Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od 19 godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene procesnog prava u vezi sa eventualnim tužbenim zahtevom.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-4303/2010
25.04.2013.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu i usluge „Nelt Co“ d.o.o. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu i usluge „Nelt Co“ d.o.o. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Nišu u predmetu P. 1290/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu i usluge „Nelt Co“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 9204/08 od 27. oktobra 2009. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 338/10 od 24. juna 2010. godine povređen o prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava.
3. Poništavaju se presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 9204/08 od 27. oktobra 2009. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 338/10 od 24. juna 2010. godine i nalaže Privrednom apelacionom sudu da ponovo odluči o žalbi tužene strane izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 1290/07 od 24. septembra 2008. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.
O b r a z l o ž e nj e
1. Preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu i usluge „Nelt Co“ d.o.o. iz Beograda podnelo je 5. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9204/08 od 27. oktobra 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 338/10 od 24. juna 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu i prava na pravno sredstvo , kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, član a 36. i član a 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Nišu u predmetu P. 1290/07.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je parnični postupak neopravdano dugo trajao; da tako dugom trajanju postupka nije ničim doprineo; da su mnoga ročišta bespotrebno odlagana, a mnoga nisu održana, bez valjanih razloga i bez njegove krivice i da mu je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je prvostepeni sud načinio „procesnu grešku“, jer je usvojio podnosiočev primarni tužbeni zahtev, dok je potpuno nepotrebno odbio eventualni tužbeni zahtev, navodeći u obrazloženju samo jednu rečenicu; da se podnosilac nije žalio na prvostepenu presudu, smatrajući da nema pravni interes za izjavljivanje žalbe; da je drugostepeni sud usvojio žalbu tuženog, preinačio prvostepenu presudu kojom je usvojen podnosiočev tužbeni zahtev i isti odbio kao neosnovan, ali nije ukinuo odluku kojom je odbijen eventualni tužbeni zahtev; da je revizijski sud odbio reviziju podnosioca kao neosnovanu i potvrdio drugostepenu presudu; da Viši trgovinski sud i Vrhovni kasacioni sud nisu na opisani način mogli da postupe, kao i da su imali obavezu da isprave procesni propust prvostepenog suda, zbog čega je podnosilac u suštini ostao bez pravne zaštite; da je primarni tužbeni zahtev odbijen zbog zastarelosti potraživanja, ali sudovi nisu uzeli u obzir potpisani IOS obrazac, koji, po mišljenju podnosioca, predstavlja priznanje duga, a time i razlog za prekid zastarelosti. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje. Zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku nije istaknut.
Privredni sud u Nišu je dopisom od 29. oktobra 2012. godine odgovarajući na navode ustavne žalb e, pored datog pregleda toka parničnog postupka, istakao: da je složenost činjeničnih i pravnih pitanja uticala na složenost dokaznog postupka; da je za izvođenje dokaza veštačenjem bilo angažovano više različitih sudskih veštaka, kao i da nije bilo odgovarajuće dokumentacije na osnovu kojih bi nalazi bili sačinjeni; da, iako je u predmetu postupalo više sudij a, oni su redovno zakazival i ročišta ; da stranke nisu uredno postupale po nalozima suda i datim rokovima, da nisu na vreme vršili uplate predujma troškova za izvođenje dokaze veštačenjima.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Trgovinskog suda u Nišu u predmetu P. 1290/07 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudsko j s tvari: da je tužilac „Robne kuće“ – Niš podneo 28. maja 1991. godine predlog za raspoređivanje sredstava, prava i obaveza posle izvršene statusne promene protiv tuženika TP „Nišpromet“ - Niš; da je u toku trajanja postupka Sd. 8/91 pred tim sudom, predmetu pripojen i predmet Sd. 13/91, a po predlogu DTP „Stoteks“ u Nišu, protiv označenih stranaka, koji je podnet 29. jula 1991. godine, za uređenje odnosa nasta lih statusnom promenom i predaju nepokretnosti; po prestanku rada sudova udruženog rada, predmet je ustupljen Privrednom sudu u Nišu , gde je postupak vođen pod brojem P. 699/92; da je nakon jednog održanog ročišta 24. aprila 1992. godine pred Okružnim privrednim sudom u Nišu doneta međupresuda 9P. 699/92 od 8. maja 1992. godine, koja je u postupku po žalbi potvrđena presudom Višeg privrednog suda u Beogradu Pž. 7723/92 od 8. oktobra 1992. godine; da je u postupku po reviziji Vrhovni sud Srbije svojim rešenjem Prev. 98/93 od 8. septembra 1993. godine ukinuo navedene presude, pa je postupak nastavljen pod brojem P. 4709/93; da je doneta delimična presuda P. 4709/93 od 27. juna 1997. godine, koja je po žalbi tužioca, DD „Stoteks“, Niš, pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, potvrđena presudom Višeg privrednog suda u Beogradu Pž. 2174/98 od 28. oktobra 1998. godine, da je u postupku po reviziji tužioca DD „Stoteks“ Niš, odlučivao Vrhovni sud Srbije presudom Prev. 58/99 od 14. juna 2000. godine; da je u daljem postupku, iz razloga celishodnosti i ekonomičnosti, a radi potpunijeg izvođenja dokaza po spornim pitanjima, zbog toga što se postupak među strankama vodi radi utvrđivanja međusobnih odnosa nastalih u više statusnih promena, koje su se dešavale tokom dužeg vremenskog perioda, postupak razdvojen rešenjem Trgovinskog suda u Nišu P. 4709/93 od 28. septembra 2004. godine; da je postupak po tužbi tužioca „Robne kuće“ - Niš protiv tuženika TP „Nišpromet“ - Niš i po protivtužbi TP „Nišpromet“ – Niš, protiv „Robne kuće“ - Niš , nastavljen pod istim brojem; da je postupak po tužbi tužioca AD „Stoteks“, Niš protiv „Robne kuće“ - Niš i TP „Nišpromet“ - Niš, kao i po protivtužbama tuženih prema tužiocu nastavljen pod brojem P. 1335/04; da je u ovoj fazi postupka, zajedničkim podneskom od 1. juna 2005. godine, 172 fizička lica podnel o je predlog da stupe u parnicu u svojstvu umešača na strani tužioca DD „Stoteks“ , Niš ; da je ovaj predlog odbijen ; da je Trgovinski sud u Nišu rešenjem P. 1335/04 od 12. jula 2005. godine odredio prekid postupka; da je 18. septembra 2007. godine Preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu i usluge „Nelt Co“ doo iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, kao pravni sledbenik „Stoteks“ AD, Niš , podnelo predlog za nastavak prekinutog postupka.
Presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 1290/07 od 24. septembra 2008. godine, stavom prvim izreke, usvojen je primarni zahtev tužioca i obavezan prvotuženi da tužiocu Preduzeću za spoljnu i unutrašnju trgovinu i usluge „Nelt Co“ doo iz Beograda , kao pravnom sledbenik u „Stoteks“ AD, Niš , isplati na ime doprinosa u izgradnji r obne kuće „Sinđelić“ u Nišu iznos od 189.069.489,70 dinara, sa kamatom prema Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 30. jula 2008. godine, pa do konačne isplate, i da tužiocu na knadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.381.000,00 dinara; stavom drugim izreke prvostepene presude odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi pravo svojine prema prvotuženom na idealnom delu 54,30% robne kuće „Sinđelić“ u Nišu, što je prvotuženi dužan da prizna i dozvoli tužiocu upis prava svojine na navedenom udelu u zemljišnim i drugim javnim knjigama; prema stavu trećem izreke ove presude, povučena je tužba tužioca prema drugotuženom u delu kojim je tražio da se obaveže drugotuženi da isplati tužiocu na ime doprinosa u izgradnji robne kuće „Sinđelić“ iznos od 36.000.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom ili da tužiocu prizna pravo svojine idealnih 54,3/100 delova robne kuće „Sinđelić“ ; stavom četvrtim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev prvotuženog AD za trgovinu „Robne kuće“ Niš kojim je tražio obavezivanje tužioca, Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu i usluge „Nelt Co“ doo iz Beograda , kao pravnog sledbenika „Stoteks“ Trgovinsk o preduzeće na veliko i malo AD, Niš , da na ime udela u izgradnji poslovne zgrade u Nišu , ulica generala Milojka Lešjanina 74 i poslovne zgrade distributivnog centra u Nišu, isplati prvotuženom iznos od 80.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 21. aprila 2004. godine, pa do konačne isplate ili da prvotuženom prizna pravo svojine na udelu od 1/3 udela na navedenim zgradama; stavom petim odbijen je protivtužbeni zahtev drugotuženog kojim je tražio da se utvrdi pravo svojine na poslovnoj zgradi u Nišu, ulica generala Milojka Lešjanina 74, ukupne površine 1100 m2 i što je tužilac dužan da prizna i da drugotuženom navedenu nepokretnost ustupi u svojinu i državinu, a ukoliko to ne učini, da drugotuženom presuda služi za upis prava u zemljišnim i drugim javnim knjigama, kao i eventualni protivtužbeni zahtev drugotuženog kojim je tražio obavezivanje tužioca da na ime doprinosa u sticanju imovine koja je uneta prilikom ranije statusne promene, drugotuženom isplati 140.000.000 dinara, odnosno iznos koji bude određen u postupku veštačenja. U obrazloženju navedene prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno da kako je usvojen primarni tužbeni zahtev tužioca, to je sud na osnovu odredbe člana 191. stav 2. Zakona o parničnom postupku, eventualni tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.
Osporenom drugostepenom presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu I Pž. 9204/08 od 27. oktobra 2009. godine, donetom u žalbenom postupku, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen primarni tužbeni zahtev tužioca koj im je tražio da se obaveže prvotuženi da tužiocu isplati na ime doprinosa u izgradnji robne kuće „Sinđelić“ u Nišu iznos od 189.069.489,70 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 30. jula 2008. godine do isplate, kao neosnovan , stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba prvotuženog-protivtužioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, a stavom trećim izreke ukinuta je odluka o troškovima postupka sadržana u delu stava prvog izreke prvostepene presude i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
Tužilac je podneo 24. decembra 2009. godine reviziju protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9204/08 od 27. oktobra 2009. godine, zasnivajući svoje navode na pogrešnom shvatanju drugostepenog suda o zastarelosti potraživanja, ne navodeći nijedan razlog vezan za odbijanje eventualnog tužbenog zahteva.
Osporenom revizijskom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 338/10 od 24. juna 2010. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana revizija tužioca-protivtuženog „Nelt Co“ doo iz Beograda, kao pravnog sledbenika „Stoteks“ Trgovinsko preduzeće na veliko i malo A D, Niš, izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9204/08 od 27. oktobra 2009. godine, u delu u kome je preinačena prvostepena presuda Trgovinskog suda u Nišu P. 1290/07 od 24. septembra 2008. godine u pogledu usvojeno g primarno g tužbeno g zahtev a i odbijen primarni tužbeni zahtev za obavezivanje prvotuženog protivtužioca AD za trgovinu „Robne kuće“ iz Niša , da na ime doprinosa u izgradnji robne kuće „Sinđelić“ u Nišu isplati tužiocu protivtuženom iznos od 189.069.489,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. jula 2008. godine , stavom drugim izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca-protivtuženog izjavljena protiv rešenja o troškovima spora sadržanog u stavu trećem izreke drugostepene presude, kojim je ukinuto rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu jedan izreke prvostepene presude; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev prvotuženog protivtužioca za naknadu troškova revizijskog postupka. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su radnici pravnog prethodnika stranaka u ovom sporu TRO „Niš promet“ iz Niša su 18. aprila 1978. godine neposrednim izjašnjavanjem na referendumu o izgradnji robne kuće u Knjaževačkoj bb, sada RK „Sinđelić“ a u skladu sa samoupravnim sporazumom o udruživanju u TRO „Niš promet“ i čl. 104. Statuta TRO „Niš promet“ OOUR „Klasične prodavnice“ OOUR „Velikoprodaja", RK „Pionir“, RK „Niš promet“ i „Duvan“ sklopili sporazum 1. oktobra 1978. godine, kojim su uredili društveno-ekonomske odnose i interese u društvenoj reprodukciji i međusobna prava, obaveze i odgovornost u odnosima udruživanja rada i sredstava primenom člana 27. stava 2. Zakona o udruženom radu, označavajući ga kao samoupravni sporazum o izgradnji Robne kuće u ulici Knjaževačkoj bb u Nišu; da je samoupravni sporazum izvršen tako da je robna kuća „Sinđelić“ izgrađena, a visina uloženih sredstava utvrđena sa stanjem na dan 31. decembar 1981. godine; da je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog povraćaj tužiocu-protivtuženom sredstava uloženih u izgradnju robne kuće „Sinđelić" na osnovu samoupravnog sporazuma od 10. oktobra 1978. godine sa stanjem na dan 31. decembra 1981. godine, prema kome je učešće pravnog prethodnika tužioca-protivtuženog u relativnom iznosu od 54,30%, a što obračunato na dan veštačenja 30. jula 2008. godine iznosi 189.069.489,70 dinara, koji iznos prvostepeni sud dosuđuje usvajajući ga kao primarni tužbeni zahtev; da prvostepeni sud navodi da je ceneći prigovor zastarelosti potraživanja prvotuženog-protivtužioca, imao u vidu činjenicu da se pravni prethodnik tužioca, ranija OOUR „Velikoprodaja“ izdvojila iz sastava jedinstvene radne organizacije „Niš promet“ Niš 11. decembra 1989. godine i da je u vreme kada je izvršeno izdvajanje u primeni bio Zakon o udruženom radu, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o preduzećima 1. januara 1989. godine, a koji nije sadržavao odredbe o zastarelosti potraživanja, te se na konkretan slučaj primenjuju odredbe člana 371. 3akona o obligacionim odnosima o roku zastarelosti od deset godina, i kako je izdvajanje pravnog prethodnika tužioca iz sastava radne organizacije „Niš promet“ iz Niša izvršeno 11. decembra 1989. godine, od kada je isti mogao da traži povraćaj uloženih sredstava, a tužilac postavio zahtev po ovom osnovu u podnesku od 8. decembra 1994. godine, pre isteka roka zastarelosti, to je, po oceni prvostepenog suda , istaknuti prigovor zastarelosti neosnovan; da je drugostepeni su je suprotno pogrešno izraženom pravnom stavu prvostepenog suda o prigovoru zastarelosti, odlučio pravilnom primenom materijalnog prava, jer je utuženo potraživanje iz primarnog zahteva dospelo za naplatu zastarelo prema Zakonu o udruženom radu, v ažećem u vreme nastanka obaveze pro istekle iz samoupravnog sporazuma; da je članom 608. Zakona o udruženom radu bilo p ropisano da z astarelošću prestaje pravo da ce zahteva ispunjenje materijalnih obaveza koje proizilaze iz samoupravnog sporazuma, što se prema stavu prvom tačka 4. odnosi i na ispunjenje druge individualne obaveze koja za predmet ima određeno davanje ili činjenje u novcu, dok se prema stavu drugom istog člana na zastarelost zahteva iz stava prvog ovog člana shodno primenjuju opšte odredbe zastarelosti potraživanja, s tim da ti zahtevi zastarevaju za tri godine; da kako je visina uloženih sredstava po samoupravnom sporazumu utvrđena 31. decembra 1981. godine, a tužbeni zahtev za povraćaj uloženih sredstava istaknut u podnesku od 8. decembra 1994. godine, novčano opredeljen 24. novembra 1996. godine, to je p otraživanje tužioca-protiv tuženog zastare lo primenom navedene odredbe Zakona o udruženom radu koji je u to vreme bio na snazi; da je neosnovano pravno stanovište revidenta da je zastarni rok za povraćaj sredstava počeo teći tek po izdvajanju pravnog prethodnika revidenta iz radne organizacije „Niš promet“ Niš 11. decembra 1989. godine, ili po pravnosnažnosti presude prvostepenog suda P. 1617/04 od 29. novembra 2004. godine kojom je utvrđeno pravo svojine prvotuženog protivtužioca na robnoj kući „Sinđelić“; da suprotno iznetom stavu, iz odredbe člana 7. navedenog samoupravnog sporazuma, kojim je ugovoren povraćaj uloženih sredstava po izgradnji robne kuće, a koja su uložile potpisnice sporazuma i okolnosti da su po izgradnji robne kuće „Sinđelić “ pravni prethodnici stranaka u ovom sporu zaključili ugovor o izmirenju obaveza vezanih za izgradnju navedene robne kuće saglasno utvrđujući visinu uloženih sredstava na dan 31. decembra 1981. godine, kako u novčanom tako i u procentualnom iznosu, proizilazi da je od tog dana počeo teći rok zastarelosti potraživanja iz člana 361. stava 1. Zakona o obligacionim odnosima; da se , stoga, protekom roka za povraćaj uloženih sredstava po samoupravnom sporazumu u kome je visina sredstava utvrđena 31. decembra 1981. godine, prema navedenoj odredbi Zakona o udruženom radu, predmetna obligacija pretvorila u prirodnu obligaciju koja se usled protivljenja dužnika-prvotuženog protivtužioca ne može realizovati, te je prestalo pravo poverioca - tužioca-protivtuženog da zahteva ispunjenje obaveze; da su zbog ovoga na sporno potraživanje irelevantni k asnije nastali događaji koji se odnose na izdvajanje pravnog prethodnika tužioca- protivtuženog iz radne organizacije „Niš promet“ Niš i pravnosnažnost presude kojim je utvrđeno svojinsko pravo prvotuženog-protivtužioca na robnoj kući „Sinđelić“ u Ni šu; da kako ne postoje revizijski razlozi, pa ni oni na koje se pazi po službenoj dužnosti, odbijena je revizija i odlučeno kao izreci revizijske presude, na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 405. stava 1. Zakona o parničnom postupku.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (čl an 10. st. 1. i 2.); da u jednoj tužbi tužilac može istaći više zahteva protiv istog tuženog kad su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, a ako zahtevi nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, oni se mogu istaći u jednoj tužbi protiv istog tuženog samo kad je isti sud stvarno nadležan za svaki od ovih zahteva i kad je za sve zahteve određena ista vrsta postupka, da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u jednoj tužbi, i tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan, da se zahtevi, po stavu 2. ovog člana, mogu istaći u jednoj tužbi samo ako je sud stvarno nadležan za svaki od istaknutih zahteva i ako je za sve zahteve određena ista vrsta postupka, kao i da ako o nekim od zahteva istaknutim u istoj tužbi treba da sudi veće a o drugim sudija pojedinac istog suda, o svim zahtevima sudiće veće (član 191.).
5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana pokretanja postupka od strane pravnih pretho dnika podnosioca 28. maja 1991. godine.
Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao 19 godina, što, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.
Ipak, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.
Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog postupka, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka u određenoj meri doprinela složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj parnici, odnosno složenost dokaznog postupka. Naime, za izvođenje dokaza veštačenjem bilo angažovano više različitih sudskih veštaka, kao i komisija sudskih veštaka .
Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegov im tužbenim zahtevima odluči u razumnom roku.
Trajanju postupka doprineli su i učesnici u postupku, pa i pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, kao stranka u sporu. Stranke u sporu nisu uvek uredno postupale po nalozima suda i u određenim rokovima, nisu uvek blagovremeno vršile uplate predujma troškova za izvođenje dokaza veštačenjem, podnesci su dostavljani na ročištima ili uoči zakazanih ročišta, ročišta su odlagana na predlog, uz saglasnost ili usled nedolaska predstavnika stranaka, a utvrđivanje činjenica u dokaznom postupku – izvođenje dokaza veštačenjem nije bilo izvodljivo zbog toga što stranke nisu dostavljale neophodnu dokumentaciju.
Ipak, Ustavni sud smatra da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.
U prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govori i postupanje sudova više instance koji su dva puta ukidali presude prvostepenog suda i predmet vraćali na ponovni postupak. Ustavni sud i u ovoj odluci napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu, po pravilu , doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.
U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.
6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Nišu u predmetu P. 1290/07.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.
7. Razmatrajući navode i razloge na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva tvrdnju o tome da mu je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9204/08 od 27. oktobra 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 338/10 od 24. juna 2010. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi sledeće:
Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac je tužbom tražio da se: 1. da se obaveže prvotuženi da tužiocu isplati na ime doprinosa u izgradnji robne kuće „Sinđelić“ u Nišu iznos od 189.069.489,70 dinara, sa kamatom prema Zakonu o visini stope zatezne kamate , počev od 30. jula 2008. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.381.000,00 dinara, a ako sud nađe da nije osnovan primarni tužbeni zahtev, da sud 2 . utvrdi tužiočevo pravo svojine prema prvotuženom na idealnom delu 54,30% robne kuće „Sinđelić“ u Nišu, što bi prvotuženi bio dužan da prizna i dozvoli tužiocu upis prava svojine na navedenom udelu u zemljišnim i drugim javnim knjigama.
Iz navedenog proizilazi da je podnosilac iskoristio svoje pravo da, saglasno odredbi člana 191. stav 2. ZPP, u jednoj tužbi istakne dva međusobno povezana tužbena zahteva, ali tako da sud može da usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan. Kako se u konkretnom slučaju radi o tzv. eventualnom spajanj u tužbenih zahteva , Ustavni sud napominje da je to takav vid kumulacije tužbenih zahteva koji daje mogućnost tužiocu da dva tužbena zahteva istakne u okviru iste tužbe, i to u eventualnom odnosu. Za razliku od kumulativnog spajanja zahteva, u slučaju eventualnog povezivanja zahteva, kao što je ovde slučaj, tužbom se predlaže usvajanje samo jednog zahteva. Tužilac tužbom određuje redosled kojeg se sud mora držati prilikom meritornog odlučivanja. Procesni smisao redosleda je u tome da sledeći zahtev treba da bude usvojen ako se onaj koji je ispred njega istaknut pokaže kao neosnovan, ili ako tužba u pogledu tog zahteva bude odbačena kao nedozvoljena, budući da se primarni (glavni) zahtev i sekundarni (supsidijarni) zahtev isključuju, jer sa aspekta materijalnog prava oba zahteva ne mogu biti osnovana. Međutim, prvostepeni sud je suprotno navedenim odredbama ZPP, kao i samoj suštini navedenog instituta, nakon što je u celini usvojio primarni tužbeni zahtev, eventualni tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, uz obrazloženje da zbog toga što je usvojen primarni tužbeni zahtev tužioca, eventualni tužbeni zahtev treba odbiti kao neosnovan . Ustavni sud konstatuje da sud nije imao zakonsko ovlašćenje da, u konkretnom slučaju, odbi je eventualni tužbeni zahtev kao neosnovan . Naime, kada sud nađe da je glavni tužbeni zahtev osnovan, tada parnica o eventualno postavljenom tužbenom zahtevu prestaje da teče, a sud je dužan da u presudi konstatuje da je parnica u pogledu eventualno postavljenog tužbenog zahteva prestala da teče. Ustavni sud napominje da je drugostepeni sud imao obavezu da po službenoj dužnosti ukine i odluku prvostepenog suda u odnosu na odbijajući deo tužbenog zahteva postavljenog u formi eventualnog zahteva, jer se radi o koneksnim zahtevima . Naime, u situaciji kada drugostepeni sud preinač i prvostepenu presudu samo u odnosu na primarni zahtev , a u preostalom delu ostavi na snazi prvostepenu odluku, tada se radi o odluci koja je po svojoj suštini i pravnoj prirodi nepostojeća, upravo zbog toga što je eventualni tužbeni zahtev u koneksnom odnosu sa primarnim tužbenim zahtevom. Dakle, postupanje redovnih sudova, sa stanovišta prava na pravično suđenje, ukazuje na arbitrernu primenu procesnog prava i stoga nije prihvatljivo za Ustavni sud.
8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama Višeg trgovinskog suda Pž. 9204/08 od 27. oktobra 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 338/10 od 24. juna 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio u tač. 2. i 3. izreke, poništio presud e Višeg trgovinskog suda Pž. 9204/08 od 27. oktobra 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 338/10 od 24. juna 2010. godine i naložio Privrednom apelacionom sudu da ponovo odluči o žalbi tužene strane izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 1290/07 od 24. septembra 2008. godine , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.
9. Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe koje se odnose na povrede prva iz čl. 21, 36. i 58. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i činjenicu da je poništio osporen e akt e.
10. Na osnovu izloženog i na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević