Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nezakonitih dokaza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu jednog podnosioca, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje jer se osuđujuća presuda zasniva na dokazima pribavljenim nezakonitim pretresom stana, što je ranije utvrđeno odlukom Ustavnog suda. Presuda je poništena i vraćena na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Ustavnog suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. D . i K . P, obojice iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. D . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2348/11 od 9. januara 2013. godine i utvrđuje se da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2348/11 od 9. januara 2013. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi branioca okrivljenog A. D . izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Kalmana Petrovića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2348/11 od 9. januara 2013. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba A . D . izjavljena protiv radnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova - Policij ska uprava u Subotici od 21. januara 2010. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. A. D . i K . P, obojica iz Subotice , podneli su, 13 . januara 2014. godine, preko punomoćnika V. J . Đ, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv radnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Subotici od 21. januara 2010. godine, kao i protiv presude Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2348/11 od 9. januara 2013. godine, zbog povrede zabrane mučenja iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 25. stav 2, člana 28. stav 1, člana 29. stav 2, člana 32. i člana 33. st. 1, 2, 4, 5. i 7. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe A. D, između ostalog, navedeno:

- da je „21. januara 2010. godine, oko 15h 30min nekoliko ovlašćenih lica Policijske uprave u Subotici - Odeljenje kriminalističke policije (u daljem tekstu OSL PU Subotica) ušlo u stan u kome stanuje A. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, i njegova supruga J.K. sa troje maloletne dece i da su počeli da ih u prisustvu dece ispituju o mobilnim telefonima koje su imali u stanu, kao i da su OSL bez naredbe suda pretresli stan i oduzeli im predmete nabrojane u potvrdi o privremeno oduzetim predmetima Ku. 139/10: mobilni telefon Sony Ericsson Z 3206 sa karticom 061/6243772, mobilni telefon BlackBerry crno sive boje sa karticom 061/6243773, auto pojačalo „Alpina“ sive boje, dva pojačivača struje za kola, tri zvučnika SAL crne boje, tri akumulatora, klešta za sečenje metala i pilu za sečenje metala “;

- da su „policajci nakon gore opisanog, prinudno odveli A. D . u stanicu policije Senćanski put br. 45. gde su ga OSL, koja su bila u stanu tukla i zahtevala da prizna izvršenje više krivičnih dela razbojništva, te da okrivljeni A . D . ništa nije priznao, ali je bez prisustva branioca potpisao potvrdu o oduzimanju predmeta, nakon čega su ga pustili na slobodu, a o lišavanju slobode mu nisu dali nikakav dokument. Odmah nakon toga, A . D . je otišao kod lekara u Zdravstveni centar Subotica, koji ga je pregledao i sačinio izveštaj o povredama “;

- da je „branilac predložio da se iz krivičnog spisa izdvoji potvrda o privremeno oduzetim predmetima Ministarstva unutrašnjih poslova bez broja od 21. januara 2010. godine od A . D, jer su predmeti oduzeti pretresom stana, bez naredbe suda uz višestruko kršenje odredaba Zakonika o krivičnom postupku, koje propisuju postupak pretresa stana, najviše mislimo na nepostojanje zapisnika o pretresu u prisustvu dva svedoka i nepostojanje naredbe suda. Osim toga A . D . je tu potvrdu potpisao u stanici policije u momentu kada je bio lišen slobode, bez prisustva branioca, bez pouke o pravu na branioca i ostala upozorenja koja po zakonu svaki osumnjičeni odnosno lice lišeno slobode treba da primi pre davanja bilo kakve izjave uz napomenu da je i potpis vid izjave. Osim toga, iz iskaza samog A, zatim njegove supruge i lekarskog uverenja koje je priložio spisu proizlazi da je toga dana u policiji bio izložen fizičkom zlostavljanju. Naš stav je da član 18. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku izričito propisuje da nije dozvoljeno da se presuda zasniva na nezakonito pribavljenim dokazima, a iz gore opisanih razloga smatramo da su to nezakonito pribavljeni dokazi “;

- da se, u konkretnom slučaju, a imajući u vidu Odluku Ustavnog suda Už - 1327/2010 od 20. oktobra 2011. godine, kao dokaz ne mogu koristiti: telefon Sony Ericsson IMEI br. 358939013411423 sa karticom broja 061/624-3772 i sve što je navedeno u potvrdi o privremeno oduzetim predmetima od A. D;

- da je „neodređenost optužnice činila nemogućim pravično suđenje - telefon kao predmet izvršenja krivičnog dela je u optužnici bio toliko neodređen, da je to omogućilo i Tužilaštvu i prvostepenom i drugostepenom sudu da tokom postupka samo to što sud smatra da je policija od A. D . oduzela jedan telefon marke Sony Ericsson (kakvih ima na hiljade ili više) i to što je on svedoku G . nudio na prodaju neke telefone koje G . nije video ni opisao, oglasi krivim bez ikakvih drugih dokaza koji bi ukazivali na to da je upravo on napao oštećenu i oduzeo joj neke stvari “;

- da je okrivljeni protiv sebe imao dva tužioca - javnog tužioca i Apelacioni sud u Novom Sadu;

- da su postupajući sudovi ignorisali sve navode odbrane okrivljenog;

- da „A. D . ističe i to da su ga policajci 21. januara 2010. godine podvrgli zlostavanju i mučenju u cilju dobijanja njegovog iskaza - potpisa potvrde, protivno odredbi člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i protivno odredbi člana 25. stav 2. Ustava i člana 28. stav 1. Ustava, kao i da je podnosilac izjavio pritužbu u prisustvu javnog tužioca, a javni tužilac nije ništa preduzeo povodom nje “;

- da „podnosilac ustavne žalbe ističe povredu procesnog aspekta člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda“;

- da podnosioca ustavne žalbe nije teretio nijedan dokaz;

- da je osporenim presudama povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje;

U ustavnoj žalbi je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe K. P, između ostalog, navedeno:

- da je neodređenost optužnice onemogućila pravično suđenje;

- da okrivljenom K. P . nije sudio nepristrasan sud;

- da se osporene presude zasnivaju na nedozvoljenom dokazu, tj. na pregledu komunikacije telefona, jer ga je policija pribavila pre početka sudskog postupka, bez naredbe suda i jer nema potpisa ni pečata radnika policije odgovornog za tačnost tih podataka;

- da je „K. P . u svoju odbranu, a isto i u žalbi na presudu, istakao da ga policajci nisu 22. januara 2010. godine pozvali na zakonom propisani način (mislimo na pismeni poziv u kom izričito piše da je osumnjičen), da je u stanicu policije otišao u pratnji advokata, ali da ni on ni advokat prilikom ulaska u stanicu policije nisu znali da je osumnjičen i konkretno za koje krivično delo, a da su to znali, on ne bi sa sobom poneo mobilni telefon kao dokaz protiv sebe “;

- da je „sud na glavnom pretresu pribavio sporne listinge, naredbom odredio veštačenje na okolnost odlazno - dolaznih poziva, te da sud koristi dokaz koji je izveden na glavnom pretresu, a samo veštačenje ukazuje na to da je neko pozivao K. P . sa telefona koji se pripisuje da pripada oštećenoj, pa je nejasno zašto je onda on kriv, zašto biva kriva osoba koja je samo pozvana sa tuđeg telefona “.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije, utvrdio da se, p rema izveštaju hitnog medicinskog prijema Opšte bolnice Subotica, broj protokola 1053 od 21. januara 2010. godine, podnosilac A. D . toj ustanovi obratio 21. januara 2010. godine u 20,50 sati radi hitne medicinske pomoći, navodeći „da je pre oko četiri časa zadobio više udaraca šakama i gumenim kaišem od strane više drugih osoba, po licu, glavi i vratu“. Tom prilikom je konstatovano : Haematoma reg infraorb. 1 dex; Contusio capitis anamnestica; Contusio colli anamnestica, odnosno da podnosilac ima pod desnim okom manji hematom (krvni podliv) , nagnječenje glave (na osnovu njegovog iskaza, ne na osnovu nalaza), kao i nagnječenje vrata (na osnovu iskaza podnosioca, a ne na osnovu nalaza).

Iz prve potvrde o privremeno oduzetim predmetima Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Subotici – Odeljenje kriminalističke policije Ku. 139/10 od 21. januara 2010. godine, proizlazi da je tog dana, prilikom pretresanja stana i drugih prostorija podnosioca A . D , na osnovu člana 82. ZKP, od podnosioca privremeno oduzeto više pokretnih predmeta navedenih u potvrdi (jedan mobilni telefon marke „Sony Ericsson Z320i“, IMEI br. 358939013411423, sa karticom br. 061/6243772, jedan mobilni telefon marke „BlackBerry“, crno - sive boje, IMEI br. 351961023849960, sa karticom br. 061/6243773, jedno auto - pojačalo marke „Alpina“, sive boje, dva pojačivača struje za kola, tri zvučnika „SAL“ crne boje, tri akumulatora, jedna klešta za sečenje metala i jedna pila za sečenje metala ), s napomenom da će o privremenom oduzimanju predmeta biti obavešten nadležni javni tužilac.

Iz druge potvrde o privremeno oduzetim predmetima Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Subotici – Odeljenje kriminalističke policije Ku. 139/10 od 22. januara 2010. godine, proizlazi da je tog dana, na osnovu člana 82. ZKP, od podnosioca A . D . privrem eno oduzeto putničko vozilo „Golf“, plave boje, bez registarskih oznaka, sa kontakt ključem, jedna saobraćajna dozvola serijskog broja SR06999243, za registarsku oznaku SU 109-892, izdata za putničko vozilo „Golf 1“, kao i par rukavica, takođe s napomenom da će o privremenom oduzimanju predmeta biti obavešten nadležni javni tužilac.

Presudom Osnovnog suda u Subotici K. 2232/10 od 14. jula 2010. godine okrivljeni Kalman Petrović oglašen je krivim da je učinio krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), te mu je posledično izrečena kazna zatvora u trajnju od dve godine, a okrivljeni A. D . je takođe oglašen krivim da je izvršio krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika i posledično mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od dve godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 4727/10 od 26. januara 2011. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Subotici K. 2232/10 od 14. jula 2010. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine okrivljeni K. P . je oglašen krivim da je učinio krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika i posledično mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od dve godine, dok je okrivljeni A . D . oglašen krivim za krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika i posledično mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od dve godine.

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je „Sud sproveo dokazni postupak. Uz saglasnost stranaka pročitan je iskaz oštećene A.V. i oštećene G.C. dati na zapisnik na glavnom pretresu dana 30. aprila 2010. godine, saslušan je svedok D.G, saslušana je svedok J.K, saslušan je svedok A.G, saslušan je svedok B.B, izvršen je uvid u pregled komunikacije za mobilne telefone sa skicom odlazećih i dolazećih poziva, izvršen je uvid u foto dokumentaciju MUP RS PU Subotica, pročitani su pisani nalaz i mišljenje veštaka, saslušan je veštak S.D, izvršen je uvid u potvrde list br. 24-27 spisa, saslušani su u svojstvu svedoka D.Č. i M.P, izvršen je uvid u izveštaj hitnog medicinskog prijema od 21. januara 2010. godine, izvršen je uvid u izvod iz krivične evidencije za okrivljene, pa je na osnovu ovako sprovedenog dokaznog postupka, sud utvrdio sledeće činjenično stanje,..., sud je u potpunosti prihvatio nalaz veštaka diplomiranog inženjera elektrotehnike S.D, jer je njegov nalaz dat u skladu sa pravilima struke, jer je svoj nalaz veštak izradio na osnovu listinga Telekoma Srbije i Vip mobile d.o.o. i to ostvarenog odlaznog - dolaznog i sms saobraćaja po vremenskoj hronologiji. Listinge su sudu dostavili mobilni operateri na zahtev suda. S obzirom da su listinzi pribavljeni na zahtev suda ovako postupanje je u skladu sa zakonom, jer je mobilni operater dužan da nadležnim državnim organima omogući pristup i nalizu podataka vezanih za pojedinačne korisnike. Sud je tražio ove podatke i dobio i nakon toga naredio veštačenje,..., Branilac advokat V. J . Đ . je stavio predlog sudu da se iz spisa predmeta izdvoji potvrda o privremeno oduzetim predmetima od A . D . od dana 21. januara 2010. godine, jer su predmeti oduzeti pretresom stana bez naredbe suda uz višestruko kršenje odredaba Zakonika o krivičnom postupku, koje propisuju način i postupak pretresa stana. Sud je odbio predlog advokata V . J . Đ . iz razloga što ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu i bez naredbe suda i bez prisustva svedoka ući u tuđi stan ili druge prostorije i po potrebi sprovesti pretresanje ako postoji sumnja da to lice poseduje oružje i oruđe za napad ili ako postoji sumnja da će odbaciti, sakriti ili uništiti predmete koje treba od njega oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku. U konkretnom slučaju postojala je sumnja da će okrivljeni odbaciti, sakriti ili uništiti predmet koje treba od njega oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku, jer u momentu kada su ovlašćena službena lica policijske uprave Subotica ušli u stan okrivljeni Aleksandar Dimović je bio sakriven iza kauča, pokriven ćebetom, a prethodno je vanbračna supruga okrivljenog više puta izlazila i ulazila u stan, jer je primetila da se u blizini stana nalaze obeležena policijska kola, više njih. Ovlašćena službena lica Policijske uprave u Subotici su postupila na ovaj način i bez naredbe suda ušli u tuđi stan ili druge prostorije, poštujući odredbe Zakonika o krivičnom postupku, jer su radili na rasvetljavanju više krivičnih dela, a imali su operativna saznanja da će u stanu okrivljenog A . D . naći predmete izvršenja krivičnog dela. U slučaju da nisu postupili na ovaj način i ušli u stan okrivljenog A . D . bez naredbe suda, postojala je sumnja da će okrivljeni odbaciti, sakriti ili uništiti predmete koje treba od njega oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku. Naknadno u stanici policije u prisustvu okrivljenog je sačinjena potvrda o privremeno oduzetim predmetima i konstatovano šta je sve od okrivljenog kritičnom prilikom oduzeto. O svemu je, pošto se radilo o predkrivičnom postupku obavešten javni tužilac “.

Odlukom Ustavnog suda Už-1327/2010 od 20. oktobra 2011. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba A . D . i utvrđ eno je da je Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Subotica – Odeljenje kriminalističke policije radnjom pretresanja stana izvršenom 21. januara 2010. godine povredilo pravo podnosioca ustavne žalbe na nepovredivost stana, zajemčeno odredbama člana 40. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije , dok je stavom drugim izreke, usvojena ustavna žalba A . D . i utvrđ eno da je rešenjem istražnog sudije Osnovnog suda u Subotici Ki. 1279/10 od 23. januara 2010. godine o određivanju pritvora povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pretpostavku nevinosti , zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije , dok je u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

U obrazloženju Odluke je navedeno da je „podnosilac u ustavnoj žalbi naveo da su ovlašćena službena lica Odeljenja kriminalističke policije Policijske uprave u Subotici 21. januara 2010. godine, bez naredbe suda ušla u njegov stan, izvršila pretresanje i oduzela više pokretnih predmeta, o čemu su izdali potvrdu u kojoj nisu naveli pravni osnov postupanja, čime su povredili pravo podnosioca na nepovredivost stana, zajemčeno odredbama člana 40. st. 1. i 2. Ustava. Ocenjujući u konkretnom slučaju postojanje povrede označenih ustavnih prava, Ustavni sud je pošao od sadržine prava zajemčenog članom 40. Ustava, koji garantuje nepovredivost stana i izričito utvrđuje izuzetke koji ovo pravo ograničavaju. Ti izuzeci su utvrđeni stavom 3. člana 40. Ustava, prema kome se bez odluke suda može vršiti ulazak u tuđi stan ili druge prostorije, izuzetno i pretresanje bez prisustva svedoka, ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu, na način predviđen zakonom. Član 81. stav 1. ZKP razrađuje navedenu odredbu Ustava propisujući da ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu i bez odluke suda ući u stan ili druge prostorije i izuzetno sprovesti pretresanje bez prisustva svedoka, ako držalac stana to traži ili ako neko zove u pomoć, ili radi izvršenja odluke suda o pritvaranju ili dovođenju okrivljenog, ili radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu, s tim da se razlozi za pretresanje bez prisustva svedoka moraju naznačiti u zapisniku o pretresanju stana. U slučajevima iz stava 1. ovog člana neće se sastavljati zapisnik nego će se držaocu stana odmah izdati potvrda, u kojoj će se naznačiti razlog ulaženja u stan. Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju nije bilo naredbe, niti druge odluke suda na osnovu koje bi ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogla ući u stan podnosioca ustavne žalbe i izvršiti njegovo pretresanje, niti se radi o bilo kom izuzetku koji bi ograničenje njegovog prava na nepovredivost stana činilo ustavno dopuštenim, odnosno da nije bilo Ustavom utvrđenih, a zakonom detaljnije propisanih slučajeva u kojima se bez odluke suda i bez prisustva svedoka moglo izvršiti pretresanje stana podnosioca ustavne žalbe. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Subotica – Odeljenje kriminalističke policije radnjom pretresanja stana izvršenom 21. januara 2010. godine povredilo pravo podnosioca ustavne žalbe na nepovredivost stana, zajemčeno odredbama člana 40. st. 1. i 2. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu usvojio, i odlučio kao u tački 1. izreke,..., podnosilac tvrdi da su ga policajci 21. januara 2010. godine prinudno odveli u policijsku stanicu, gde su ga tukli i zahtevali da prizna izvršenje više krivičnih dela razbojništva, čime su povredili njegov fizički i psihički integritet, podvrgli ga nečovečnom postupanju i povredili mu prava zajemčena odredbama člana 25. st. 1. i 2. i člana 28. st. 2. i 3. Ustava. U prilog tome, podnosilac je priložio izveštaj Opšte bolnice Subotica u kome je konstatovano da podnosilac pod desnim okom ima manji hematom, dok na drugim delovima glave, lica i tela nema tragova svežih povreda. U izveštaju nije navedeno da su mu povrede naneli policijski službenici, već stoji da je izjavio kako je zadobio „više udaraca šakama i gumenim kaišem od strane više drugih osoba“. Druge dokaze za svoju tvrdnju podnosilac ustavne žalbe nije dostavio, niti navodi da je, ukoliko su mu povrede naneli policajci, koristio redovan put – podnošenje pritužbe protiv policijskih službenika, propisan odredbama člana 172. stav 1, člana 174. stav 1. i člana 180. Zakona o policiji. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da je protiv policijskih službenika podnosio bilo kakvu predstavku ili pritužbu predviđenu Zakonom o policiji, odnosno da je koristio Zakonom predviđena pravna sredstva, a da u samoj potvrdi Opšte bolnice Subotica piše da je udarce zadobio „od strane više drugih osoba“, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ustavne žalbe nisu potkrepljeni nijednim dokazom kojim bi se na nesporan način argumentovala tvrdnja o povredi prava zajemčenih odredbama člana 25. st. 1. i 2. i člana 28. st. 2. i 3. Ustava“.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2348/11 od 9. januara 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Subotici i žalbe branilaca okrivljenih, a presuda Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine je potvrđena.

U obrazloženju ove osporene presude je, između ostalog, navedeno da se „neosnovano žalbom branioca okrivljenih ukazuje da je prvostepena presuda doneta uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. Zakonika o krivičnom postupku, jer po oceni ovog suda izreka prvostepene presude nije protivrečna sa datim razlozima koji su jasni, neprotivrečni i potpuni, i u skladu sa sadržinom dokaza na kojima se zasnivaju u pogledu svih odlučnih činjenica od značaja za rešavanje krivičnopravne stvari. Nenavođenje IMEI broja ne znači da se telefon ne može identifikovati po drugim pokazateljima, kao što je proizvođač, tip, model, opšti izgled, te izostanak IMEI broja iz izreke presude, istu ne čini nerazumljivom. U odnosu na povredu iz tačka 10. citiranog člana, prvostepeni sud je na glavnom pretresu pribavio sporne listinge, naredbom odredio veštačenje na okolnost odlazno dolaznih poziva, sud koristi dokaz koji je izveden na glavnom pretresu pa se žalbeni navodi odbrane u ovom delu cene kao neosnovani. Neosnovano se žalbom branioca prvostepena presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Prvostepeni sud je cenio izvedene dokaze, pojedinačno i sve zajedno, obrazložio je koju je činjenicu iz kog dokaza utvrdio, analizirao je i dao ocenu iskaza saslušanih svedoka, kao i odbrane okrivljenih uz obrazloženje u kom delu i zašto ih prihvata, odnosno ne prihvata.,..., Što se tiče naredbi o pretresanju, odnosno potvrda o oduzetim predmetima, apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka bi postojala samo i jedino u slučaju da je očigledno da bez ovih dokaza ne bi bila doneta ista presuda. No, Apelacioni sud ne prihvata navode žalbe koji se odnose na protivzakonitost preduzetih radnji od strane službenih lica, njihovo pravo na preuzimanje spornih radnji proizilazi iz primene člana 81. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, na ove okolnosti iskaz je dao svedok A.G, koji navodi da je bio na službenom zadatku sa kolegama, jer su imali saznanja da će pronaći predmet više krivičnih dela krađe akumulatora, i oduzimanja mobilnih telefona, u kući okrivljenog A. D . i da postoji opasnost da će on odbaciti ili uništiti predmete i krivičnog dela i da u tom momentu nije postojala naredba suda. Okrivljeni A . D . je potpisao potvrdu o privremeno oduzetim predmetima, upozoren je da ima pravo da angažuje branioca, a okrivljeni K . P . je odbio da potpiše potvrdu i on je upozoren da ima pravo dauzme branioca, a to što je odbio da potvrdu potpiše je pravo okrivljenog i njegove procene stvar. “

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 54/14 od 6. februara 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog A. D . podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2348/11 od 9. januara 2013. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno da je „Vrhovni kasacioni sud navode zahteva u ovom delu ispitao shodno odredbi člana 604. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je našao da se neosnovano u zahtevu navodi da je pravnosnažna presuda zasnovana na nedozvoljenom dokazu - potvrdi o oduzetim predmetima od 21. januara 2010. godine, te da je time povređen zakon na štetu okrivljenog - član 438. stav 2. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), odnosno član 368. stav 1. tačka 19. Zakonika o krivičnom postupku“.

4. Član 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđuje da niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.

Članom 35. stav 1. Evropske konvencije utvrđeno je da sud može uzeti predmet u postupak tek kada se iscrpe svi unutrašnji pravni lekovi, u skladu sa opštepriznatim načelima međunarodnog prava, i u roku od šest meseci od dana kada je doneta pravnosnažna presuda.

Članom 25. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Odredbom člana 28. stav 1. Ustava ustanovljeno je da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti.

Članom 29. stav 2. Ustava utvrđeno je da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 33. Ustava ustanovljeno je da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu da zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, ako i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1), da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.), da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.), kao i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.), da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se. pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 7.).

Odredbom člana 34. Ustava utvrđeno je da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.), da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, kao i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (stav 2.).

Odredbama ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) (u daljem tekstu: ZKP), a koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah se saopštava da nije dužno ništa da izjavi, da sve što izjavi može biti upotrebljeno kao dokaz protiv njega i da ima pravo da bude saslušano u prisustvu branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu biti postavljen na teret budžetskih sredstava, ako ne može samo da ga plati (član 5. stav 1.); da je zabranjeno i kažnjivo svako nasilje nad licem lišenim slobode i licem kome jue sloboda ograničena, kao i da se prema takvom licu mora postupati čovečno, sa uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (član 5. stav 4.); da je zabranjeno i kažnjivo svako nasilje, kao i svako iznuđivanje priznanja ili kakve druge izjave od okrivljenog ili drugog lica koje učestvuje u postupku (član 12.); da se sudske odluke ne mogu zasnivati na nedozvoljenim dokazima koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom ili potvrđenim međunardonim ugovorom, ili su ovim Zakonikom ili drugim zakonom izričito zabranjeni (član 18. stav 2.); da ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu i bez odluke suda ući u stan ili druge prostorije i izuzetno sprovesti pretresanje bez prisustva svedoka, ako držalac stana to traži ili ako neko zove u pomoć, ili radi izvršenja odluke suda o pritvaranju ili dovođenju okrivljenog, ili radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu i da se r azlozi za pretresanje bez prisustva svedoka moraju naznačiti u zapisniku ( član 81. stav 1.); da držalac stana, ako je prisutan, ima pravo da protiv postupka organa iz stava 1. ovog člana izjavi prigovor, da je ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova dužno da držaoca stana obavesti o ovom pravu i da njegov prigovor unese u potvrdu o ulasku u stan, odnosno u zapisnik o pretresanju stana ( član 81. stav 2.); da se u slučajevima iz stava 1. ovog člana neće sastavljati zapisnik nego će se držaocu stana odmah izdati potvrda, u kojoj će se naznačiti razlog ulaženja u stan, odnosno druge prostorije i primedbe držaoca stana , a da će se ako je u tuđim prostorijama izvršeno i pretresanje, postupiti po odredbi člana 79. st. 3. i 7. ovog zakonika ( član 81. stav 3.); da ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu bez naredbe o pretresanju i bez prisustva svedoka sprovesti pretresanje lica prilikom izvršenja rešenja o privođenju ili prilikom lišenja slobode, ako postoji sumnja da to lice poseduje oružje ili oruđe za napad, ili ako postoji sumnja da će odbaciti, sakriti ili uništiti predmete koje treba od njega oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku ( član 81. stav 4.); da su ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova, kad sprovode pretresanje bez naredbe o pretresanju, dužna da o tome odmah podnesu izveštaj istražnom sudiji, a ako se postupak još ne vodi nadležnom javnom tužiocu ( član 81. stav 5.); da će se p redmeti koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, privremeno oduzeti i predati na čuvanje sudu ili će se na drugi način obezbediti njihovo čuvanje ( član 82. stav 1.); da ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu oduzeti predmete navedene u stavu 1. ovog člana kad postupaju po čl. 225. i 238. ovog zakonika ili kad izvršavaju nalog suda ( član 82. stav 5.); da će se prilikom oduzimanja predmeta, naznačiti gde su pronađeni i opisaće se, a po potrebi će se i na drugi način obezbediti utvrđivanje njihove istovetnosti , a da će se za oduzete predmete izdati potvrda ( član 82. stav 6.); da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog Zakonika ne može azsnivati (član 368. stav 1. tačka 10.).

Članom 206. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je krivično delo razbojništvo, tako da će se onaj k o upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniti zatvorom od dve do deset godina.

5. Podnosilac A. D . obrazlaže povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava time što se osporene presude Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2348/11 od 9. januara 2013. godine zasnivaju na nedozvoljenim dokazima.

Pri tome navodi da je „branilac V. J . Đ . predložio da se iz krivičnog spisa izdvoji potvrda o privremeno oduzetim predmetima Ministarstva unutrašnjih poslova bez broja od 21. januara 2010. godine od A . D, jer su predmeti oduzeti pretresom stana, bez naredbe suda , uz višestruko kršenje odredaba Zakonika o krivičnom postupku, koje propisuju postupak pretresa stana “, kao i da se, u konkretnom slučaju, a imajući u vidu Odluku Ustavnog suda Už-1327/2010 od 20. oktobra 2011. godine, kao dokaz ne mogu koristiti: telefon Sony Ericsson IMEI br. 358939013411423 sa karticom broja 061/624-3772 i sve što je navedeno u potvrdi o privremeno oduzetim predmetima od A. D.

Ustavni sud ukazuje na svoj stav da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi cenili dokaze i utvrđivali činjenično stanje, niti da kao instancioni sud ocenjuje zakonitost osporene presude. S tim u vezi, Sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava da nezakonitost pojedinog dokaza ne dovodi automatski do nepravičnog postupka, već se to ocenjuje u svetlu sledećih kriterijuma: prava odbrane u odnosu na nezakoniti dokaz, okolnosti pod kojima je dokaz pribavljen, kao i da li se osuđujuća presuda zasniva isključivo na nezakonitom dokazu (ESLjP, Schenk protiv Švajcarske, broj 10862/84 od 12. jula 1988. godine, §§ 46-48; Bykov protiv Rusije, broj 4378/02 od 10. marta 2009. godine, §§ 88-90.). S obzirom da je reč o minimalnom standardu za ocenu prihvatljivosti određenog dokaza, Ustavni sud je prilikom ispitivanja da li su poštovani zahtevi iz člana 32. stav 1. Ustava u vezi s pravičnošću postupka imao u vidu relevantne odredbe domaćeg prava koje standarde prihvaljivosti dokaza podižu na viši nivo.

Ustavni sud ističe da suština nekog pravila koje zabranjuje pribavljanje dokaza na određeni način nije samo u nemogućnosti upotrebe tog dokaza pred sudom‚ već u tome da on ne može biti nikako upotrebljen, a to znači ni neposredno ni posredno tj. izvođenjem drugih dokaza koji se zasnivaju na nezakonitom dokazu.

Ustavni sud je, uvidom u presudu Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2348/11 od 9. januara 2013. godine, utvrdio da se osporene presude, u odnosu na okrivljenog A. D, zasnivaju na dokazima - privremeno oduzetim predmetima (jedan mobilni telefon marke Sony Ericsson Z 320I, IMEI br. 358939013411423 sa karticom br. 061/6243772, jedan mobilni telefon marke BlackBerry, crno - sive boje, IMEI br. 351961023849960, jedno auto pojačalo marke Alpina, sive boje, dva pojačivača struje za kola, tri zvučnika „Sal“ crne boje, tri akumulatora, jedna klešta za sečenje metala i jedna pila za sečenje metala) koji su navedeni u potvrdi Ministarstva unutrašnjih poslova Ku. 139/10 od 22. januara 2010. godine. Prilikom pretresa kuće podnosioca 21. januara 2010. godine, koji su obavili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Subotici - Odeljenje kriminalističke policije, oduzeti su napred navedeni predmeti opisani u potvrdi Ku. 139/10. Odlukom Ustavnog suda Už-1327/2010 od 20. oktobra 2011. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba podnosioca i utvrđeno je da ja Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Subotici - Odeljenje kriminalističke policije radnjom pretresanja stana izvršenom 21. januara 2010. godine povredilo pravo podnosioca ustavne žalbe na nepovredivost stana, zajemčeno odredbama člana 40. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da dokazi - privremeno oduzeti predmeti, navedeni u potvrdi Ku. 139/10 od 21. januara 2010. godine, a koji su proistekli iz radnje pretresanja stana podnosioca, predstavljaju nedozvoljene dokaze, jer je radnjom pretresanja stana podnosiocu povređeno pravo iz člana 40. st. 1. i 2. Ustava. Reč je dakle o dokazima koji su, prema načinu pribavljanja, u suprotnosti sa Ustavom predviđenim jemstvima o nepovredivosti stana, kao i odredbama ZKP o uslovima pod kojim se bez odluke suda može ući u stan ili druge prostorije i izvršiti pretresanje, a usled toga se ni presuda ne može na njima zasnivati.

Polazeći od svega do sada izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stava 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2348/11 od 9. januara 2013. godine i odredio da isti sud donese novu odluku po žalbi koju je branilac okrivljenog A. D . izjavio protiv presude Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud naročito ukazuje da je branilac okrivljenog V. J . Đ . dopunom žalbe od 26. oktobra 2011. godine, izjavljenom na prvostepenu presudu, obavestio Apelacioni sud u Novom Sadu o Odluci Ustavnog suda Už-1327/2010 od 20. oktobra 2011. godine, a 17. novembra 2011. godine je prosledio primerak navedene Odluke Apelacionom sudu u Novom Sadu, tako da su Apelacioni sud, kao i kasnije Vrhovni kasacioni sud, nesumnjivo imali saznanje o Odluci Ustavnog suda, te su propustili da isprave propuste učinjene tokom krivičnog postupka.

Imajući u vidu da je Ustavni sud poništio osporenu drugostepenu presudu, Sud se nije posebno upuštao u ocenu istaknute povrede prava iz člana 29. stav 2, člana 32. i člana 33. st. 1, 2, 4, 5. i 7. Ustava.

6.1. U odnosu na podnosioca K. P . i istaknutu povredu prava iz člana 32. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđen o lic e u krivičnom postupku, ovom sudu obraća nezadovoljan odlukom kojom je utvrđena nj egova krivica za učinjeno krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje na to da se osporene presude zasnivaju na nedozvoljenom dokazu, kao i da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno. Pri tome navodi da se „osporene presude zasnivaju na pregledu komunikacije telefona, jer ga je policija pribavila pre početka sudskog postupka, bez naredbe suda i jer nema potpisa ni pečata radnika policije odgovornog za tačnost tih podataka“; da je „K. P . u svoju odbranu, a isto i u žalbi na presudu, istakao da ga policajci nisu 22. januara 2010. godine pozvali na zakonom propisani način (mislimo na pismeni poziv u kom izričito piše da je osumnjičen), da je u stanicu policije otišao u pratnji advokata, ali da ni on ni advokat prilikom ulaska u stanicu policije nisu znali da je osumnjičen i konkretno za koje krivično delo, a da su to znali, on ne bi sa sobom poneo mobilni telefon kao dokaz protiv sebe “, kao i da je „sud na glavnom pretresu pribavio sporne listinge, naredbom odredio veštačenje na okolnost odlazno - dolaznih poziva, te da sud koristi dokaz koji je izveden na glavnom pretresu, a samo veštačenje ukazuje na to da je neko pozivao K. P . sa telefona koji se pripisuje da pripada oštećenoj, pa je nejasno zašto je onda on kriv, zašto biva kriva osoba koja je samo pozvana sa tuđeg telefona “.

Podnosilac, između ostalog, u suštini zahteva da Ustavni sud oceni ove nj egove navode i da zbog povrede prava na pravično suđenje poništi osporene presude i predmet vrati na ponovni postupak. Ustavni sud je ocenio da su ovakvi navodi podnosioca K. P . protivrečni sadržini osporenih presuda. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su u osporenoj presudi Osnovnog suda u Subotici K. 552/11 od 17. maja 2011. godine i presudi Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2348/11 od 9. januara 2013. godine, ovi navodi podnosioca već jasno, precizno i razumljivo obrazloženi i ocenjeni kao neosnovani od strane prvostepenog i drugostepenog suda, te se ovi navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni i utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao superinstancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su sudovi izveli i ocenili druge dokaze koji su podrobno obrazloženi, a na kojima su osporene presude zasnovane, te su stoga neosnovane tvrdnje da se osporene presude zasnivaju na nedozvoljenim dokazima, u odnosu na Kalmana Petrovića.

Ustavni sud konstatuje da se sudske odluke ne mogu zasnivati na pravno nevaljanim dokazima, gde spadaju oni dokazi koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja, u suprotnosti sa pozitivnim propisima, što se u konkretnom slučaju nije dogodilo. Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da nije ovlašćen da umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje izvedene dokaze u krivičnom postupku i da time preuzima sudsku nadležnost, niti da utvrđuje činjenično stanje, da se izjašnjava o postojanju krivičnog dela, kao i o celishodnosti vrste i visine izrečene krivične sankcije, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu neke od stranaka u postupku, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Ustavni sud nije nadležan ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom, već samo da ispita da li je postupak u kom su te odluke donete bio u celini pravičan, odnosno da li je obezbedio podnosiocu procesne garancije sadržane u odredbi člana 32. Ustava.

6.2. Podnosilac K. P . smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i posebna prava okrivljenog iz člana člana 32. stav 1. i člana 33. st. 1. i 2. Ustava time što je „neodređenost optužnice činila nemogućim pravično suđenje“.

Ustavni sud prvo konstatuje da je optužnica akt kojim ovlašćeni tužilac pokreće kontradiktorni krivični postupak u kome će redovni krivični sud, nakon izvođenja svih potrebnih dokaza i na zakonom propisan način, pravnosnažno odlučiti o osnovanosti same optužnice i posledično o postojanju konkretnog krivičnog dela, a ne akt kojim se odlučuje o pravima, obavezama ili krivici podnosi oca ustavne žalbe kao optuženog lica . Drugo, podnosilac je tokom glavnog pretresa, u kontradiktornom postupku ostvario svoje zajemčeno pravo na pravično suđenje, kao i pravo na odbranu, iznoseći dokaze u svoju korist i osporavajući navode optužbe.

6.3. U odnosu na navode da su postupajući sudovi ignorisali sve navode odbrane okrivljenog K. P, Ustavni sud naglašava da saglasno praksi i stavovima kako ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, pravo na pravično suđenje i pravo na odbranu iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava, u krivičnom postupku ne znače garanciju da će tokom sudskog postupka biti izvedeni svi dokazni predlozi okrivljenog, kao i da će sud pokloniti veru svim dokazima odbrane. Naime, sud u svakom konkretnom slučaju ceni da li je i koje dokaze potrebno izvesti radi potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, kao i kojim dokazima će pokloniti veru, a kojim ne, a u presudi je dužan da izvedene dokaze oceni i obrazloži svoj stav u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, a što je ovde detaljno učinjeno u prvostepenoj osporenoj presudi.

6.4. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 29. stav 2. i člana 33. st 4. i 7. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

6.5. Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosilaca o povredi prava iz člana 29. stav 2, člana 32. i člana 33. st. 1, 2, 4, 5. i 7. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe A. D . ističe „da su ga policajci 21. januara 2010. godine podvrgli zlostavanju i mučenju u cilju dobijanja njegovog iskaza - potpisa potvrde, protivno odredbi člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i protivno odredbi člana 25. stav 2. Ustava i člana 28. stav 1. Ustava, kao i da je podnosilac izjavio pritužbu u prisustvu javnog tužioca, a javni tužilac nije ništa preduzeo povodom nje“.

Ustavni sud i ovom prilikom podseća da je pravo garantovano članom 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zajemčeno i Ustavom Republike Srbije, te je Ustavni sud postojanje ove povrede ocenjivao u odnosu na odredbu člana 25. stav 2. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 25. stav 2. i člana 28. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je Odlukom Ustavnog suda Už-1327/10 od 15. novembra 2011. godine, stavom drugim izreke, ustavna žalba odbijena kao neosnovana u odnosu na navode Aleksandra Dimovića da su ga 21. januara 2010. godine policajci podvrgli zlostavanju i mučenju u cilju dobijanja njegovog iskaza - potpisa potvrde.

Imajući u vidu napred navedeno , Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tač ka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, kao u tački 4. izreke.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. stav 1. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nezakonitih dokaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti