Odbijena ustavna žalba u vezi povraćaja kupoprodajne cene nakon raskida ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca kojem je, nakon raskida ugovora o privatizaciji zbog neispunjenja investicione obaveze, uskraćen povraćaj uplaćenih rata kupoprodajne cene. Sudovi su se pozvali na ugovornu odredbu koja isključuje pravo na povraćaj u slučaju raskida.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Ivkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nebojše Ivkovića izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8422/11 od 29. maja 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 155/12 od 19. septembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Ivković iz Beograda je podneo Ustavnom sudu, 7. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Olivera Živkovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8422/11 od 29. maja 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 155/12 od 19. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava i zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da su razlozi dati u drugostepenoj presudi potpuno proizvoljni, kao i da u obrazloženju revizijske presude nema ocene revizijskih razloga koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava; da bi se zauzeti stav sudova, da tužilac nema prava da potražuje iznos kupoprodajne cene (na ime četiri uplaćene rate), imajući u vidu odredbu člana 6. ugovora, kao i činjenicu da je ugovor raskinut od strane Agencije za privatizaciju, mogao prihvatiti pod uslovom da je dao razloge koji na takav stav upućuju, a to je (ne) savesnost tužioca u vezi sa neizvršenjem obaveze investiranja, kako pravobitno, tako i u naknadno ostavljenom roku; da je drugostepeni sud razlog za navodnu nesavesnost kupca u vezi sa raskidom ugovora o prodaji kapitala, ograničio samo na knjiženje ulaganja, uprkos izvedenim dokazima; da ugovorom nije predviđeno da neispunjenje člana 6. ugovora odnosno neispunjenje obaveze investiranja u subjekt privatizacije predstavlja raskidni razlog zbog koga bi se ugovor smatrao raskinutim; da revizijski sud nije obrazložio razloge revizije koji se odnose na potpuno pogrešnu primenu materijalnog prava do koje je došlo zbog neutvrđivanja odlučne činjenice za primenu odredbe čl. 41. Zakona o privatizaciji, već je prihvatio stanovište drugostepenog suda da retroaktivnom primenom zakona (u delu obezbeđenja kontinuiteta poslovanja preduzeća) obezbedi njegovu direktnu primenu - dejstvo, istovremeno se neosnovano pozivajući na neizvršenje ugovora; da odredba člana 41a Zakona o privatizaciji u stavu 3. predviđa da samo nesavestan kupac kapitala u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa; da su se sudovi pozvali na odredbu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, a da prethodno nisu utvrdili da li je za primenu te odredbe ispunjeno ono što je predviđeno članom 131. Zakona o obligacionim odnosima, što je zakonski uslov za primenu odredbe iz člana 132. istog zakona; da odluke sudova za uskraćivanjem podnosiocu prava za povraćaj datog po osnovu neosnovano raskinutog ugovora od strane Agencije za privatizaciju, za koji raskid niti postoji, niti je u sudskom postupku utvrđena bilo kakva odgovornost na strani tužioca najdirektnije povređuje zajemčeno ustavno pravo tužioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, usled čega je lišen prava na povraćaj novčanog iznosa po osnovu isplaćene četiri rate kupoprodajne cene u vrednosti tužbenog zahteva od 182.100.647,00 dinara sa pripadajućim kamatama, kao i iznosa uplaćenog na ime ugovorne obaveze investiranja saglasno ugovoru, koji mu pripadaju po pravilima obligacionog prava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 5569/10 od 3. juna 2011. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezana je Agencija za privatizaciju Republike Srbije da tužiocu plati iznos od 182.100.647,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke presude je konstatovano da je tužba povučena za iznos od 171.244,00 dinara, a stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja presude proizlazi: da su tužilac kao kupac i tuženi kao prodavac 26. aprila 2004. godine zaključili ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, i to 70 % društvenog kapitala subjekta privatizacije „Šinvoz “ AD, iz Zrenjanina; da je kupoprodajna cena iznosila 240.000.000,00 dinara; da je kupac navedeni iznos trebalo da isplati u šest jednakih godišnjih rata, koje odgovaraju danu zaključenja ugovora; da je obaveza tužioca bila da investira osnovna sredstva u subjekt privatizacije u ukupnom iznosu od 17.974.000,00 dinara, u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora; da je kupac bio u obavezi da u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora dostavi tuženoj potvrdu ovlašćenog revizora, kao dokaz da je izvršio obavezu investiranja, što je tužilac učinio 11. avgusta 2005. godine, dostavljanjem potvrde ovlašćenog revizora o investiranju u osnovna sredstva subjekta privatizacije; da je na sednici skupštine društva subjekta privatizacije doneta 26. juna 2005. godine odluka o povećanju osnovnog kapitala izdavanjem akcija druge emisije na osnovu obaveznog investiranja bez javne ponude kojom je pre dviđeno da ukupan obim druge emisije akcija iznosi 17.976.000,00 dinara; da je tužena 1. oktobra 2007. godine konstatovala da je kupac izvršio svoju obavezu ulaganja u osnovna sredstva subjekta privatizacije; da je nakon toga 17. decembra 2007. godine utvrdila da dizel električne lokomotive, vrednosti 2.508.912,00 dinara, nabavljene kao rashodovana osnovna sredstva, nisu bile u funkciji od momenta ulaska u pogone subjekta privatizacije; da je tužena ostavili kupcu rok od 15 dana da izvrši ugovorenu obavezu i dostavi dokaze da je izvršio investicionu obavezu u iznosu od 2.508.912,00 dinara, uz dostavu novog revizorskog naloga kojim se potvrđuje navedeno investiranje; da iz izveštaja ovlašćenog revizora od 24. decembra 2007. godine proizilazi da je kupac u zahtevanom roku investirao u subjekt privatizacije opremu u vrednosti od 3.130.256,00 dinara.

Dalje je utvrđeno: da je rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu St. 12/07 od 16. decembra 2007. godine nad subjektom privatizacije pokrenut stečajni postupak; da je Agencija za privatizaciju dopisom od 18. januara 2008. godine pozvala tužioca da izvrši ugovornu obavezu i dostavi u roku od pet radnih dana od prijema obaveštenja dokaz o knjigovodstvenom evidentiranju i aktiviranju osnovnih sredstava koja su bila predmet izvršene investicione obaveze u iznosu od 2.508.912,00 dinara; da je rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu od 29. januara 2008. godine odbačen zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži stečajnom upravniku da u poslovnim knjigama stečajnog dužnika proknjiži kao njegov ulog investiranje u subjekt privatizacije (aparate za zavarivanje); da je Agencija dopisom od 31. januara 2008. godine obavestila tužioca, kao kupca, da se ugovor raskida zbog neispunjenja ugovora, a čemu je prethodio zaključak državnog sekretara za privredu (na osnovu ovlašćenja Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja od 17. januara 2008. godine) kojim je naloženo tuženoj Agenciji da u slučaju neispunjenja ugovorne obaveze, odmah po isteku naknadno ostavljenog roka, raskine ugovor o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacija od 26. aprila 2004. godine, da ispita postojanje eventualne odgovornosti revizijske kuće „Privredni savetnik-revizija“ i preduzme prema potrebi odgovarajuće mere u tom smislu. Takođe je, u toku postupka utvrđeno da je tužilac tuženoj uplatio ukupan iznos od 182.100.647,00 dinara na ime kupoprodajne cene, u četiri rate , prema datumima uplate koji nisu sporni.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu plati dosuđeni iznos na ime naknade štete, nalazeći da kod utvrđene činjenice da je tužilac ispunio svoju ugovorenu obavezu nije bilo osnova da se ugovor raskine od strane tužene, jer nisu bili ispunjeni razlozi propisani članom 6. predmetnog ugovora, niti oni koji su bili propisani članom 41. stav 1. Zakona o privatizaciji, usled čega se ne može pretpostavljati nesavesnost tužioca kao kupca u smislu člana 41. stav 3. Zakona o privatizaciji.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8422/11 od 29. maja 2012. godine preinačena je ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 5569/10 od 3. juna 2011. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 5569/10 od 19. jula 2011. godine u stavovima prvom i trećem njene izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca za isplatu utuženog iznosa sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je, za razliku od prvostepenog suda, drugostepeni sud zaključio da tužilac nije izvršio svoju ugovornu obavezu investiranja u osnovna sredstva subjekta privatizacije; da predmetne dizel elektrolokomotive nisu bile u funkciji i nisu mogle da budu knjižene kao osnovna sredstva, a zbog čega se ne može smatrati da je tužilac kao kupac subjekta privatizacije njihovom nabavkom izvršio svoju ugovornu obavezu; da je tužilac kao kupac u naknadnom roku od 15 dana, koji mu je dopisom od 17. decembra 2007. godine ostavila Agencija da izvrši investicionu obavezu, kupio za subjekt privatizacije opremu u vrednosti od 3.130.256,00 dinara, ali da ova sredstva nisu uneta u subjekt privatizacije, niti su knjižena kao osnovna sredstva; da tužilac navedeni iznos nije mogao da evidentira u knjigovodstvenoj evidenciji subjekta privatizacije, zato što je nad subjektom privatizacije rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu St. 12/07 od 16. novembra 2007. godine pokrenut stečajni postupak, a što ima za posledicu da se ne može smatrati da je obaveza izvršena; da je stečajni postupak pokrenut na zahtev stečajnog poverioca „TTC – Logistic“, čiji je osnivač tužilac, odnosno kupac subjekta privatizacije; da je rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu St. 2/09 od 30. jula 2009. godine navedeni stečajni postupak obustavljen usled toga što je predlagač Plana reorganizacije u celini izmirio potraživanje poverilaca i izvršio konverziju potraživanja udela, te je tako u Registar Agencije za privredne registre, kao kontrolni član društva „Šinvoz“ DOO, sa udelom od 84,39%, upisano privatno preduzeće tužioca „TTC – Logistic“; da je ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinut, o čemu je Agencija uputila tužiocu obaveštenje, saglasno članu 41. stav 1. Zakona o privatizaciji; da je navedeni ugovor i faktički raskinut jer je nad subjektom privatizacije otvoren stečajni postupak, koji je zatim zbog izvršenja mera preduzetih Planom reorganizacije obustavljen; da je odredbom člana 6. tačka 1. ugovora o prodaji društvenog kapitala predviđeno da u slučaju raskida ugovora kupac gubi pravo na vraćanje depozita, pravo na vraćanje uplaćenog dela kupovne cene i sva potraživanja po osnovu ovog ugovora; da tužilac stoga nema pravo da potražuje vraćanje uplaćene kupoprodajne cene; da su se zbog svega navedenog stekli uslovi za preinačenje prvostepene presude, pa je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev u celosti.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 155/12 od 19. septembra 2012. godine je odbijena, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8422/11 od 29. maja 2012. godine i odbijen kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju tužioca. U obrazloženju osporene revizijske presude se navodi: da je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo da potražuje iznos kupoprodajne cene (na ime četiri uplaćene rate), imajući u vidu odredbe člana 6. ugovora o prodaji društvenog kapitala, kao i činjenicu da je ugovor raskinut od strane Agencije; da su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je tužilac izvršio svoju ugovornu obavezu investiranja u osnovna sredstva i da je time materijalno pravo pogrešno primenjeno; da je tužilac navedenim ugovorom o kupovini subjekta privatizacije preuzeo obavezu investiranja u osnovna sredstva, ali da nije izvršio svoju obavezu na način i pod uslovima propisanim ugovorom; da je tužilac pokušao naknadno da izvrši obavezu investiranja u osnovna sredstva subjekta privatizacije, ali ista nisu uneta u subjekt privatizacije, niti su knjižena kao osnovna sredstva, jer je nad subjektom privatizacije pokrenut stečajni postupak od strane poverioca, firme u vlasništvu tužioca; da zbog toga nije ostvarena svrha privatizacije propisana članom 2. Zakona o privatizaciji; da je posledica raskida ta da tužilac nema pravo da potražuje iznos kupoprodajne cene na ime četiri uplaćene rate.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1 i 2.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo i da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. stav 1. i 2.).

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 38/01 od 29. juna 2001. godine) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (član 1.); da se privatizacija zasniva na sledećim načelima: stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost; obezbeđenje javnosti; fleksibilnost i formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima (član 2.); da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije prodate metodom javnog tendera i javne aukcije smatra zaključenim kad ga potpišu kupac, subjekt privatizacije i Agencija, da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju na uplatni račun budžeta Republike Srbije i da ugovor iz stava 1. ovog člana mora biti sudski overen tek kada se prethodno pruže dokazi iz člana 12. stav 3. ovog zakona i saglasnost ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 41.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 18/03, od 28. februara 2003. godine) , koji je bio na snazi u vreme potpisanja ugovora o kuporpodaji društvenog kapitala , izmenjena je ranija odredba člana 41. osporenog Zakona, tako da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane (stav 1.), da se ugovor iz stava 1. ovog člana smatra zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija (stav 2.) i da se ugovor iz stava 1. ovog člana overava u sudu i dostavlja se ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja (stav 3.), dok je dodatim članom 41a bilo propisano da ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu. Odredbom člana 24. istog zakona, koja nije integrisana u osnovni tekst, bilo je propisano da će se p ostupak prodaje kapitala odnosno imovine, koji nije završen do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su bili na snazi u vreme objavljivanja javnog poziva za učešće na javnom tenderu, odnosno na javnoj aukciji.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS", broj 45/05, od 31. maja 2005. godine) , koji je važio u vreme upućivanja obaveštenja Agencije za privatizaciju Republike Srbije podnosiocu o raskidu ugovora , bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.); da se privatizacija zasniva na sledećim načelima – 1) stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost, 2) obezbeđenje javnosti, 3) fleksibilnost, 4) formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima (član 2.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac – 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1.); da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO ) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (član 20.); da se na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena tim zakonom (član 23.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu, ali da poverilac može održati ugovor na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora, a kad je poverilac zahtevao ispunjenje, pa ga nije dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor, te da ova pravila važe kako u slučaju kad su ugovorne strane predvidele da će se ugovor smatrati raskinutim ako ne bude ispunjen u određenom roku, tako i onda kad je ispunjenje ugovora u određenom roku bitan sastojak ugovora po prirodi posla (član 125.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132. st. 1. do 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o njegovom tužbenom zahtevu radi povraćaja uplaćenih novčanih sredstava na ime kupoprodajne cene po osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje na to da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da je ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije „Šinvoz“ AD, Zrenjanin, zaključen između kupca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i Agencije za privatizaciju, 26. aprila 2004. godine. Podnosilac je kao kupac subjekta privatizacije preuzeo ugovornu obavezu da kupoprodajnu cenu, koja je iznosila 240.000.000,00 dinara, isplati u šest jednakih godišnjih rata i da investira u subjekt privatizacije, u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora, ukupan iznos od 17.974.000,00 dinara, s tim da investiranje mora biti izvršeno u osnovna sredstva. U toku parničnog postupka je nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac u ugovorenim rokovima uplatio četiri rate na ime kupovne cene subjekta privatizacije. Agencija za privatizaciju je dopisom od 31. januara 2008. godine obavestila podnosioca da se ugovor raskida zbog neispunjenja ugovorne obaveze koja se odnosila na investiranje u osnovna sredstva subjekta privatizacije. Podnosilac se nakon toga obratio sudu tužbom kojom je tražio da se obaveže Agencija za privatizaciju da mu isplati iznos od 182.100.647,00 dinara na ime uplaćene četiri rate kupoprodajne cene , sa opredeljenom zakonskom kamatom. Prvostepeni sud je takav tužbeni zahtev usvojio, nalazeći da je tužilac svoju ugovornu obavezu ispunio, te da nije bilo osnova da se ugovor raskine, jer za to nisu bili ispunjeni uslovi predviđeni članom 6. ugovora o privatizaciji, a ni članom 41. stav 3. Zakona o privatizaciji. Osporenom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda jer je ocenjeno da je predmetni ugovor raskinut zato što podnosilac nije izvršio svoju ugovornu obavezu investiranja u osnovna sredstva subjekta privatizacije u ugovorenom roku, te da u skladu sa članom 6. ugovora podnosilac nema pravo da potražuje vraćanje uplaćene kupoprodajne cene. Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca , nalazeći da su zaključci drugostepenog suda pravilni i da svrha privatizacije propisana članom 2. Zakona o privatizaciji u konkretnom slučaju nije ostvarena.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su osporene presude drugostepenog i revizijskog suda donete proizvoljnom primenom materijalnog prava koja se ogleda prevashodno u sledećem: prvo, u pogrešnom stavu da su postojali uslovi za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala zbog navodnog neizvršenja obaveze podnosioca, kao kupca kapitala, da investira određeni novčani iznos u osnovna sredstva subjekta privatizacije; drugo, zbog retroaktivne primene člana 41a Zakona o privatizaciji koja je imala za posledicu odbijanje tužbenog zahteva kojim je podnosilac tražio da mu se vrati novčani iznos uplaćeni na ime kupoprodajne cene.

U pogledu prvog razloga na kome podnosilac ustavne žalbe zasniva svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre ističe da parnični postupak u kome su donete osporene presude nije vođen radi raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije „Šinvoz“ AD iz Zrenjanina, već radi vraćanja kupoprodajne cene koju je podnosilac, kao kupac subjekta privatizacije, u većem delu isplatio. Naime, u ovom slučaju, radi se o vansudskom raskidu ugovora o privatizaciji. Agencija za privatizaciju je dopisom od 31. januara 2008. godine obavestila podnosioca, kao kupca, da se ugovor raskida zbog neispunjenja ugovora. Raskidom ugovora obe ugovorne strane su oslobođene svojih obaveza (izuzev obaveze na naknadu eventualne štete), ali, ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (član 132. st. 1. i 2. ZOO). Podnosilac je nakon dostavljanja obaveštenja o raskidu ugovora mogao da podnese tužbu radi utvrđenja da ugovor o prodaji kapitala proizvodi pravno dejstvo, jer nisu bili ispunjeni uslovi za njegov raskid. Međutim, podnosilac je tužbom tražio vraćanje datog u smislu člana 132. stav 2. ZOO, čime je na prećutni način prihvatio jednostrani raskid ugovora, te su stoga bespredmetne njegove tvrdnje da je svoje obaveze iz ugovora izvršio, kao i da članom 6. ugovora nije izričito predviđeno neispunjenje obaveze investiranja kao raskidni uslov.

S obzirom na to da su se sudovi u osporenim presudama ipak bavili i pitanjima da li je podnosilac izvršio ugovornu obavezu investiranja u osnovna sredstva subjekta privatizacije, te da li je neispunjenje obaveze investiranja moglo da bude razlog za raskid ugovora jer u ugovoru nije izričito navedeno, Ustavni sud je ipak razmotrio ova pitanja na koja se ukazuje ustavnom žalbom i konstatovao da je u sprovedenom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da podnosilac nije izvršio investicionu obavezu u ugovorenom roku. Podnosilac je u ugovorenom roku kupio dizel elektrolokomotive koje nisu bile u funkciji i stoga nisu mogle da budu knjižene kao osnovno sredstvo, a zatim, tek nakon što je kao osnivač i vlasnik preduzeća „ TTC – Logistic“ podneo zahtev za pokretanje stečajnog postupka nad privrednim društvom „Šinvoz“ AD, podnosilac je kupio opremu za navedeno društvo (subjekt privatizacije) nad kojim je, upravo po zahtevu podnosioca, tekao stečajni postupak, te ni ta naknadno kupljena oprema nije knjižena kao osnovno sredstvo. Činjenica da u ugovoru o privatizaciji nije izričito predviđeno da će se ugovor raskinuti i u slučaju da podnosilac ne izvrši obavezu investiranja u subjekt privatizacije u ugovorenom roku, već su predviđeni neki drugi specifični slučajevi raskida ovog privatizacionog ugovora, po nalaženju Ustavnog suda, ne isključuje primenu odredaba člana 125. Zakona o obligacionim odnosima kojima su utvrđena pravila raskidanja ugovora zbog neispunjenja obaveze u ugovorenom roku. Prema odredbi stav 1. navedenog člana Zakona, kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Stoga se ne može smatrati proizvoljnim zaključak sudova iz osporenih presuda da je ugovor o prodaji društvenog kapitala preduzeća „Šinvoz“ AD raskinut zbog neizvršenja obaveze podnosioca da u roku predviđenom ugovorom investira određena novčana sredstva u subjekt privatizacije, zbog čega nije ostvarena ni svrha privatizacije propisana članom 2. Zakona o privatizaciji.

Ustavni sud je cenio i navode podnosioca o povredi člana 197. Ustava, zbog retroaktivne primene odredbe člana 41a stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine, te nalazi da pozivanje drugostepenog suda na odredbe člana 41a st. 2. i 3. navedenog zakona nije dovelo u sumnju konačni ishod parnice u kojoj je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za povraćaj novčanih sredstava uplaćenih na ime kupovne cene subjekta privatizacije, jer podnosilac nema pravo na povraćaj uplaćenih rata prvenstveno po odredbi člana 6. stav 2. ugovora, što je konstatovao i revizijski sud. Ovom odredbom ugovora bilo je izričito predviđeno da u slučaju raskida ugovora kupac gubi pravo na vraćanje depozita, pravo na vraćanje uplaćenog dela kupovne cene i sva prava i potraživanja na osnovu ovog ugovora. Na taj način su ugovorne strane autonomijom volje otklonile primenu odredbe člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već zauzeo u više odluka, među kojima su i odluke Už-2535/2009 od 19. septembra 2012. godine i Už-6609/2012 od 11. marta 2015. godine.

Kako je Ustavni sud iz svega napred navedenog utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama nisu povređene ustavne garancije prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju o povredi zajemčenog prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio u celini ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena ustavna žalba u vezi povraćaja kupoprodajne cene nakon raskida ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti