Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od skoro pet i po godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Ilića iz Smedereva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nenada Ilića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 11526/13 od 15. maja 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 11526/13 od 15. maja 2015. i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-259/2013-01 od 31. maja 2013. godine.

3. Odluka iz tačke 2. ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11526/13 od 15. maja 2015. godine, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac Nenad Ilić, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

4. Usvaja se ustavna žalba Nenada Ilića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-01-594/2012-03 povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

5. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Minis tarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Ilić iz Smedereva podneo je Ustavnom sudu, 1. jula 2015. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11526/13 od 15. maja 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 21, 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije. Pozvao se i na povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Sr bije, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-01-594/12-03.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac u periodu od 22. decembra 200 6. do 22. decembra 2009. godine radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, a da mu za to nije isplaćivana naknada, odnosno da je uvek primao istu platu, bez obzira na broj časova provedenih na radu; da upravni organi nisu utvrdili koliko časova je podnosilac radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika i da li mu je to plaćeno; da ni Upravni sud nije utvrdio te činjenice, već je paušalno potvrdio primenu materijalnog prava od strane upravnih organa; da je navođenje "uporednog radnika" u prvostepenom rešenju pogrešno, jer on ima samo isti stepen stručne spreme kao podnosilac, ali ne i platni razred, pa se ne može smatrati "uporednim radnikom".

Istaknuto je da je u upravnom postupku koji je pokrenut i vođen povodom zahteva podnetog 22. decembra 2009. godine povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , kao i da donese odluku da se podnosiocu i bliže označenim licima koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac, na ime naknade navedene štete svakome isplati opredeljeni novčani iznos.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd broj 120- 01-594/12-03 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe i drugi policijski službenici su 22. decembra 2009. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd podneli zahtev, za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, za poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je 26 . januara 2010. godine donela rešenje broj 120- 253/10, kojim je odbijen kao neosnovan navedeni zahtev. Podnosilac je protiv ovog rešenja izjavi o žalbu, koja je rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-367/2010-01 od 10. aprila 2010. godine odbijena kao neosnovana. Presudom Upravnog suda U. 21819/10 od 8. decembra 2011. godine uvažena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog konačnog rešenja i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje . Taj sud je ukazao na to da u obrazloženjima prvostepenog i drugostepenog rešenja nije naveden osnovni koeficijent za obračun plate tužiocima, kao ni procenat plate po osnovu posebnih uslova rada, iz čega bi se mogao izvesti zaključak o osnovanosti podnetog zahteva .

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 120-01-207/2012-01 od 27. februara 2012. godine kojim je usvojio žalbu, poništio prvostepeno rešenje od 26. januara 2010. godine i vratio predmet na ponovni postupak. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku rešenjem broj 120-253/10-01 od 4. maja 2012. godine odbio kao neosnovan navedeni zahtev. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je prvostepeni organ izvršio uvid u rešenja Uprave za logistiku Policijske uprave za grad Beograd broj 120-812 od 16. aprila 2007. godine i broj 120-1187 od 3. avgusta 2009. godine i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe po članu 3. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP ST 01 str. pov. broj 4908/06-4 od 26. juna 2006. godine određen osnovni koeficijent, a po članu 4. navedenog pravilnika dodatni koeficijent, pri čemu su oba koeficijenta, kao i ukupni koeficijent plate, nominalno veći od 30% od osnovnog i dodatnog koeficijenta, kao i ukupnog koeficijenta plate uporednog radnika, sa istom stručnom spremom, raspoređenom na radnom mestu administrativno-tehnički poslovi u Upravni za logistiku.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-594/2012-01 od 20. juna 2012. godine usvojio žalbu podnosioca i poništio navedeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da nije utvrđeno činjenično stanje iz koga bi proizlazilo da koeficijent radnog mesta svakog podnosioca zahteva ponaosob sadrži sve elemente koji se tiču različitih osnova vrednovanja, odnosno da li su prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane državnih praznika vrednovani pri utvrđivanju koeficijenta. Podnosilac ustavne žalbe je 23. novembra 2012. godine izjavio žalbu zbog nedonošenja u zakonskom roku novog prvostepenog rešenja. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 120-01-594/2012-02 od 6. decembra 2012. godine kojim je odbio kao neosnovan navedeni zahtev. U obrazloženju tog rešenja pozvao se na rešenja o utvrđivanju koeficijenta za obračun i isplatu plate doneta u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, kao i u ranije poništenom rešenju.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-943/2012-01 od 21. januara 2013. godine po treći put usvojio žalbu podnosioca i poništio navedeno prvostepeno rešenje, ukazujući prvostepenom organu da u spisima predmeta nema pojedinačnih rešenja iz kojih bi se moglo utvrditi da su podnosioci zahteva ostvarili pravo na koeficijente koji su 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, niti je dostavljeno rešenje za policijskog službenika koji radi na administrativno-tehničkim poslovima. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku rešenjem broj 120-01-594/2012-03 od 6. marta 2013. godine odbio kao neosnovan pomenuti zahtev, navodeći isto činjenično stanje i dajući iste razloge kao u prethodna dva poništena rešenja. Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-259/2013-01 od 31. maja 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 11526/13 od 15. maja 2015. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe i drugih lica podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Prilikom ocene zakonitosti konačnog rešenja i navoda tužbe, Upravni sud se u osporenoj presudi pozvao na odredbe čl. 146. i 147. Zakona o policiji i 2, 3, 4. i 7. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP ST 01 str. pov. broj 4908/06-4 od 26. juna 2006. godine i ST 01 str. pov. broj 3070/07-9 od 16. maja 2007. godine, koji su doneti s pozivom na pomenute odredbe Zakona o policiji. Imajući u vidu odredbe navedenih propisa, kao i pojedinačna rešenja prvostepenog organa o utvrđivanju koeficijenta plate tužiocima i drugim zaposlenim u MUP, koja se nalaze u spisima predmeta, Upravni sud je ocenio da je pravilan zaključak tuženog organa da su tužioci po osnovu posebnih uslova rada, što uključuje i sva odstupanja od propisane redovnosti u pogledu dužine i vremena njegovog vršenja, ostvarili pravo na uvećanje zarade u smislu odredaba Zakona o unutrašnjim poslovima, odnosno Zakona o policiji.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), koji je stupio na snagu 29. novembra 2005. godine, uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u MUP.

Prema odredbi člana 146. stav 1. Zakona o policiji, policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova. Član 147. istog zakona propisuje: da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 3.). Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji je propisano: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama zaposlenih u MUP ST 01 str. pov. broj 4908/06-4 od 26. juna 2006. godine, koji se primenjivao na obračun i isplatu plate počev od jula 2006. godine, propisano je: da se ovim pravilnikom, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uređuju plate zaposlenih u MUP-u utvrđivanjem visine koeficijenata, kao i pojedinačno mesečno umanjenje, odnosno uvećanje koeficijenata (član 1.); da su koeficijenti iz člana 1. ovog pravilnika osnovni i dodatni, da se osnovni koeficijent utvrđuje za poslove radnog mesta, a dodatni koeficijent se utvrđuje u odnosu na poslove radnog mesta, posebne uslove rada, odgovornost i složenost poslova, kao i zvanje, odnosno čin (član 2. st. 1, 2. i 3.). Članom 3. Pravilnika su utvrđeni osnovni koeficijenti u okviru 33 platna razreda, tako da svaki od platnih razreda ima određenu visinu koeficijenta koja je utvrđena samim Pravilnikom, i to je osnovni koeficijent radnog mesta, dok je članom 4. propisano da su platni razredi, odnosno osnovni koeficijenti i dodatni koeficijenti za radna mesta u MUP-u utvrđeni u Prilogu koji je odštampan uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo (u tabeli koja čini opisani prilog na svim radnim mestima pored osnovnog koeficijenta određen je i dodatni koeficijent). Članom 7. Pravilnika utvrđeni su dodatni koeficijenti za zvanja, odnosno čin.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe povrede prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava, obrazlaže time da u upravnom postupku i upravnom sporu nisu utvrđene činjenice, za koje smatra, da su bile relevantne za odlučivanje o njegovom zahtevu za isplatu dodatka na platu, kao i da su u rešenjima i osporenoj presudi pogrešno primenjene odredbe materijalnog prava.

Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je utvrđivanje činjenica i primena propisa bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je činjenično stanje bilo proizvoljno utvrđeno i da li je bila proizvoljna primena merodavnog materijalnog prava na štetu podnosioca.

Ustavni sud je konstatovao da su u odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, koji se na plate zaposlenih u MUP primenjuje počev od 1. jula 2006. godine, prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika koji je neradni dan, pored ostalog, propisani kao osnovi za uvećanje koeficijenta za obračun plate, i to tako da budu od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, pri čemu je u stavu 3. tog člana isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi (videti Odluku Ustavnog suda Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine). Ustavni sud je našao da dodatni koeficijenti za radna mesta u MUP po članu 4. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP od 26. juna 2006. godine, obuhvataju, pored ostalog, i prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika. Dakle, ukoliko je u rešenju MUP zaposlenom utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. navedenog pravilnika, njemu je upravo kroz taj koeficijent vrednovan prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika koji je neradni dan. Međutim, ukoliko rešenjem MUP zaposlenom nije utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. navedenog pravilnika, njemu ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu platu po tim osnovima, te se u tom slučaju moraju primeniti odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi.

Ustavni sud dalje konstatuje da je Upravni sud presudom od 8. decembra 2011. godine poništio konačno rešenje i naložio da se u ponovnom upravnom postupku za svakog tužioca ponaosob utvrdi osnovni koeficijent za obračun plate i procenat uvećanja plate po osnovu posebnih uslova rada, na osnovu kojih bi se utvrdilo da li su tužioci u spornom periodu ostvarili pravo na nominalno uvećanje koeficijenta za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike, te da li je kroz to uvećanje koeficijenta vrednovan prekovremeni rad, rad noću i rad u dane državnih i verskih praznika. Po vraćanju predmeta na ponovni postupak, prvostepeni organ je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe kroz uvećanje osnovnog i dodatnog koeficijenta, kao i ukupnog koeficijenta za obračun plate , od najmanje 30% na mesečnom nivou ostvario pravo na uvećanu platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću, za period od 22. decembra 2006. godine do 22. decembra 2009. godine. Pri tome je kao dokaze na osnovu kojih je utvrdio činjenice o pomenutom procentu uvećanja osnovnog i dodatnog koeficijenta plate naveo rešenje MUP - Policijska uprava za grad Beograd - Uprava za logistiku broj 120-812 od 16. aprila 2007. godine , po kome se obračun i isplata plate podnosiocu vrši počev od 1 . maja 2007. godine i rešenje broj 120-1187 od 3. avgusta 2009. godine, koje se ne nalazi u spisima predmeta . Navedene razloge prvostepenog organa koji su bili odlučujući za odbijanje zahteva podnosioca za isplatu dodatka na platu po pomenutim osnovima, prihvatio je drugostepeni organ u rešenju po žalbi, a potom i Upravni sud u osporenoj presudi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je našao da navedenim rešenjima o utvrđivanju koeficijenta plate podnosioca ustavne žalbe nije obuhvaćen period od 22. decembra 2006. do 30. aprila 2007. godine. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da su razlozi upravnih organa i Upravnog suda za primenu propisa materijalnog prava zasnovani na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju, budući da nije bilo svih dokaza od značaja za odlučivanje o pravu podnosioca ustavne žalbe.

S obzirom na to da je osporena presuda Upravnog suda U. 11526/13 od 15. maja 2015. godine zasnovana na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je njome podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-259/2013-01 od 31. maja 2013. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 36. stav 1, niti je posebno utvrđivao povredu prava na pravičnu naknadu za rad i z člana 60. stav 4. Ustava.

6. Uzimajući u obzir da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i ostalim tužiocima koji nisu podneli ustavnu žalbu protiv osporene presude, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji sa podnosiocem Nenadom Ilićem , Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog , takođe, odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je pošao od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, te je utvrdio da je period merodavan za ocenu o povredi označenog prava trajao od 22. decembra 2006. godine, kada je podnet zahtev za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima, do 15. maja 2015. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 11526/13 . Dakle, skoro pet godina i pet meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova u upravnom postupku, odnosno upravnom sporu , kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da je predmet postupka bio činjenično složen, imajući u vidu veći broj policijskih službenika koji su imali svojstvo stranke u postupku. Sa druge strane, pravna pitanja koja su se postavila u toku postu pka nisu bila naročito složena. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka, kao i da je koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, kada su za to postojali uslovi. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni organi o zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ispitujući postupanje nadležnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da su u toku osporenog postupka doneta četiri prvostepena i pet drugostepenih rešenja , kao i dve odluke suda u upravnom sporu. Ustavni sud je utvrdio da je navedeni broj rešenja posledica toga što je drugostepeni organ tri puta vraćao predmet prvostepenom organu na ponovni postupak zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja , propuštajući da u postupku po žalbi , u skladu sa ovlašćenjem iz člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, sam otkloni nedostatke prvostepenog rešenja . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije imao na raspolaganju pravna sredstva za ispravljanje nedostatka upravnog postupka vezanog za uzastopno vraćanje predmeta , koji je bio glavni uzrok njegovog odugovlačenja. Pored toga, vođena su dva upravna spora, od kojih je jedan trajao jednu godinu i šest meseci, a drugi dve godine. Ustavni sud napominje da je produženi karakter osporenog postupka u kome je ranije vođen upravni spor nalagao nadležnom sudu da brže odluč i o kasnijoj tužbi, posebno imajući u vidu da nije održana usmena javna rasprava na kojoj bi se utvrđivale činjenice od značaja za rešavanje spora .

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporeni postupak, kao jedinstvena celina , odstupio od standarda razumnog roka za njegovo okončanje, zbog čega je utvrdio da je podnosiocu povređeno pravio na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući u tački 4. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 5. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijal ne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Ustavni sud ukazuje da nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje o zahtevu ustavne žalbe kojim je traženo da se donese odluka o isplati naknade nematerijalne štete licima koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac, iz razloga što je u ustavnoj žalbi izričito postavljen zahtev da se povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrdi samo u odnosu na podnosioca Nenada Ilića. Pri tome je isključivo to lice u ustavnoj žalbi označeno kao podnosilac i priloženo je specijalno punomoćje za izjavljivanje ustavne žalbe koje je samo ono potpisa lo.

10. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti