Odluka Ustavnog suda o povredi prava na hitno odlučivanje o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na hitno odlučivanje o žalbi na rešenje o produženju pritvora. Period od 19 dana za odlučivanje, u situaciji kada je pritvor produžen za 30 dana, nesrazmerno je dug.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Mašića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Mašića i utvrđuje da je u postupku po žalbi na rešenje Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 8. maja 2015. godine u kome je doneto rešenje Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 – Kv. 1759/15 od 2. juna 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana .

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Mašić iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 2. jula 2015. godine, preko punomoćnika Vladimira Beljanskog, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 – Kv. 1759/15 od 2. juna 2015. godine, zbog povrede prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3 . Ustava Republike Srbije, prava na obrazloženu sudsku odluku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na slobodu kretanja iz člana 39. st. 1. i 2. Ustava . Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava iz člana 5. stav 4, člana 6. stav 1. i člana 2. st. 1. i 3. Protokola 4. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da se protiv podnosioca i još 12 osoba vodi istražni postupak, pri čemu se u odnosu na podnosioca istražni postupak vodi zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. Krivičnog zakonika. Dalje se navodi da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 12. aprila 2015. godine prema podnosiocu određen pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 2 ) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računa od 10. aprila 2015. godine, kada je lišen slobode , a da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 8. maja 2015. godine prema podnosiocu pritvor produžen . Navodi se da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 – Kv. 1759/15 od 2. juna 2015. godine usvojena žalba branioca podnosioca ustavne žalbe i preinačeno rešenje Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 8. maja 2015. godine, tako što je prema podnosiocu ukinut pritvor. Istim osporenim rešenjem je, na osnovu člana 197. Zakonika o krivičnom postupku , podnosiocu izrečena mera zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim svedocima i naloženo mu je da se svakog prvog ponedeljka u mesecu javlja u Policijsku upravu u Novom Sadu.

S pozivom na praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, podnosilac tvrdnju o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava obrazlaže time da je u konkretnom slučaju žalba protiv rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 8. maja 2015. godine izjavljena 14. maja 2015. godine, a da je veće Višeg suda u Beogradu odluku o žalbi donelo i dostavilo podnosiocu ustavne žalbe 2. juna 2015. godine, te da je osporeno rešenje doneto i dostavljeno podnosiocu nakon 19 dana. Prema mišljenju podnosioca, rok od 19 dana za donošenje odluke o žalbi na rešenje o produženju pritvora i njeno dostavljanje podnosiocu u situaciji u kojoj je pritvor produžen za najviše 30 dana, predstavlja nesrazmerno dug period za preispitivanje zakonitosti odluke o produženju pritvor a od strane drugostepenog suda i ne ispunjava standard hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava i člana 5. stav 4. Evropske konvencije.

Tvrdnju o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije podnosilac obrazlaže time da se u osporenom rešenju , u delu u kom je izrečena mera zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja, ne navode konkretne činjenice, niti okolnost i iz koj ih proizlazi da će podnosilac uticati na svedoke. Po mišljenju podnosioca, nije dovoljno da se istakne samo apstraktna mogućnost uticaja na svedoke koja postoji uvek kada je ispitivanje svedoka potrebno, već je potrebno da se navedu i obrazlože konkretne okolnosti koji potvrđuju postojanje ove opasnosti, te da stoga u osporenom rešenju nisu na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložene okolnosti iz člana 197. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, već su navedeni razlozi lapidarnog karaktera.

Podnosilac tvrdnju o povredi prava na slobodu kretanja iz člana 39. st. 1. i 2. Ustava i člana 2. st. 1. i 3. Protokola 4. uz Evropsku konvenciju obrazlaže time da je izricanjem mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licima i nalaganjem da u tačno određeno vreme pristupi i javi se u PU Novi Sad njemu ograničena sloboda kretanja, ali da to ograničenje nije bilo u skladu sa zakonom, kao i da nije proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu. Podnosilac smatra da nikakva ograničenja nisu bila neophodna radi vođenja krivičnog postupka, jer ne postoji bilo kakva okolnost koja ukazuje na to da bi podnosilac taj postupak mogao ometati.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeno rešenje.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu VIII Su. 43 87/2017 od 9. oktobra 2017. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

- naredbom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kti. 133/15 od 11. aprila 2015. godine određeno je sprovođenje istrage protiv okrivljenih D.J, N.P, A.J, M.A, G.B, S.S, J.J, S.Đ, P.K, S.F, V.A, Ž.Ž. i okrivljenog Milana Mašića, ovde podnosioca ustavne žalbe;

- protiv podnosioca istraga se sprovodila zbog krivičnog dela zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika;

- rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 12. aprila 2015. godine prema okrivljenom Milanu Mašiću (podnosiocu ustavne žalbe) određen je pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računa od 10. aprila 2015. godine od 8 časova 45 minuta , kada je lišen slobode;

- u rešenju o određivanju pritvora je, pored ostalog, navedeno da bi u toku istrage trebalo saslu šati svedoke A.Č, M.M, N.T, S.M, J.R. i D.B, te da postoji osobita okolnost koja ukazuje da bi puštanjem na slobodu ometao istražni postupak uticajem, prvenstveno na svedoke koji treba da budu saslušani u delu postupka i navoda koji mu se stavljaju na teret;

- rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 8. maja 2015. godine odlučivano je o produženju pritvora u odnosu na sedam okrivljenih , prema okrivljenom D.J. produžen je pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1) i 2 ) Zakonika o krivičnom postupku, a prema okrivljenima A.J, M.A, S.S, S.Đ, V.A. i okrivljenom Milanu Mašiću (podnosiocu) na osnovu člana 211. stav 1. tačka 2 ) Zakonika o krivičnom postupku ; pritvor je po ovom rešenju produžen najduže 30 dana, odnosno do 7. juna 2015. godine ;

- branilac Milana Mašića je 14. maja 2015. godine izjavio žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 8. maja 2015. godine;

- protiv navedenog rešenja žalbe su izjavili branilac okrivljenog S.S. 14. maja 2015. godine, branilac okrivljenog M.A. 15. maja 2015. godine, branilac okrivljene S.Đ. 18. maja 2015. godine i branilac okrivljenog V.A. 18. maja 2015. godine;

- osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 – Kv. 1759/15 od 2. juna 2015. godine, stavom prvim izreke, usvojene su žalbe branilaca okrivljenih S.Đ, S.S, V.A. i Milana Mašića i preinačeno rešenje Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 8. maja 2015. godine, tako što je prema okrivljenima S.Đ, S.S, V.A. i Milanu Mašiću ukinut pritvor;

- osporenim rešenjem, stavom drugim izreke, okrivljenom Milan u Mašić u zabranjeno je da prilazi, sastaje se ili komunicira sa svedocima A.Č, M.M. i A.G, naloženo mu je da se svakog prvog ponedeljka u mesecu javlja u Policijsku upravu u Novom Sadu, određeno da mera zabrane, prilaženja, sastajanja ili komuniciranja može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, s tim što je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je trajanje mere opravdano , pri čemu je okrivljeni Milan Mašić upozoren da se prema njemu može odrediti teža mera ukoliko prekrš i izrečenu zabranu ;

- u obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, navedeno je da su delimično osnovani navodi žalbe branioca okrivljenog Milana Mašića da pritvor predstavlja prestrogo određenu meru i da se ista svrha mogla postići i blažom merom; dalje je navedeno da je u toku istražnog postupka neophodno ispitati svedoke A.Č, M.M. i A.G, na okolnost poslovanja određenih privrednih društava, budući da su imenovana lica označena kao vozači robe u otpremnicama tih privrednih društava, a što sve, po nalaženju suda, ukazuje da će u slučaju boravka na slobodi okrivljeni Milan Mašić uticati na neisp itane svedoke; međutim, kako su u pitanju lica za koja ne postoje dokazi da su učestvovala u osnivanju i poslovanju tzv. „fantomskih preduzeća“, već lica kojima se na teret stavlja da su kao odgovorna lica drugih privrednih društava uplaćivala novac na račune „fantomskih preduzeća“, pri činjenici da u spisima ne postoje dokazi da od ranije poznaju preostale svedoke navedene u prvostepenom rešenju, mišljenje je suda da opasnost da će uticati na navedene svedoke nije od takvog intenziteta da bi se mogla sprečiti jedino merom pritvora, već da je za otklanjanje opasnosti dovoljna i mera zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja, uz obavezu da se svakog prvog ponedeljka u mesecu javljaju nadležnoj policijskoj upravi;

- osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 – Kv. 1759/15 od 2. juna 2015. godine podnosilac ustavne žalbe je primio 2. juna 2015. godine, a branilac okrivljenog 8. juna 2015. godine;

- rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 7. septembra 2015. godine Milanu Mašiću je ukinuta mera zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licima;

- u dopisima Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za prethodni postupak od 25. septembra 2017. i 5. oktobra 2017. godine, između ostalog, navedeno je da je „rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 8. maja 2015. godine u odnosu na sedam lica produžen pritvor, koji je po tom rešenju mogao trajati najduže od 07.06.2015. godine,…, dana 29. maja 2015. godine, spis je dostavljen krivičnom veću Višeg suda u Beogradu radi odlučivanja po žalbama izjavljenim protiv rešenja o produženju pritvora od strane branilaca pet okrivljenih, između ostalog i Mašić Milana. Naime, tada su se tek stekli uslovi da se spis dostavi Krivičnom veću na donošenje odluke, pošto je neophodan uslov da se po žalbama rešava taj da svakom od branilaca mora da bude uručen primerak rešenja o produženju pritvora, kao i okrivljenim licima. Sud ne postupa parcijalno po pojedinačnim žalbama, već onda kada postoji dokaz za sva lica o dostavi pismena“.

4. Odredbama Ustava, na čije povred e se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, kao i da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbije mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), na čije povrede podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito (član 5. stav 4.); da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona (član 6. stav 1.); da svako ko se zakonito nalazi na teritoriji jedne države ima, na toj teritoriji, pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta i da se n ikakva ograničenja ne mogu postaviti u odnosu na vršenje ovih prava sem onih koja su u skladu sa zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprečavanje kriminala, za zaštitu zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Kako se prava garantovana članom 5. stav 4, članom 6. stav 1. i članom 2. st. 1. i 3. Protokola 4. uz Evropsku konvenciju garantuju i Ustavom Republike Srbije, Ustavni sud je pritužbe o navodnoj povredi konvencijskih prava ispitivao i cenio u odnosu na relevantne odredbe Ustava, i to člana 27. stav 3, člana 32. stav 1. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao ometati postupak uticanjem na oštećenog, svedoke, saučesnike ili prikrivače ili bi mogao ponoviti krivično delo, dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti, sud može zabraniti okrivljenom prilaženje, sastajanje ili komuniciranje sa određenim licem ili zabraniti posećivanje određenih mesta, kao i da uz meru iz stava 1. ovog člana sud može okrivljenom naložiti da se povremeno javlja policiji, povereniku iz organa državne uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija ili drugom državnom organ u određenom zakonom (član 197.).

5. Razmatrajući osnovanost tvrdnji o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-687/2008 od 25. decembra 2008. godine, Odluku Už-1254/2009 od 9. oktobra 2009. godine, Odluku Už-5509/2011 od 26. septembra 2012. godine) zauzeo stavove o kriterijumima na osnovu kojih u svakom konkretnom slučaju ocenjuje da li postoji ili ne povreda prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava.

Tako, prilikom ocen e da li je odlučivanje o žalbi na rešenje o produženju pritvora u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud polazi od toga da je u Ustavu jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora, te da svaka sledeća odluka kojom se odlučuje o žalbi na rešenje o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva hitnosti. Ovaj zahtev hitnosti proizlazi i iz odredb e člana 210. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku kojom je nalaženo svim organima koji učestvuju u krivičnom postupku da postupaju sa naročitom hitnošću, ako se okrivljeni nalazi u pritvoru. Pored toga, Ustavni sud ima u vidu i to da sud koji odlučuje o žalbi na odluku o postojanju daljih razloga za pritvor odluku mora doneti hitno, ali da je standard hitnosti manje zahtevan kada se u drugostepenom postupku preispituje odluka suda o produženju pritvora, jer odlučivanje o žalbi zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti . Konačno, Ustavni sud ukazuje da se standard hitnosti mora procenjivati i u zavisnosti od faze krivičnog postupka u kojoj je doneto prvostepeno rešenje, odnosno na koji vremenski period je pritvor produžen.

Pored ovih kriterijuma i stavova, za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja je i praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koja se odnosi na član 5. stav 4. Evropske konvencije i pitanje hitnosti ispitivanja zakonitosti lišenja slobode/pritvora, a koja je sistematizovana i detaljno izložena u presudi Velikog veća u predmetu Ilnseher protiv Nemačke, (predstavke br. 10211/12 i 27505/14, od 4. decembra 2018. godine , st. 251-256.). Tako član 5. stav 4. Evropske konvencije garantuje pritvorenim licima pravo na sudski postupak radi osporavanja zakonitosti odluke o određivanju/produžavanju pritvora i uspostavlja i pravo na brzu sudsku odluku u pogledu zakonitosti pritvora. Prema praksi Evropskog suda, pitanje da li je pravo na hitno odlučivanje poštovano određuje se u svetlu okolnosti svakog pojedinačnog slučaja , pa se kao i u slučaju odredbi o „razumnom roku“ iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, i kod člana 5. stav 4. Evropske konvencije mora ceniti složenost postupka, način na koji je postupak sproveden od strane domaćih organa, ponašanje podnosioca, kao i značaj postupka za samog podnosioca. Član 5. stav 4. Evropske konvencije ne obavezuje strane ugovornice da uspostave više od jednog nivoa nadležnosti za ispitivanje zakonitosti pritvora i ispitivanje zahteva za puštanje iz pritvora. Ipak, prema praksi Evropskog suda, svaka država koja predviđa žalbeni postupak, u načelu, mora dati pritvorenicima iste garancije u žalbenom postupku kao one koje su date u prvom stepenu, uključujući tu i hitnost ispitivanja pritvor a od strane drugostepenog suda . Da bi se utvrdilo da li je postupljeno u skladu sa zahtevom hitnosti, neophodno je izvršiti sveobuhvatnu ocenu ako je po stupak sproveden u više stepena, pri čemu je Evropski sud spreman da toleriše duže trajanje odlučivanja o žalb i u postupku pred drugostepenim sudom.

Iz izloženog proizlazi da prilikom ocene navoda o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava Ustavni sud mora, pored trajanja žalbenog postupka, uzeti u obzir okolnosti svakog konkretnog slučaja, a koje obuhvataju složenost samog postupka, način sprovođenja postupka od strane postupajućih sudova i podnosioca, kao i od kakvog je to značaja za podnosioca. U svakom slučaju , s tandard hitnosti odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora je manje zahtevan , jer odlučivanje o žalbi zapravo predstavlja dodatno ispitivanje opravdanosti pritvora.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 8. maja 2015. godine pritvor produžen u odnosu na sedam lica, uključujući i podnosioca ustavne žalbe , koji je po tom rešenju mogao trajati najduže do 7. juna 2015. godine . Ustavni sud dalje konstatuje da je branilac podnosioca protiv ovog rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu 14. maja 2015. godine. Protiv istog rešenja žalbe su izjavili branioci okrivljen og S.S. 14. maja 2015. godine, okrivljenog M.A. 15. maja 2015. godine, okrivljen e S.Đ. 18. maja 2015. godine i okrivljenog V.A. 18. maja 2015. godine. Ustavni sud je dalje utvrdio da su nakon prijema navedenih žalbi, spisi predmeta dostavljeni 29. maja 2015. godine nadležnom Krivičnom veću Višeg suda u Beogradu, radi odlučivanja o žalbama , a koji je o navedenoj žalbi podnosioca, kao i o žalbama branilaca ostalih lica, odlučio donošenjem osporenog drugostepenog rešenja 2. juna 2015. godine. Ustavni sud dalje konstatuje da je navedeno drugostepeno rešenje podnosilac primio 2. juna 2015. godine, odnosno nakon 19 od dana podnošenja žalbe, a da je njegov branilac ovo rešenje primio 8. juna 2015. godine.

Imajući u vidu izložene okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud prepoznaje da je u određenim slučajevima, zbog potrebe vođenja jedinstvenog i efikasnog postupka, celishodno i opravdano da se odluka o produženju pritvora / odluka o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora donose istovremeno , jednim jedinstvenim aktom, u odnosu na više lica. S druge strane, Ustavni sud smatra da je u takvim situacijama kada je jednim rešenjem odlučivano o produženju pritvor a u odnosu na više lica , neophodno da nadležni sud, prilikom odlučivanja o žalbama na rešenje o produženju pritvora, posebno ima u vidu imperativni nalog o hitnom postupanju i odlučivanju o žalbi iz člana 27. stav 3. Ustava, kao i da je pritvor strogo individualna i lična mera. To posebno znači da se nalog i zahtev hitnog postupanja i odlučivanja o žalbama na rešenje o produženju pritvora mora poštovati pojedinačno u odnosu na svako lic e kome je jedinstvenim rešenjem produžen pritvor.

U konkretnom slučaju, istim rešenjem od 8. maja 2015. godine podnosiocu i još šestorici lica je produžen pritvor, najduže do 7. juna 2015. godine. Branilac podnosioca je žalbu protiv rešenja o produženju pritvora izjavio 14. maja 2015. godine i o toj žalbi je odlučeno 2. juna 2015. godine, odnosno nakon 19 dana , pri čemu podnosilac nije doprineo dužem trajanju žalbenog postupka. Ustavni sud primećuje da su branioci ostalih lica o čijim žalbama je odlučivano u istom drugostepenom postupku žalbe izjavili u rasponu od četiri dana od dana kada je to učinio branilac podnosioca ( 14, 15. i 18. maja 2015. godine). S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da, iako je pravo na hitno odlučivanje o žalbi na rešenje o produženju pritvora (isto kao i pritvor) strogo individualno i ličn o pravo, u konkretnom slučaju period od četiri dana i „čekanje“ na žalbe ostalih okrivljenih i njihovih branilaca mo gu biti posmatrani kao celishodn i i opravdani zbog potrebe efikasnog vođenja postupka i jedinstvenog odlučivanja , pri čemu samo trajanje od četiri dana nije odlučujuće uticalo na ukupno trajanje žalbenog postupka i poštovanje standarda hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava . Na ukupno trajanje žalbenog postupka, odnosno odlučivanja o žalbi podnosioca na rešenje o produženju pritvora je, pre svega, odlučujuće uticalo to što su spisi predmeta dostavljeni nadležnom, krivičnom veću Višeg suda u Beogradu tek 29. maja 2015. godine, 15 dana nakon što je branilac podnosioca izjavio žalbu. Ustavni sud primećuje da je nakon toga odluka o žalbi doneta i dostavljena podnosiocu u roku od četiri dana, konkretnije 2. juna 2015. godine. Ustavni sud smatra da u ovakvim okolnostima slučaja , pre svega zbog vremenskog perioda na koji je pritvor bio produžen, te činjenice da je žalba podnosioca usvojena, pritvor ukinut i zamenjen blažom merom, žalba podnosioca na rešenje o produženju pritvora nije bila „hitno“ razmotrena, kako to izričito nalaže odredba člana 27. stav 3. Ustava. Stoga rok od 19 dana za donošenje odluke o žalbi na rešenje o produženju pritvora i dostavljanje ove odluke podnosiocu, u konkretnom slučaju, predstavlja nesrazmerno dug period za preispitivanje zakonitosti, odnosno opravdanosti odluke o produženju pritvora.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku po žalbi na rešenje Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 od 8. maja 2015. godine u kome je doneto rešenj e Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 – Kv. 1759/15 od 2. juna 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući osnovanost tvrdnji podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija prava na pravično suđenje odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgiadis protiv Grčke, broj predstavke 21522/93, od 29. maj 1997. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 – Kv. 1759/15 od 2. juna 2015. godine, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud dao ja sne i ustavnopravno prihvatljive, dovoljno konkretizovane razloge, kako u pogledu odluke o izricanju mer e zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja podnosioca sa određenim svedocima , tako i u delu obaveze pravovremenog javljanja podnosioca određenom organu radi kontrole poštovanja izrečene mere. Stoga Ustavni sud nalazi da osporeno rešenje ispunjava standard obrazložene sudske odluke, u smislu garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, te da su neosnovani navodi podnosioca da u osporenom rešenje nisu na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložene okolnosti iz člana 197. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku .

7. Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na slobodu kretanja iz člana 39. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je sloboda kretanja jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati. Međutim, Ustavni sud dalje ukazuje da navedena slobod a nije apsolutn a, budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njenog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ove slobod e. Takav zakon mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 20.). Ustavni sud ukazuje i da Ustav neposredno utvrđuje razloge koji mogu biti osnov za ograničenje ove slobode, među kojima je, pored ostalih, i vođenje krivičnog postupka.

Ustavni sud naglašava da iz izloženog proizlazi da se ocena da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava mora temeljiti na činjenicama svakog konkretnog slučaja, polazeći od sledećih opštih principa: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu (videti Odluku Ustavnog suda Už-1167/2011 od 29. maja 2011. godine, kao i, pored ostalih, presudu Evropskog suda u predmetu Miazdzyk protiv Poljske , broj 23592/07, od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.).

Ustavni sud je, primenjujući navedene opšte principe na konkretan slučaj, utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 – Kv. 1759/15 od 2. juna 2015. godine ukinut pritvor podnosiocu i određena mera zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licima podnosiocu ustavne žalbe , te da je osporenim rešenjem podnosiocu ograničena sloboda kretanja. Navedena mera i ograničenje su trajal i od 2. juna 2015. do 7. septembra 2015. godine , kada je rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 101/15 ova mera ukinuta. Do ograničenja slobode kretanja podnosioca došlo je jer se protiv njega vodi krivični postupak zbog krivičnog dela zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Ustavni sud dalje konstatuje da je ograničenje slobode kretanja podnosioca bilo propisano zakonom , i to odredbama čl. 197. i 198. Zakonikom o krivičnom postupku, a da je svrha ograničenja bila obezbeđenje prisustva podnosioca i nesmetano vođenje krivičnog postupka protiv njega . Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca težilo legitimnom cilju utvrđenom odredbom člana 39. stav 2. Ustava, odnosno da je legitimni cilj ograničenja nesmetano vođenje krivičnog postupka protiv podnosioca i eventualno sprečavanje ometanj a postupka uticanjem na svedoke. Konačno, Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ograničenje slobode kretanja podnosioca bilo neophodno, o čemu su u osporenom rešenju dati ustavnopravno prihvatljivi razl ozi, koji nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja. Naime, pri činjenici da postoji osnovana sumnja da je podnosilac izvršio krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu, ceneći okolnosti konkretnog slučaja, uspostavio razumnu ravnotežu između suprostavljenih interesa, odnosno da je ograničenje slobode kretanja podnosioca bilo opravdano i srazmerno, tj. proporcionalno legitimnom cilju koji se želi postići u demokratskom društvu. Stoga je Ustavni sud navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 39. st. 1. i 2. Ustava ocenio kao neosnovane.

Polazeći od svega iznetog u tač. 6. i 7. obrazloženja , Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je istaknuta povreda prava iz člana 32. stav 1. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava iz člana 27. stav 3. Ustava, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na hitno odlučivanje o pritvoru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti