Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku dugom devetnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog izvršnog postupka koji traje preko 19 godina. Nalaže se hitno okončanje postupka i dosuđuje se podnosiocu naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. A . iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. A . i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2750/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Leskovcu da okonča izvršni postupak iz tačke 1. u skladu sa zakonom.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. A . iz L . je 21. septembra 2011. godine, preko punomoćnika D . L, advokata iz L, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I2. 4/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 1995. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika na osnovu pravnosnažne i izvršne parnične presude, te da predmetni izvršni postupak i dalje traje, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova postupka po ovoj žalbi, te naloži izvršnom sudu da preduzme sve mere kako bi se predmetni izvršni postupak hitno okončao.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Osnovnog suda u Leskovcu je 14. marta 2014. godine dostavio na uvid spise predmeta I. 2750/12 (predmet je u međuvremenu nakon podnošenja ustavne žalbe dobio novi broj) i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u ovom izvršnom postupku: da je izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo u februaru 1995. godine Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika R.V, radi naplate novčanog potaživanja na osnovu izvršne isprave istog suda P. 2772/94 od 23. novembra 1994. godine i da je izvršni sud 21. februara 1995. godine doneo rešenje I. 185/95 , kojim je usvojio navedeni predlog i odredio prinudno izvršenje; da je u ovoj pravnoj stvari kao sredstvo izvršenja predložena prodaja nepokretnosti izvršnog dužnika, te da je Opštinski sud u Leskovcu na zapisniku od 16. decembra 1996. godine konstatovao da je izvršio uviđaj na licu mesta i da je dužnik dostavio na uvid posedovni list br. 3624 od 11. decembra 1996. godine za KO L. iz koga proizlazi da je k.p. br. 3874 u Ulici R . br. 63 u L . u isključivom vlasništvu S.V, sina izvršnog dužnika; da je punomoćnik izvršnog poverioca podneskom od 13. avgusta 1999. godine obavestio izvršni sud da je pravnosnažno okončan parnični postupak u predmetu P. 2245/98 (u kome je presudom usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno da je bez pravnog dejstva ugovor o poklonu nepokretnosti Ov. 9834/96 od 6. decembra 1996. godine, a koji su zaključili izvršni dužnik, kao poklonodavac, i njegov sin S.V, kao poklonoprimac), te je predložio da sud odredi privremenu meru kojom će zabraniti otuđenje nepokretnosti koja je predmet izvršenja, pa je Opštinski sud u Leskovcu 26. novembra 1999. godine doneo rešenje I. 185/95, kojim je usvojio privremenu meru i zabranio dužniku otuđenje i opterećenje nepokretnosti do okončanja izvršnog postupka, radi obezbeđenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca; da je 20. maja 2001. godine obavljeno veštačenje od strane veštaka građevinske struke i izvršena procena vrednosti nepokretnosti, pa je sud rešenjem od 16. jula 2001. godine utvrdio vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika u iznosu od 1.193.512,00 dinara, a na koje rešenje je izvršni dužnik izjavio prigovor, pa je drugostepenim rešenjem Ipv. I. 278/01 od 16. januara 2002.godine ukinuto pobijano rešenje, s obzirom na to da izvršnom dužniku nije bilo dostavljeno mišljenje i nalaz veštaka; da je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu I. 185/95 od 15. marta 2002. godine utvrđena vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika i da je rešenjem tog suda I. 1 85/95 od 3. juna 2002.godine zakazano prvo ročište za prodaju nepokretnosti za 10. septembar 2002. godine u 12 h; da su na navedenom ročištu za prodaju nepokretnosti bili prisutni samo izvršni poverilac i njegov punomoćnik, a ne i izvršni dužnik, pa je Opštinski sud u Leskovcu tom prilikom doneo rešenje kojim se nepokretnost dosuđuje poveriocu, te je izvršni dužnik izjavio prigovor protiv tog rešenja, koji je usvojen drugostepenim rešenjem Ipv. I. 1/03 od 10. februara 2003. godine i ukinuto pobijano rešenje; da je Opštinski sud u Leskovcu 7. juna 2005. godine doneo zaključak o prodaji nepokretnosti, kojim je zakazao prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika putem usmenog i javnog nadmetanja za 21. septembar 2005. godine; da je na zapisniku od 21. septembra 2005. godine konstatovano da je odloženo ročište za prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika, sa nalogom da se spisi predmeta dostave veštaku radi utvrđivanja vrednosti nepokretnosti s obzirom na protek vremena, pa je Opštinski sud u Leskovcu pravnosnažnim rešenjem I. 3075/06 od 2. novembra 2006. godine utvrdio vrednost nepokretnosti u ukupnom iznosu od 1.615.149,00 dinara; da su nakon toga održana dva ročišta za prodaju nepokretnosti bez uspeha i da je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu I2. 4/10 od 26. februara 2010. godine utvrđena vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika, i to prizemnog dela u iznosu od 796.150,00 dinara i sprata u iznosu od 1.476.054,00 dinara ili u ukupnom iznosu od 2.272.204,00 dinara; da je Osnovni sud u Leskovcu zaključkom o prodaji od 26. decembra 2011. godine zakazao ročište za prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika za 23. januar 2012. godine i da je na tom ročištu nepokretnost dužnika dosuđena izvršnom poveriocu, imajući u vidu da se poverilac javio u svojstvu kupca; da je veštak D.S, radi utvrđivanja vrednosti preostalog potraživanja izvršnog poverioca, dostavio sudu stručni nalaz i mišljenje na osnovu koga je utvrđeno da je na dan dosuđenja nepokretnosti ukupan iznos dugovanja izvršnog dužnika 2.724,277,72 dinara, a da 60% od utvrđene vrednosti nepokretnosti dužnika predstavlja iznos od 1.363.322,00 dinara za koji iznos je i dosuđena nepokretnost, tako da je ostalo potraživanje poverioca u iznosu od 1.092.782,00 dinara; da je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu I. 2750/12 od 10. jula 2012. godine, u stavu prvom izreke , obustavljeno izvršenje za iznos od 1.693.280,00 dinara, dok je u stavu drugom izreke promenjeno sredstvo izvršenja i izvršenje određeno plenidbom ½ penzije koju izvršni dužnik ostvaruje kod RF PIO – Filijale u Leskovcu, radi naplate preostalog potraživanja izvršnog poverioca , i to glavnog duga u iznosu od 1.092.782,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. februara 2012.godine pa do konačne isplate, kao i radi naplate troškova izvršnog postupka u iznosu od 129.159,00 dinara; da je izvršni dužnik izjavio prigovor protiv navedenog rešenja, koji je rešenjem I. 2750/12 od 21. januara 2013. godine odbačen kao neblagovremen, te je dužnik podneo prigovor i protiv tog rešenja i isti je rešenjem Ipv.I. 28/13 od 17. aprila 2013. godine odbijen kao neosnovan i potvrđeno je pobijano rešenje.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise traženog predmeta, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari: da je Opštinski sud u Leskovcu rešenjem I. 185/95 od 21. februara 1995. godine odredio da se prinudno izvršenje sprovede prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika i da je izvršni poverilac, imajući u vidu da je izvršni sud utvrdio da dužnik nema pokretnu imovinu čijom prodajom bi se namirilo potraživanje poverioca, predložio 22. januara 1996. godine da se izvršenje sprovede prodajom nepokretnosti dužnika; da je Opštinski sud u Leskovcu doneo rešenje I. 185/95 od 13. septembra 1996. godine kojim je usvojio predlog izvršnog poverioca za promenu sredstva izvršenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakon o izvršnom postupku iz 1978. godine, Zakon o izvršnom postupku iz 2000. godine i Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji su se primenjivali na predmetni izvršni postupak, afirmisali su načelo hitnog postupanja suda u ovoj vrsti građansko – sudskog postupka.

5. Ispitujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak u februaru 1995. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Leskovcu (iz spisa predmeta se ne vidi jasno kog datuma je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za izvršenje) i da prinudno izvršenje još nije okončano, imajući u vidu da je podnosilac samo delimično namirio svoje potraživanje tako što mu je dosuđena nepokretnost izvršnog dužnika i da je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu I. 2750/12 od 10. jula 2012. godine, radi naplate preostalog potraživanja podnosioca, kao sredstvo izvršenja određena plenidba ½ penzije dužnika.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog izvršnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja izvršnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ovaj izvršni postupak traje već 19 godina i jedan mesec, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu prirodu izvršnog postupka u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, Ustavni sud nalazi da, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, enormno dugo trajanje ovog izvršnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Uzimajući u obzir sadržinu odgovora na ustavnu žalbu, Ustavni sud je ocenio da Opštinski sud u Leskovcu i Osnovni sud u Leskovcu u ovom izvršnom postupku nisu postupali u skladu sa načelom hitnosti i da je nedelotvorno postupanje izvršnih sudova presudno uticalo na nerazumno dugo trajanje ovog postupka. Ovakva ocena Ustavnog suda se posebno zasniva na sledećim razlozima: Opštinski sud u Leskovcu je tek nakon nepunih osam meseci odlučio o predlogu podnosioca ustavne žalbe za promenu sredstva izvršenja; Opštinski sud u Leskovcu je nakon više od tri meseca od dana podnošenja predloga podnosioca ustavne žalbe doneo rešenje kojim je odredio privremenu meru i zabranio dužniku da otuđi i optereti navedenu nepokretnost do okončanja izvršnog postupka, a veštak građevinske struke je tek nakon jedne godine i šest meseci od dana donošenja tog rešenja izvršio procenu vrednosti nepokretnosti na kojoj je predloženo prinudno izvršenje; dva prvostepena rešenja u ovoj pravnoj stvari su bila ukinuta od strane drugostepenog suda, što je dodatno prolongiralo trajanje izvršnog postupka; Opštinski sud u Leskovcu je tek nakon dve godine i šest meseci od dana ukidanja rešenja istog suda kojim je dosuđena navedena nepokretnost podnosiocu ustavne žalbe zakazao sledeće ročište za prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika; izvršni sud je zbog proteka vremena i promene tržišnih prilika u tri navrata utvrđivao vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika itd.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U pogledu navoda podnosioca da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je zahtev podnosioca da mu se utvrdi povreda navedenog Ustavom zajemčenog prava preuranjen, jer predmetni izvršni postupak još uvek nije okončan.

Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda prava na imovinu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. S obzirom na to da je Osnovni sud u Leskovcu radi namirenja preostalog potraživanja podnosioca ustavne žalbe odredio da se izvršenje sprovede plenidbom ½ penzije koju izvršni dužnik ostvaruje kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Leskovcu i da izvršni sud prema odredbi člana 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ima obavezu da po namirenju izvršnog poverioca donese odluku o zaključenju izvršnog postupka, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Leskovcu da okonča predmetni izvršni postupak u skladu sa zakonom.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u većem delu namirio svoje potraživanje u predmetnom izvršnom postupku i da je izvršni sud dve i po godine bio sprečen da sprovede izvršenje na navedenoj nepokretnosti do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka radi poništaja ugovora o poklonu nepokretnosti koji su zaključili izvršni dužnik i njegov sin, te je uzeo u obzir ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku dugom devetnaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti