Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao 18 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J . S. i utvrđuje se da je u parnič nom postupku koji je vođen pred Prvim o pštinskim sudom u Beograd u u predmetu P . 4726/08-92, a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4613/10, povređeno prav o podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom rok u iz član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. J . S. iz B. je 7. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika R. I. Z, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4726/08-92, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2814/10, kao i zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava i prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno poziva i na povredu prava iz člana 6. stav 1. i povredu prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kojima se garantuje pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i pravo na imovinu, te eventualne povrede ovih prava Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Detaljno hronološki iznoseći tok osporenog sudskog postupka, podnosi teljka ustavne žalbe navodi da je 15. aprila 1992. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi iseljenja tuženog iz stana, da je 28. oktobra 2010. godine odlučeno o glavnom tužbenom zahtevu, tako da je postupak trajao preko 18 godina, ali da još uvek nije odlučeno o troškovima postupka, što znači da parnični postupak još uvek nije okončan.

Podnositeljka predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povred u označenih prava, naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak oko nčao u najkraćem roku, kao i da joj se odredi pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete. Podnositeljka je tražila i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4726/08-92, kasnije Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 4613/10 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

J. S. iz B, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 15. aprila 1992. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi iseljenja tuženog iz stana. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 7217/92.

Tokom sprovedenog sudskog postupka prvostepeni sud je doneo čak sedam presuda – P. 15471/93 od 9. novembra 1994. godine, P. 5659/95 od 9. aprila 1996. godine, P. 5932/96 od 27. juna 1997. godine, P. 7758/98 od 17. januara 2001. godine, P. 4569/02 od 14. aprila 2003. godine, P. 8133/04 od 14. decembra 2006. godine i P. 4726/08 od 28. oktobra 2008. godine, od kojih je prvih šest navedenih presuda ukinuto odgovarajućim rešenjima Okružnog suda u Beogradu, i to: Gž. 6421/95 od 6. jula 1995. godine, Gž. 7999/96 od 17. septembra 1996. godine, Gž. 7568/98 od 21. oktobra 1998. godine, Gž. 5441/02 od 27. juna 2002. godine, Gž. 8756/04 od 29. septembra 2004. godine, zbog bitne povrede pravila postupka, a sedma po redu prvostepena presuda P. 4726/08 od 28. oktobra 2008. godine je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8079/09 od 5. novembra 2009. godine.

U postupku donošenja navedenih prvostepenih presuda sud je zakazao ukupno 30 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano 13 ročišta, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije da pristupi na ročište, iz razloga što su se spisi predmeta nalazili u Republičkom javnom tužilaštvu, zbog odlučivanja o zahtevu tuženog za izuzeće postupajućeg sudije i zbog bolesti tuženog. U radu prvostepenog i drugostepenog suda nisu bili prisutni periodi značajnije neaktivnosti suda.

Nakon ukidanja pete po redu prvostepene presude (P. 4569/02 od 14. aprila 2003.godine) predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i dobio je oznaku P. 8133/04. Na ročištu od 14. februara 2005. godine naloženo je tužilji da uredi tužbu i označi pravne sledbenike pok. tuženog, što je tužilja učinila podneskom od 17. marta 2005. godine i kao pravne sledbenike pok. tuženog označila Z.L. i L.L. Sud je više od godinu dana pokušavao da kontaktira tuženog L.L. na adresi koju je dostavila tužilja, ali nije uspeo da pronađe tuženog na datoj adresi. Podneskom od 3. maja 2006. godine tužilja je povukla tužbu u odnosu na tuženog L.L, što je sud konstatovao na sledećem ročištu održanom 3. jula 2006. godine.

Nakon toga, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo šestu po redu presudu P. 8133/04-92 od 14. decembra 2006. godine koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1836/07 od 21. februara 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom dobio novi broj P.4726/08. Sud je održao ročište za glavnu raspravu 18. septembra 2008. godine, nakon čega je tužilja podneskom od 19. septembra 2008. godine “precizirala“ tužbeni zahtev, i ročište od 28. oktobra 2008. godine, a zatim doneo sedmu po redu presudu.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 4726/08-92 od 28. oktobra 2008. godine, u stavu prvom izreke, dozvolio objektivno preinačanje tužbe kao iz podneska punomoćnika tužilje od 19. septembra 2008. godine, u stavu drugom izreke odbacio tužbu tužilje preinačenu 19. septembra 2008. godine u delu tužbenog zahteva kojim je tražila da se utvrdi da je tuženom - pok. K.L. zbog neplaćanja stanarine i odbijanja da zaključi ugovor o korišćenju stana za života prestalo svojstvo nosioca stanarskog prava na spornom stanu, kao i da tuženi Z.L. stanuje u navedenom stanu bez pravnog osnova i u stavu trećem izreke obavezao tuženog Z.L. da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornog stana u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude.

Rešenjem P. 4726/08-92 od 12. februara 2009. godine odbijen je kao neosnovan predlog punomoćnika tužilje za donošenje dopunske presude.

Žalbu je protiv navedene presude izjavio tuženi Z.L, a protiv navedenog rešenja tužilja.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 8079/09 od 5. novembra 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog Z.L. iz Beograda, kao pravnog sledbenika pok. K.L. i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4726/08-92 od 28. oktobra 2008. godine u stavu prvom i trećem izreke, ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4726/08-92 od 12. februara 2009. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da će u ponovnom postupku prvostepeni sud posebnim rešenjem odlučiti o troškovima spora.

Tuženi je izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude. Tužilja je dostavila odgovor na reviziju u kojem je predložila da se revizija kao neosnovana odbije.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 2814/10 od 27. maja 2010. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog Z.L. iz Beograda, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8079/09 od 5. novembra 2009. godine.

Predmet je vraćen prvostepenom sudu i Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 4613/10 od 22. septembra 2010. godine obavezao tuženog Z.L. iz Beograda, da kao pravni sledbenik iza pok. K. L. tužilji naknadi parnične troškove. Pismeni otpravak rešenja je dostavljen punomoćniku tužilje 3. decembra 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 58. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8. tač. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, i 111/09), koji se primenjivao do okončanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja celinu i da započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. Pored toga, imajući u vidu da je u vreme podnošenja ustavne žalbe već konačno odlučeno o glavnom tužbenom zahtevu, presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8079/09 od 5. novembra 2009. godine, a da nije odlučeno o troškovima postupka , Ustavni sud nalazi da je, u smislu odredbe člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, prethodno potrebno razmotriti pitanje blagovremenosti ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom se «postupak kojim se određuje iznos troškova postupka mora sagledavati kao nastavak parnice o glavnom pitanju i, u skladu sa tim, kao deo utvrđivanja građanskih prava i obaveza» (videti presudu Robins protiv UK , od 23. septembra 1997. godine i Odluku Ustavnog suda Už-3121/2010 od 16. januara 2013. godine, u tački 5.). Iz navedenog sledi da se garantije prava na suđenje u razumnom roku primenjuju i na deo postupka u kome je, nakon odlučivanja o glavnom tužbenom zahtevu, odlučivano o troškovima postupka, te je u tom smislu ustavna žalba u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku blagovremena.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog postupka Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 15. aprila 1992. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, da je konačnom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8079/09 od 5. novembra 2009. godine odlučeno o glavnom tužbenom zahtevu, a da je o troškovima postupka odlučeno rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4613/10 od 22. septembra 2010. godine, što ukazuje da je postupak ukupno trajao preko 18 godina.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je u odnosnoj pravnoj stvari doneo sedam presuda, i to – P. 15471/93 od 9. novembra 1994. godine, P. 5659/95 od 9. aprila 1996. godine, P. 5932/96 od 27. juna 1997. godine, P.7758/98 od 17. januara 2001. godine, P. 4569/02 od 14. aprila 2003. godine, P. 8133/04 od 14. decembra 2006. godine i P. 4726/08 od 28. oktobra 2008. godine, od kojih je prvih šest presuda ukinuto odgovarajućim drugostepenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu zbog povrede pravila postupka, a sedma po redu prvostepena presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8079/09 od 5. novembra 2009. godine.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je više puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stav u Evropskog suda za ljudska prava , činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavn i sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije značajnije doprinela dužini trajanja postupka, kao i da je imala legitiman materijalni i moralni interes da sud u razumnom roku okonča predmetni postupak. Doprinos podnositeljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka se ogleda u tome da sudu nije dostavila tačnu adresu za tuženog L.L. iz Beograda, pa je sud pokušavao više od godinu dana da pronađe tuženog na datoj adresi. Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja u sporu, je nakon toga povukla tužbu u odnosu na tuženog L.L. iz Beograda.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedeletvornog i neefikasnog postupanja Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4726/08-92, a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4613/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem nakna de nematerijalne štete u izn osu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja osporenog postup ka i navedeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka . Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete Ustavni sud je imao u vidu da u vreme podnošenja ustavne žalbe u osporenom postupku još uvek nije bilo rešeno o troškovima postupka ( rešenjem P. 4613/10 od 22. septembra 2010. godine), kao i da podnositeljka nije dostavila dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, pa je Ustavni sud ocenio da nema osnova za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. U odnosu na ostale istaknute povrede prava (član 32. stav 1. i član. 58. Ustava), Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini žali na povredu prava na suđenje u razumnom roku, pa navode o povredi označenih prava nije ni razmatrao. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o ustavnom sudu i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

10. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao 18 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti