Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 17 godina. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja prvostepenog i revizijskog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Anđelića iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Anđelića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Šapcu u predmetu P. 181/95 (kasnije predmet P. 2969/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Anđelić iz Šapca, preko punomoćnika Branislava Pajića, advokata iz Koceljeve, podneo je 5. oktobra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Srbije Rev.2 29/10 od 22. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Šapcu u predmetu P. 2969/01.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Vrhovni kasacioni sud Srbije pobijanom presudom, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca, pa i podnosioca ustavne žalbe, pogrešno primenio materijalno pravo, potvrdivši na taj način prethodno donete "nezakonite i neustavne" odluke nižestepenih sudova, zasnovane na nepravilno i nepotupno utvrđenom činjeničnom stanju. Smatra da je i opštinski sud svojim postupanjima "bio više nego zavistan i pristrasan prema pravnom licu - tuženom", postupajući u njegovu korist, a na direktnu štetu tužioca, jer između ostalog "nije konsultovao nalaz prvog veštaka" zbog čega je, sveukupno gledajući, došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje. Podnosilac ističe da "sud nije ni delimično jednako zaštitio prava tužiocu kao tuženom, jer nije hteo i nije utvrdio stvarno činjenično stanje" što proizlazi iz najmanje moguće naknade koja mu je dosuđena kao stvaraocu inovacija, a čime je stavio tuženog u izraženo povoljniji položaj. Dalje, ističe da je opštinski sud bespotrebno odugovlačio postupak, jer je postupak u prvom stepenu trajao duže od 13 godina da bi se okončao osporenom presudom nakon 16 godina 10 meseci i 15 dana. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih Ustavnih prava, da naloži nadležnom sudu da donese novu odluku kako bi se postupak okončao pravičnom presudom u najkraćem roku i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu P1. 626/10 (ranije Opštinskog suda u Šapcu P. 181/95, P. 1190/95 i P. 2969/01 ), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa tužiocima M.T, D.Z, M.J. i M.K, podneo je 25. oktobra 1993. godine Okružnom sudu u Šapcu tužbu protiv tužene DD "Zorka - Pharma" iz Šapca, radi utvrđivanja pronalazačkog prava -tehničkog unapređenja.

Predmet je u Opštinskom sudu u Šapcu (u daljem tekstu: sud) zaveden pod brojem P. 181/95, i prvo ročište održano je 6. marta 1995. godine, kada je određen prekid postupka na predlog tuženog da bi se prethodno Odbor za zaštitu prava radnika tuženog izjasnio o zahtevu tužilaca. Po zahtevu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, od 31. marta 1995. godine postupak je nastavljen pod novim brojem u sudu P. 1190/95. Na sledećem ročištu održanom 14. juna 1995. godine, rešenjem suda, određeno je veštačenje od strane Saveznog zavoda za intelektualnu svojinu. Tokom 1996. godine nije zakazano nijedno ročište. U 1997. godini sud je zakazao jedno ročište za glavnu raspravu ali ga je odložio na predlog tuženog - zbog bolesti. U 1998. godini sud nije zakazao nijedno ročište. Po dostavljenom nalazu veštaka, te po izvršenom dopunskom veštačenju i datim primedbama parničnih stranka, u 1999. godini održana su dva ročišta, pa je sud 10. marta 1999. godine odredio veštačenje od strane Mašinskog fakulteta u Kragujevcu - Centar za taratehnologiju, a pismeni otpravak rešenja je izradio 23. septembra 1999. godine. Mašinski fakultet u Kragujevcu je pismeni nalaz i mišljenje dostavio sudu 27. oktobra 1999. godine.

Tokom 2000. godine održana su tri ročišta na kojim su stranke u postupku dale primedbe na nalaz veštaka, da bi tužilac - ovde podnosilac ustavne žalbe predložio prekid postupka na ročištu održanom 24. maja 2000. godine iz razloga što je pred Saveznim zavodom za intelektualnu svojinu tražio priznavanje prava pronalazaka iz radnog odnosa. Zahtev za nastavak postupka tužilac je podneo 28. marta 2001. godine.

Predmet je pred Opštinskim sudom u Šapcu zaveden pod novim brojem P. 2691/01. U 2002. godini, bila su zakazana dva ročišta za glavnu raspravu - jedno ročište je održano, a drugo nije na predlog tuženog. Sledeće ročište u ovoj pravnoj stvari sud je zakazao za 24. april 2003. godine kada je i doneo rešenje kojim se određuje veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, a pismeni otpravak rešenja o veštačenju visine nagrade na koju bi tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, imao kao autor tehničkog unapređenja je izradio 19. maja 2003. godine.

Dopisom suda od 13. aprila 2005. godine urgirano je da veštak dostavi svoj pismeni nalaz i mišljenje, što je veštak učinio 20. aprila 2005. godine. Tokom 2005. godine sud je zakazao četiri ročišta, dva je održao i saslušao veštaka, te odredio dopunsko veštačenje. Dva ročišta nisu održana jer je sud neposredno pred ročište strankama dostavio nalaz i jer je veštak opravdao svoje izostajanje sa rasprave.

U 2006. godini bilo je zakazano devet ročišta za glavnu raspravu, šest je održano, a tri nisu. Naime sud je na održanim ročištima određivao tri puta veštačenje na predlog tuženog radi utvrđivanja visine pripadajuće nakanade za tehnička unapređenja, ali veštačenje nisu prihvatili Gradski zavod za sudska veštačenja Beograd, kao ni Ekonomski fakultet Beograd, niti su blagovremno izveštavali sud, pa je sud rešenja o veštačenju stavio van snage. Rešenjem o veštačenju od 20. decembra 2006. godine, sud je veštačenje poverio Zavodu za sudska veštačenja iz Novog Sada, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio 21. avgusta 2007. godine. Nakon dva održana ročišta na kojima su saslušani veštaci u dokaznom postupku i pročitani ostali dokazi, zaključena je glavna rasprava 14. septembra 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda u Šapcu P. 2969/01 od 14. septembra 2007. godine u prvom stavu izreke utvrđeno je da su tužioci autori tehničkih unapređenja bliže opisanih u tom stavu izreke i poništene su kao nezakonite odluke Upravnog odbora i Odbora za zaštitu radnika označene kao u izreci. Drugim stavom izreke je obavezana tužena da tužiocima na ime korišćenja određenih tehničkih unapređenja u određenim vremenskim periodima isplati ukupan iznos od 746.555,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 31. jula 2007. godine do isplate. U trećem stavu izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužilaca prema tuženom preko dosuđenog iznosa do traženog koji je opredeljen prema svakom vidu tehničkog opredeljenja u odgovarajućem novčanom iznosu. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka.

Protiv navedene presude obe parnične stranke su 15. oktobra 2007. godine izjavile žalbu.

Presudom Okružnog suda u Šapcu Gž1. 525/07 od 11. februara 2008. godine odbijene su žalbe tužilaca i tuženog kao neosnovane i potvrđena pobijana presuda Opštinskog suda u Šapcu P. 2969/01 od 14. septembra 2007. godine. Tužioci su 24. marta 2008. godine izjavili reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Srbije Rev.2 29/10 od 22. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž1. 525/07 od 11. februara 2008. godine. U obrazloženju osporene presude, revizijski sud je naveo da su kod utvrđenog činjeničnog stanja - da su tužioci radnici tuženog; da su radom stvorili tehnička unapređenja bliže opisana u presudama; da su 30. decembra 1991. godine Komisiji za inovacije tuženog podneli predlog stvaralaštva koji je Upravni odbor tuženog odbio odlukom od 6. aprila 1993. godine; da je Odbor za zaštitu prava radnika odlukom od 4. maja 1995. godine odbio njihov prigovor na navedenu odluku; da je veštačenjem utvrđen datum početka primene svakog tehničkog unapređenja - što nije bilo sporno među strankaama i da je utvrđena visina naknade koja tužiocima pripada stavljanjem u odnos doprinosa autora u ostvarivanju tehničkog unapređenja i koristi koje su postignute njegovom primenom, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su delimično usvojili tužbeni zahtev, a da je visina naknade koja tužiocima pripada na ime korišćenja tehničkih unapređenja određena u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka DP Zavoda za sudska veštačenja i da ona, i prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, predstavlja odgovarajuću naknadu u smislu Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja (u daljem tekstu: Zakon) i Pravilnika o stvaralaštvu tuženog (u daljem tekstu: Pravilnik). Takođe, sud je naveo da je predmet spora bio zahtev tužilaca da se utvrdi da su autori tehničkih unapređenja i isplata naknade od strane tuženog na ime korišćenja tehničkih unapređenja, te da se zaštita tehničkih unapređenja prema Zakonu ostvaruje kroz samoupravni optšti akt, a što je u konkretnom slučaju Pravilnik kojim je predviđeno da strana koja nije zadovoljna odlukom zaštitu traži pred nadležnim sudom što su tužioci i učinili podnošenjem tužbe opštinskom sudu koji je nadležan za odlučivanje po ovom zahtevu. Pismeni otparavak revizijske presude dostavljen je punomoćniku tužilaca 8. septembra 2010. godine.

4. Odredbama Ustava kojima se jemče prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, "Službeni list SFRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je 25. oktobra 1993. godine pokrenut parnični postupak podnošenjem tužbe tužilaca, među kojima je bio i podnosilac ustavne žalbe, Okružnom sudu u Šapcu, a okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 29/10 od 22. aprila 2010. godine, koja je punomoćniku tužilaca dostavljena 8. septembra 2009. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba od strane Dragana Anđelića, jednog od tužilaca u ovoj parnici, trajao je ukupno 16 godina i 10 meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, što se mora posebno ceniti u svakom konkretnom slučaju. Složenost pravnih pitanja i činjenične građe u konkretnom sporu, značaj prava o kome je odlučivano u sudskom postupku za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da spor radi utvrđenja i isplate naknade po osnovu tehničkog unapređenja koji su tužioci svojim radom kao zaposleni kod tužene ostvarili učešćem u dobiti spada u sporove sa složenim činjeničnim i pravnim pitanjima. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje postupka, bez obzira što je bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ažurno i propisno postupanja sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja bilo od nesumnjive važnosti za podnosioca ustavne žalbe, kako u profesionalnom, tako i u materijalnom smislu.

Podnosilac ustavne žalbe nije značajnije doprineo dužem trajanju postupka, gledajući proporcionalno u odnosu na dužinu postupka, a time što je na njegov predlog postupak bio prekinut 10 meseci radi pokušaja priznanja pronalazaka iz radnog odnosa pred Saveznim zavodom za intelektualnu svojinu. Naprotiv, podnosilac je u toku postupka imao proaktivan odnos urgirajući više puta da sud u ovoj pravnoj stvari preduzme sve procesne mere da se postupak što pre okonča.

Po oceni Ustavnog suda, sporo i nedolotvorno postupanje sudova, i to prevashodno prvostepenog suda, pa zatim revizijskog suda, je isključivi razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: prvostepeni sud je prvo ročište zakazao posle godinu i četiri meseca; u 1996, 1998. i 2001. godini sud nije zakazao nijedno ročište, dok je 2002. i 2003. godine održao samo po jedno ročište; tek posle dve godine je urgirao za dostavljanje nalaza veštaka, tako da su dve godine i jedan mesec protekle u potpunoj neaktivnosti suda. Takođe, doprinos dugom trajanju postupka dao je, najpre, veštak ekonomske struke koji je svoj nalaz dostavio nakon dve godine, ali i ovlašćene ustanove za veštačenje koje o svom neprihvatanju veštačenja nisu blagovremeno obaveštavale sud (što je trajalo skoro godinu dana), kao i Zavod za sudska veštačenja u Novom Sadu koji je sudu posle osam meseci dostavio svoj pismeni nalaz i mišljenje. I postupak pred revizijskim sudom prevazilazi okvir razumnog roka postupanja obzirom da je trajao dve godine i skoro jedan mesec.

Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Šapcu u predmetu P. 181/95, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke, i odredio da se štetne posledice otklone, tako što se podnosiocu ustavne žalbe priznaje pravo na naknadu nematerijalne štete.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i predmet spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 29/10 od 22. aprila 2010. godine, Ustavni sud je imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava navedenu presudu u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka i ocenu izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, a zatim visinu naknade na ime korišćenja tehničkih unapređenja, što nisu ustavnopravni razlozi za pobijanje revizijske presude. Podnosilac osporava i pravilnu primenu materijalnog prava, ali Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Vrhovni kasacioni sud Srbije dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati arbitrarnim.

Razmatrajući navode podnosioca da je donošenjem osporene presude, te postupanjem nadležnih sudova koji su "tuženog stavili u izraženo povoljniji položaj dosudivši njemu, kao stvaraocu inovacija, najmanju moguću naknadu", povređeno pravo na jednaku zaštitu pred sudovima, Ustavni sud je ocenio da se njegovi navodi ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava čija se povreda ističe, jer podnosilac ne navodi, niti dostavlja dokaze da je sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što je osnovni preduslov isticanja povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, ne navodeći nijedan razlog u prilog toj tvrdnji, osim već cenjenih navoda, te je Ustavni sud ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, što samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti