Odbijena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, smatrajući da trajanje radnog spora od nepunih pet godina kroz tri instance nije nerazumno dugo. Ostatak žalbe je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. T . iz L, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. T . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 2065/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . iz L . je 21. septembra 2011. godine, preko punomoćnika D . V, advokata iz L, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P1. 2065/07 od 29. maja 2008. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 660/10 od 5. novembra 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 294/11 od 9. juna 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je u ovom radnom sporu, koji je po zakonu hitan i koji je trajao više od četiri godine, povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete i dosudi troškove sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu 2065/07, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac S. T, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 4. avgusta 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene E . š . “Đ . D .“ iz L, radi poništaja rešenja direktora tužene od 11. jula 2006. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tužene.

Prvostepeni sud je 9. novembra 2006. godine doneo presudu P1. 1474/06, kojom je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 3369/06 od 27. juna 2007. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Leskovcu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 2065/07. Opštinski sud u Leskovcu je 29. maja 2008. godine doneo osporenu presudu P1. 2065/07, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Apelacioni sud u Nišu je 5. novembra 2010. godine doneo osporenu presudu Gž1. 660/10, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev 2. 294/11 od 9. juna 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude.

4. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe prema kojima mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani. Imajući u vidu da je ova parnica prošla tri sudske instance i da je okončana za manje od pet godina, Ustavni sud nalazi da se toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka ne može smatrati nerazumno dugim. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je rok iz odredbe člana 195. stav 3. Zakona o radu, a na kome podnosilac temelji osnovanost ustavne žalbe u ovom delu, samo instruktivne prirode, te da iz činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku nesumnjivo proizlazi da su postupajući sudovi (ne računajući prvu prvostepenu presudu koja je ukinuta zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja) pokazali zavidnu efikasnost i preduzeli sve procesne radnje propisane zakonom kako bi se ovaj radni spor okončao u najkraćem mogućem roku. Iz iznetih razloga, a uzimajući u obzir i da je formiranje nove mreže sudova imalo za posledicu zastoj u radu postupajućeg drugostepenog suda na početku 2010. godine, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

5. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi ukazivao na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava kojima se građanima garantuju određena prava, a bez navođenja konkretnih razloga koji bi ukazali na povredu tih prava, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.