Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Krivični postupak koji je trajao preko jedanaest godina, uprkos doprinosu podnosioca odugovlačenju, predstavlja povredu prava zbog neefikasnosti suda u vođenju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Dimkovića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Igora Dimkovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 11/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Igor Dimković iz Vranja je , 28. maja 201 2. godine, preko punomoćnika Zorana V. Đorđevića, advokata iz Vranja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u krivičnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe protiv njega vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 11/10, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na učešće u upravljanju javnim poslovimava i prava na rad, iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 6. i čl. 53. i 60. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalb i, pored ostalog, naveo: da se pred Osnovnim sudom u Vranju protiv njega i još dva lica vodi krivični postupak zbog krivičnog dela teška krađa, a po optužnici „od 1. aprila 2002. godine“; da je krivični postupak vođen i protiv još jednog lica koje je tokom postupka preminulo, te je u odnosu na njega krivični postupak obustavljen; da je Osnovni sud u Vranju prvostepenu presudu doneo prvi put tek 23. februara 2012. godine; da je protiv prvostepene presude izjavio žalbu, te da će se „ovaj postupak nastaviti pred drugostepenim sudom“; da je „još u toku istrage priznao izvršenje dela koje mu je stavljeno na teret, dakle još 2001. godine“ i da je „u međuvremenu“ sa oštećenim zaključio sudsko poravnanje; da je odugovlačenje postupka posledica „ponašanja suda i ostalih okrivljenih , a ponajviše okrivljenog I.P. koji se nije odazivao pozivima suda, izbegavao je prijem poziva, pa mu je na kraju suđeno u odsustvu“. Podnosilac ističe da krivični postup ak „do sada traje skoro 13 godina“ i zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i posebno pravo okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja, kao i pravo na učešće u upravljanju javnim poslovima i pravo na rad, jer „svih ovih godina ne može da se zaposli, niti da uzme učešće u upravljanju javnim poslovima, jer da bi učestvovao na konkursu za bilo koje radno mesto ili funkciju, neophodna mu je potvrda da se protiv njega ne vodi krivični postupak, a koju Osnovni sud zbog predmetnog krivičnog postupka ne može da mu izda“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Sudom.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Vranju K. 11/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu K. 11/10, koji u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bio pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 30. januara 2002. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe (i još tri lica) sprovede istraga pred ranijim Opštinskim sudom u Vranju, i to u predmetu Ki. 477/01.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Vranju je 27. marta 2002. godine, svojim aktom Kt. 776/01, protiv podnosioca ustavne žalbe i još tri lica podiglo optužnicu za tri krivična dela teške krađe . Podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret jedno krivično delo teške krađe iz člana 166. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.

Tokom krivičnog postupka Opštinski, a potom Osnovni sud u Vranju je glavni pretres zakazao 43 puta , i to:

- tokom 2002. godine tri puta – ni jedanput nije održan;

- tokom 2003. godine šest puta – četiri puta nije održan, a dva puta jeste;

- tokom 2004. godine sedam puta – tri puta nije održan, a četiri puta jeste;

- tokom 2005. godine četiri puta – nijedanput nije održan;

- tokom 2006. godine četiri puta – nijedanput nije održan;

- tokom 2007. godine četiri puta – nijedanput nije održan;

- tokom 2008. godine pet puta - nijedanput nije održan;

- tokom 2009. godine četiri puta - nijedanput nije održan;

- tokom 2010. godine dva puta – nijedanput nije održan;

- tokom 2011. godine četiri puta - tri puta nije održan, a jedanput jeste.

Glavni pretres najčešće nije održavan jer nisu naizmenično pristupali okrivljeni, ali i zbog nedolaska predstavnika oštećenih i svedoka. Pojedini okrivljeni su se tokom postupka nalazili u pritvoru po rešenjima iz drugih predmeta ili na izdržavanju kazne zatvora po pravnosnažnim presudama. Ni podnosilac ustavne žalbe se nije redovno odazivao pozivima suda, zbog čega je prema njemu tokom postupka bio određen i pritvor (u periodu od 22. aprila 2003. do 5. maja 2003. godine), nakon čega je u pet navrata naređivano i njegovo prinudno dovođenje (donošene su naredbe i o prinudnom dovođenju ostalih okrivljenih). Rešenjem Osnovnog suda u Vranju Kv. 506/11 od 6. juna 2011. godine je odr edio da se okrivljenom I.P. sudi u odsustvu.

Tokom trajanja prvostepenog postupka jedan od okrivljenih je preminuo, te je Opštinski sud u Vranju rešenjem Kv. 189/02 od 5. februara 2008. godine u odnosu na njega obustavio krivični postupak.

Nakon što je krivično vanpretresno veće Osnovnog suda u Vranju 7. februara 2012. godine rešenjem Kv. 1057/11 dozvolilo da se pročitaju iskazi ranije ispitanog predstavnika oštećenog i 12 svedoka, Osnovni sud u Vranju je 23. februara, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka doneo presudu K. 11/10 kojom je, između ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo teške krađe iz člana 166. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca.

Krivični postupak je pravnosnažno okončan 26. avgusta 2013. godine donošenjem presude Apelacionog sud a u Nišu Kž1. 1464 kojom je u odnosu na podnosioca i još jednog okrivljenog preinačena prvostepena presuda u pogledu pravne ocene dela, tako što je radnje optuženih drugostepeni sud pravno kvalifikovao kao krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, a u preostalom delu je prvostepen a presud a potvrđena.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da građani imaju pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da pod jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne funkcije (član 53.); da se jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 30. januara 2002. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage protiv podnosioca ustavne žalbe krivični postupak pokrenut, pa do 26. avgusta 201 3. godine, kada je donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu krivični postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak od donošenja rešenja o sprovođenju istrage (30. januar 2002. godine) do podnošenja ustavne žalbe (28. maj 2012. godine) trajao deset godina i četiri meseca , a da je pravnosnažno okončan tek nakon 11 godina i skoro sedam meseci po pokretanju, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka, prvenstveno snosi prvostepeni sud koji je vodio postupak u kome je prva prvostepena presuda doneta tek 23. februara 2012. godine, dakle posle više od deset godina od pokretanja postupka. Ovakvo postupanje se ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se osporeni krivični postupak vodio protiv četiri, a od 2008. godine protiv tri lica, zbog četiri radnje izvršenja krivičnog dela teške krađe, što ukazuje da složenost činjeničnih i pravnih pitanja nikako ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje krivičnog postupka. Ustavni sud je posebno imao u vidu da glavni pretres iako redovno zakazivan nije održavan zbog naizmeničnog nedolaska okrivljenih, zbog čega je nalagano i njihovo prinudno dovođenje, ali Sud ukazuje da su Zakonikom o krivičnom postupku propisane i druge mere za o bezbeđenje prisustva okrivljenih. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno ocenjivati složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, niti značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, dok je njegov doprinos dugom trajanju postupka uzet u obzir kod utvrđivanja iznosa naknade štete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Slu žbeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno činjenicu da je glavni pretres više puta odlagan usled nedolaska podnosioca ustavne žalbe , zbog čega je prema njemu bio određen i pritvor, a nakon toga naređivano i prinudno dovođenje, što predstavlja značajan doprinos samog podnosioca ukupnoj dužini trajanja predmetnog krivičnog postupka, nalazeći da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o u konkretnoj pravnoj stvari. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje prema okolnostima svakog pojedinačnog slučaja.

6. Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe istakao i povredu prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na učešće u upravljanju javnim poslovimava i prava na rad iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 6. i čl. 53. i 60. Ustava, ali je nije posebno razmatrao, budući da povredu ovih prava podnosilac nije obrazlagao, već ih je zasnovao na istim razlozima kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu je i krivični postupak u trenutku podnošenja ustavne žalbe još uvek bio u toku.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ( wwwustavni.sud.rs.) ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti