Povreda prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja odluke Ustavnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i poništio presudu Višeg suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Viši sud u ponovljenom postupku nije postupio u skladu sa obavezujućim pravnim stavovima iz prethodne odluke Ustavnog suda u istoj stvari.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ratka Korlata iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ratka Korlata i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 4774/13 od 17. aprila 2013. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zaj emčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 4774/13 od 17. aprila 2013. godine i određuje da se, u skladu sa ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 92504/10 od 1. jula 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ratko Korlat iz Beograda je , 31. maja 2013. godine, preko punomoćnika Mileta Romčevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 4774/13 od 17. a prila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je osporenom presudom Viši sud u Beogradu ponovo odbio njegovu žalbu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 92504/10 od 1. jula 2011. godine, i pored činjenice da je Ustavni sud, postupajući po ustavnoj žalbi istog podnosioca od 1. juna 2012. godine, već doneo Odluku Už-4410/2012 od 16. januara 2013. godine, na osnovu koje je ustavnu žalbu usvojio, te naložio Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 92504/10 od 1. jula 2011. godine, u skladu sa nalogom datim u toj odluci. Podnosilac ističe da Viši sud nije uzeo u obzir bitne činjenice na koje je ukazao Ustavni sud, te da je postupio suprotno Odluci Suda, sa obrazloženjem da je podnosilac bio taj koji je bio dužan da ishoduje rešenje o isplati penzije u višem iznosu od isplaćivanog u spornom periodu, a tako nije postupio. Takođe, podnosilac navodi da je zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa pretrpeo štetu, te da je zbog toga što je zakon bio selektivno primenjen, doveden u neravnopravan i nejednak položaj u odnosu na tužioce u ostalim postupcima pokrenutim po istom pravnom osnovu (o čemu kao dokaz dostavlja rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 3935/13 od 10. aprila 2013. godine i rešenje Višeg suda u Nišu Gž . 781/13 od 18. aprila 2013. godine).

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da su mu osporenom presudom povređena navedena ustavna prava, osporenu presudu ukine i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, na osnovu koje je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Ratko Korlat iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, radi naknade štete. Tužbom je tražio da mu tuženi naknadi štetu zbog manje isplaćenih iznosa pripadajuće penzije za period od 1. januara 2008. do 31. decembra 2010. godine, koja nije usklađena po rešenju o vanrednom usklađivanju penzija, vrednosti opšteg boda i novčanih naknada od januara 2008. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 92054/10 od 1. jula 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, te rešio da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju ove prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da se tužiocu penzija isplaćuje u skladu sa rešenjem kojim mu je priznato pravo na penziju i u visini koja je utvrđena tim rešenjem; da takvo rešenje, po svojoj prirodi, predstavlja upravni akt, pa samim tim spada u isključivu nadležnost upravnog organa, ovde tuženog; da se zakonitost upravnog akta ocenjuje u upravnom postupku pred nadležnim organima, kao i u upravnom sporu; da samo pravnosnažno i konačno rešenje nadležnog organa o priznavanju prava na penziju i njene visine predstavlja osnov za isplatu od strane države; da se zakonitost odluke nadležnog organa o visini penzije, kao i pravilnost njenog obračuna ne može ocenjivati u parničnom postupku, ni po tužbi za eventualnu razliku u penziji, posebno u situaciji ako je isplata izvršena u potpunosti u skladu sa pravnosnažnim i konačnim rešenjem tuženog, kao u konkretnom slučaju; da isplata penzije tužiocu prema pravnosnažnom pojedinačnom aktu tuženog ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa, te da bi eventualna odgovornost tuženog postojala u situaciji kada bi upravni organ bez zakonskog razloga uskratio isplatu penzije ili na drugi način nepravilno i nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Viši sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 14303/11 od 28. marta 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju te drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da o tome da li tužilac ima ili nema pravo na uvećanje penzije ne odlučuje sud, već organ koji takvo rešenje po zakonu donosi, pa pošto rešenje o usklađivanju penzije tužiocu nije ni doneto, to su neosnovani navodi žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ratko Korlat je 1. juna 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14303/11 od 28. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, garantovanih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Postupajući po navedenoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je doneo Odluku Už-4410/2012 od 16. januara 2013. godine, kojom je ustavnu žalbu usvojio, utvrdio da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, te naložio Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 92504/10 od 1. jula 2011. godine. Ustavni sud je istakao da se navedena Odluka temelji na razlozima koji su detaljno dati u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-5287/2011 od 5. decembra 2012. godine. Iz tog obrazloženja proizlazi da Ustavni sud smatra da je ustavnopravno neprihvatljiv pravni stav redovnog suda da se rešenje direktora Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih 01 broj 181-431/08 od 25. januara 2008. godine ( kojim je izvršeno vanredno usklađivanje penzija za 11,06% od 1. januara 2008. godine) ne može automatski primeniti i biti pravni osnov za vanredno usklađivanje (vojne) penzije podnosioca, bez izmene pojedinačnog akta kojim mu je utvrđeno pravo na penziju . Ustavni sud je pošao od toga da se način na koji je pitanje usklađivanja vojnih penzija bilo uređeno do 1. januara 2008. godine razlikuje od načina na koji je to pitanje uređeno nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o Vojsci Srbije. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da su stupanjem na snagu Zakona o Vojsci Srbije prestale da važe odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije, kojima je bilo određeno da se penzije usklađuju u odnosu na plate profesionalnih vojnika i da propise o usklađivanju penzija na osnovu ovog člana donosi savezni ministar za odbranu (član 261.). Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je odredbom člana 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije propisano da se usklađivanje iznosa penzija vojnih osiguranika ostvarenih do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao i penzija ostvarenih po stupanju ovog zakona na snagu, vrši po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje. Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti stanovište Višeg suda u Nišu da ne postoji pravni osnov po kome podnosilac može tražiti vanredno usklađivanje penzije od 1. januara 2008. godine. Ovo stoga što se penzije vojnih osiguranika od 1. januara 2008. godine usklađuju po dinamici i na način utvrđen zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje, kako je to propisano članom 193. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije. Odredbama člana 73. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2005. godine, izuzetno od člana 21. tog zakona, predviđeno je vanredno usklađivanje penzija za 2006, 2007. i 2008. godinu, od 1. januara tekuće godine, pod uslovima, na način i u visini propisanoj članom 75. stav 1. istog zakona. Stoga je Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje doneo rešenje kojim je izvršeno vanredno usklađivanje penzija u 2008. godini. Penzije i druga primanja vojnih osiguranika su morala biti usklađena po istoj dinamici, i to po službenoj dužnosti, a pojedinačna rešenja o usklađivanju penzija i drugih primanja moraju biti doneta samo ukoliko vojni osiguranik to zahteva. Dakle, izdavanje pojedinačnog rešenja o usklađivanju penzije nije preduslov za isplatu usklađene penzije, jer se usklađivanje vrši po službenoj dužnosti. Ustavni sud je ocenio da zauzeti pravni stav suda nije obrazložen na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, čime je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

U izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4410/2012 od 16. januara 2013. godine, Viši sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 4774/13 od 17. aprila 2013. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, ponovio postupak po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 92504/10 od 1. jula 2011. godine i ukinuo presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 14303/11 od 28. marta 2012. godine, a u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 92504/10 od 1. jula 2011. godine. Drugostepeni sud je našao da ukoliko bi odlučio koliko iznosi usklađena penzija tužioca , a potom tuženog obavezao da mu eventualno isplati razliku između isplaćivane i uvećane penzije za sporni period, onda bi preuzeo deo upravne nadležnosti, što je protivno odredbi člana 1. Z akona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je ocenio da rešenje o uvećanju penzije d onosi nadležni organ u upravnom postupku, te da parnični sud nije nadležan da odlučuje o pravu tužioca na uvećanu penziju, a u situaciji kada je nesporno da takvo rešenje nadležni organ nije doneo i da tuženi penziju tužiocu isplaćuje u skladu sa postojećim rešenjem, onda se navodima žalbe tužioca o tome da ima pravo na uvećanu penziju ne dovodi u sumnju pravilnost ožalbene presude. Kako je osnov potraživanja tužioca nepravilan i nezakonit rad, a iz izvedeni h dokaza proizlazi da tuženi penziju tužiocu isplaćuje u iznosu utvrđenom postojećim rešenjem, drugostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev neosnovan u smislu odredbe člana 172. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima. Pošto tužilac tvrdi da mu je tuženi pričinio štetu jer je bio dužan da mu isplaćuje uvećanu penziju, onda je bio dužan da to i dokaže prilaganjem rešenja o usklađivanju penzije iz čijeg sadržaja sledi osnovanost takvog zahteva tužioca, a taj dokaz sudu nije dostavio.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čije povrede se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 142. stav 2. Ustava je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. stav 2. Ustava je utvrđeno da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Odredbama člana 166. Ustava je utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode i da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Odredbama člana 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) je propisano da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

Odredbama člana 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11) je propisano da su sudovi samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost i da sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.).

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac navode o povredi prava na pravično suđenje obrazlaže tvrdnjom da je nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-4410/2012 od 16. januara 2013. godine i poništaja presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14303/11 od 28. marta 2012. godine , Viši sud u Beogradu doneo osporenu presudu Gž. 4774/13 od 17. aprila 2013. godine, u koj oj je ponovo, kao i u prethodn oj presudi, odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu koj om je njegov tužbeni zahetv odbijen kao neosnovan jer je (ponovo) ocenio da bi eventualna odgovornost tužene postojala u situaciji kada bi upravni organ bez zakonskog razloga uskratio isplatu penzije ili na drugi način nepravilno i nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, te da bi postupajući suprotno od stava zauzetog u osporenoj presudi Viši sud preuzeo deo upravne nadležnosti, što je protivno odredbi člana 1. Z akona o parničnom postupku.

Imajući u vidu izneto, kao i obrazloženje osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 4774/13 od 17. aprila 2013. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da je imperativnim odredbama člana 166. Ustava utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji, pored ostalog, štiti i obezbeđuje zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, te da se neposredna ustavnosudska zaštita pojedinca, u skladu sa članom 170. Ustava, obezbeđuje i ostvaruje u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud dalje konstatuje da je njegov zadatak da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Navedena očigledna arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova i posledično povreda prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, će postojati uvek u situaciji kada redovni sudovi proizvoljno primene materijalno i/ili procesno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, u kom slučaju će Ustavni sud utvrditi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je imperativnim odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi odredi način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava ili slobode, kao što je učinio i u konkretnom slučaju tako što je naložio Višem sud u u Beogradu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 92504/10 od 1. jula 2011. godine. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje naloženo ponavljanje žalbenog postupka pred drugostepenim sudom, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove drugostepene odluke od strane tog suda, već i postupanje i odlučivanje drugostepenog suda u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava (Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojoj Odluci Už-224/2013, usvojenoj na sednici Velikog veća od 6. juna 2013. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je u svojoj Odluci Už-4410/2012 od 16. januara 2013. godine usvojio ustavnu žalbu istog podnosioca i utvrdio da mu je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 14 303/11 od 28. marta 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je takvu odluku doneo jer je ocenio da je povreda prava na pravično suđenje nastala usled toga što pravni stav koji je zauzet u navedenoj drugostepenoj presudi nije obrazložen na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim. Ustavni sud dalje konstatuje da je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom Odlukom odredio da Viši sud u Beogradu ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude kojom mu je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

U izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4410/2012, Viši sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 4774/13 od 17. aprila 2013. godine, kojom je, i pored naloga i iznetih ocena Ustavnog suda, ponovo odbio žalbu podnosioca, nalazeći, kao i u prethodno j presudi, da je ožalbena presuda, kojom je tužbeni zahtev podnosioca odbijen kao neosnovan, zakonita. Ovakvu svoju odluku u pogledu primene merodavnog prava, Viši sud u Beogradu je zasnovao na oceni koja je , u suštini, istovetna oceni datoj u poništeno j presudi Višeg suda u Beogradu Gž. 14 303/11 od 28. marta 2012. godine. Takođe, Ustavni sud naglašava da iz odredaba člana 142. stav 1. i člana 145. stav 1. Ustava proizlazi dužnost sudova opšte i posebne nadležnosti da, pored ostalog, sude na osnovu Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Pored toga, i prema Zakonu o uređenju sudova, postoji obaveza sudova da štite slobode i prava građana i obezbeđuju ustavnost i zakonitost. To dalje znači da ukoliko izostane zaštita Ustavom garantovanih prava od strane redovnih sudova, Ustavni sud je kao poslednja nacionalna instanca dužan da u postupku po ustavnoj žalbi pruži i obezbedi neposrednu ustavnosudsku zaštitu prava i sloboda garantovanih Ustavom.

Viši sud u Beogradu je u osporenoj presudi Gž. 4774/13 od 17. aprila 2013. godine naveo da rešenje o uvećanju penzije donosi nadležni organ u upravnom postupku, te da parnični sud nije nadležan da odlučuje o pravu tužioca na uvećanu penziju u situaciji kada nadležni organ takvo rešenje nije doneo i kada tužiocu isplaćuje penziju u iznosu utvrđenom postojećim rešenjem. Viši sud u Beogradu je, dakle, ostao pri ovakvom pravnom stanovištu koje je već izrazio u prethodno donetoj presudi u istom parničnom postupku, a koje je Ustavni sud u Odluci Už-4410/2012 od 16. januara 2013. godine ocenio kao ustavnopravno neprihvatljiv. Iznoseći ovakvu ocenu, Ustavni sud je izneo pravni stav da izdavanje pojedinačnog rešenja o usklađivanju penzija nije preduslov za isplatu usklađene penzije, jer se usklađivanje vrši po službenoj dužnosti i ovaj stav je detaljno obrazložio. Imajući u vidu navedeno, a polazeći od imperativn e odredb e člana 171. stav 1. Ustava, koja obavezuje sudove da izvršavaju odluke Ustavnog suda, što podrazumeva donošenje nove odluke ukoliko je to naloženo, kao i postupanje i odlučivanje sudova u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda , ovaj sud nalazi da je pravnim stanovištem zauzetim u osporenoj drugostepenoj presudi povređe no pravo na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud nalazi da nije potrebno da posebno i ponovo obrazlaže svoj pravni stav o tome zašto je ustavnopravno neprihvatljiv stav redovnih sudova o tome da se rešenje direktora Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih 01 broj 181-431/08 od 25. januara 2008. godine, kojim je izvršeno vanredno usklađivanje penzija za 11,06% od 1. januara 2008. godine, ne može automatski primeniti i biti pravni osnov za vanredno usklađivanje (vojne) penzije podnosioca, a koji je detaljno obrazložio u Odluci Už- 5287/2012 od 5. decembra 2012. godine, na kojem se i Odluka Už-4410/2012 zasniva .

6. Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom V išeg suda u Beogradu Gž. 4774/13 od 17. aprila 201 3. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude V išeg suda u Beogradu Gž. 4774/13 od 17. aprila 201 3. godine o određivanjem da nadležni Viši sud u Beogradu , u skladu sa ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, ponovo odluči o žalbi tuži oca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 92504/10 od 1. jula 20 11. godine. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu da je Ustavni sud osporenu drugostepenu presudu poništio, te naložio da se ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 92504/10 od 1. jula 2011. godine, to nije posebno razmatrao navod e o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doeno Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić