude izjavio reviziju, koja je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev.II 493/09 od 30. aprila 2009. godine, usvojena. U međuvremenu, podnosilac je, kao izvršni poverilac, u izvršnom postupku naplatio dosuđeni iznos od 1.212,898,91 dinara.

U ponovnom parničnom postupku, presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1293/10 od 26. oktobra 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog izgubljene zarade , dok je odbijen kao neosnovan naknadno istaknut protivtuženi zahtev tuženog-protivtužioca, kojim je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog da mu isplati iznos od 1.212,898,91 dinara, a koji je naplaćen u ranije sprovedenom izvršnom postupku

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž.1 2724/11 od 6. marta 2012. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1293/10 od 26. oktobra 2011. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca.

U obrazloženju osporene presude navedeno je da je u međuvremenu 8. juna 2007. godine pravnosnažno okončan krivični postupak koji je vođen protiv tužioca kao okrivljenog, u kome je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo zloupotrebe službenog položaja i u kome je usvojen imovinskopravni zahtev tuženog kao oštećenog, kao i da je okrivljeni oglašen krivim za delo koje je učinio pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu. Dalje je navedeno da je parnični sud vezan osuđujućom presudom u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti, kao i da je za odluku o tužbenom zahtevu od značaja da li postoji ili ne postoji krivica tužioca za radnje koje su mu bile stavljene na teret i zbog kojim mu je otkazan ugovor o radu, jer ona predstavlja osnov za isključenje odgovornosti tuženog-protivtužioca kao poslodavca za naknadu štete. Stoga, imajući u vidu da je tužilac-protivtuženi oglašen krivim, prema oceni drugostepenog suda, osnovan je navod žalbe tuženog-protivtužioca da nema njegove odgovornosti ni obaveze da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno jeda svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 108. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao u vreme donošenja spornih rešenja o otkazu ugovora o radu bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

Odredbama člana 191. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka i donošenja osporene presude, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2 .); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrarnost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi „Van Kück protiv Nemačke “, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, osporenom drugostepenom presudom postupajući sud je odbio tužbeni zahtev podnosioca, kojim je tražio da s e obaveže tužen i da mu isplati naknadu štete u visini zarada i drugih primanja koja mu nisu isplaćena zbog nezakonitog otkaza, obrazlažući svoju odluku time da je podnosiocu njegovom krivicom otkazan ugovor o radu, te da to predstavlja osnov isključenja odgovornosti tuženog kao poslodavca za naknadu štete.

Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u Zakonu o radu (član 108.), bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

Dakle, u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom odlukom poništeno rešenje kojim je otkazan ugovor o radu podnosiocu, kao zaposlenom, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete nastale usled nezakonitog otkaza, nisu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2724/11 od 6. marta 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1293/10 od 26. oktobra 2011. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba: Pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti