Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao osam godina i devet meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja krivičnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. D. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. D . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 11600/10 (ranije pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 299/06) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. D . iz Beograda je 13. maja 2014. godine, preko punomoćnika O . D, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Kž1. 95/14 od 18. marta 2014. godine, zbog povrede načela vladavine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 11600/10 (ranije pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 299/06).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano na dugo trajanje krivičnog postupka od skoro deset godina u kojem je podnosilac imao svojstvo okrivljenog, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava , a tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 11600/10 , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Peto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv dvoje okrivljenih, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe N. D.

Istražni sudija Petog opštinskog sud u Beogradu je 27. juna 2005. godine doneo rešenje Ki. 583/05 o sprovođenju istrage protiv podnosioca ustavne žalbe N. D, zbog osnovane sumnje da je izvršio dva krivična dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242 stav 1. KZ RS u produženom trajanju.

Peto opštinsko javno tužilaštvo je 9. marta 2006. godine podnelo optužnicu Kt. 184/05 protiv podnosioca N. D . i okrivljenog D.J, kojima je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela po jedno produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. KZ. Po ovoj optužnici je formiran predmet pod brojem K. 299/06. Optužnica je stupila na pravnu snagu 30. marta 2006. godine.

U toku 2006. godine glavni pretres je zakazan dva puta, nijednom nije održan (jednom zbog okrivljenog D.J, a drugi put zbog podnosioca).

U toku 2007. godine glavni pretres je zakazan pet puta, tri puta nije održan iz razloga vezanih za drugog okrivljenog D.J.

U toku 2008. godine glavni pretres je zakazan pet puta, četiri puta nije održan iz razloga vezanih za drugog okrivljenog D.J, neprisustvovanja svedoka, i jednom zbog odsustva sudije.

U toku 2009. godine glavni pretres je zakazan tri puta, dva puta nije održan.

U periodu od 29. septembra 2009. godine do 17. decembra 2010. godine sud nijednom nije zakazao glavni pretres.

U toku 2010. godine zakazan je i održan jedan glavni pretres.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 11600/10.

U toku 2011. godine glavni pretres je zakazan sedam puta, tri puta nije održan (dva puta zbog podnosioca ustavne žalbe).

U toku 2012. godine glavni pretres je zakazan sedam puta, dva puta nije održan (jednom zbog podnosioca ustavne žalbe).

Krivični sud je dopisom od 15. oktobra 2012. godine istražnom odeljenju dostavio spise predmeta radi preduzimanja određenih istražnih radnji. Zbog stupanja na snagu novog ZKP, spisi predmeta su 27. septembra 2013. godine vraćeni krivičnom sudu. Službenom beleškom postupajući sudija je konstatovao da istražni sudija u međuvremenu nije preduzeo nijednu istražnu radnju.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem K. 11600/10 od 20. novembra 2013. godine obustavio krivični postupak protiv okrivljenog D.J, zbog zastarelosti krivičnog gonjenja.

U toku 2013. godine četiri puta je zakazan glavni pretres, jedanput nije održan.

U toku 2014. godine dva puta je zakazan i održan glavni pretres.

Nakon sprovedenog dokaznog postupka, saslušanjem okrivljenih i svedoka, Drugi osnovni sud u Beogradu je presudom K. 11600/10 od 23. januara 2014. godine oglasio krivim podnosioca ustavne žalbe, te mu je izrekao uslovnu osudu tako što mu je utvrđena kazana zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno odredio da se ona neće izvršiti ukoliko za vreme proveravanja podnosilac ne učini novo krivično delo.

Viši sud u Beogradu je osporenom presudom Kž1. 95/14 od 18. marta 2014. godine potvrdio prvostepenu presudu.

4. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 27. juna 2005. godine , kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut protiv podnosioca ustavne žalbe , do 18. marta 2014. godine , kada je doneta osporena presuda Višeg suda u Beogradu Kž1. 95/14 , kojom je postupak pravnosnažno okončan. Dakle, krivični postupak je trajao osam godina i devet meseci.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce.

Razmatrajući navedene činioce u konkretnom predmetu, Ustavni sud najpre ukazuje da predmetni krivični postupak nije bio u toj meri činjenično i pravno složen da bi predstavljao opravdani razlog za dugo trajanje krivičnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je kao optuženo lice u krivičnom postupku imao nesumnjiv legitimni interes da se u što kraćem roku utvrdi da li postoji njegova odgovornost za krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Međutim, bez obzira na navedeno, postoji i doprinos podnosioca u dužini trajanja postupka, jer glavni pretres četiri puta nije održan zbog podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ocenjuje da je primarna odgovornost u dužini trajanja predmetnog postupka na krivičnom sudu. Najpre, Ustavni sud ukazuje da je prvostepena krivična presuda doneta tek 23. januara 2014. godine, dakle nakon više od osam godina od pokretanja krivičnog postupka. Zatim, u periodu od 29. septembra 2009. do 17. decembra 2010. godine, znači više od godinu, sud nijednom nije održao glavni pretres niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost. Dalje, u periodu od 15. oktobra 2012. do 27. septembra 2013. godine, skoro godinu dana, nije preduzeta nijedna procesna aktivnost (istražno odeljenje je trabalo da preduzme određene istražne radnje, ali to nije učinilo). Zatim, glavni pretres jednom nije održan zbog suda. Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, kao što je prethodno ukazano, prvenstveno imao u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe , kao i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je osporena presuda Višeg suda u Beogradu Kž1. 95/14 od 18. marta 2014. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti