Odluka Ustavnog suda o dozvoljenosti revizije u sporovima pokrenutim pre 2012. godine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da je Vrhovni kasacioni sud pravilno primenio procesno pravo. Za postupke pokrenute pre stupanja na snagu ZPP-a iz 2011, novi osnovi za reviziju nisu primenljivi, već se dozvoljenost ceni po ranijim propisima i vrednosnom cenzusu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4320/2015
07.09.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. I . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. I . izjavljena protiv stava prvog izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Re v. 299/2015 Gzz1. 42/15 od 9. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. I . iz Čačka je , 2. jula 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv stava prvog izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 299/2015 Gzz1. 42/15 od 9. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava .

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena njegova revizija i da se Vrhovni kasacioni sud u predmetnom parničnom postupku bavio samo pitanjem cenzusa za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog leka, previđajući odredbe člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku kojima su propisani posebni osnovi za izjavljivanje revizije. Navodi da je u konkretnom slučaju drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, zbog čega je revizija podnosioca ustavne žalbe, u smislu noveliranih odredaba procesnog zakona, bila dozvoljena bez obzira na revizijski cenzus. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno revizijsko rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta u kome je doneto osporen o rešenje, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja D. I . je 8. februara 1983. godine podnela Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog M . I, radi utvrđenja prava svojine na određenim nepokretnostima po osnovu bračne tekovine.

Opštinski sud u Čačku je presudom P. 1131/95 od 14. novembra 2002. g odine delimično usvojio tužbene zahteve tužilje, dok je Okružni sud u Čačku, odlučujući o žalbi tuženog, doneo 9. septembra 2003. godine doneo rešenje Gž. 678/03, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio Opštinskom sudu u Čačku predmet na ponovno postupanje i odlučivanje.

Imajući u vidu da su parnične stranke preminule tokom ovog parničnog postupka, parnica je nastavljena između tužilaca D. I . i S . I, kao pravnih sledbenika D . I, i tuženog R . I, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao pravnog sledbenika M. I.

Osnovni sud u Čačku, koji je u međuvremenu preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je 2. jula 2013. godine presudu P. 2078/10, kojom je: u stavu prvom izreke utvrdio da ranije tužilja sada pok. D. I, čiji su pravni sledbenici tužioci D . I . i S I, ima pravo susvojine na pekari koja se nalazi na k.p.br. 1143, KO Č . i dozidanom delu objekta uz navedenu pekaru , u delu od 30%, kao i da ta tužilja ima pravo sukorišćenja na zemljištu na kome se nalazi navedeni objekat, u delu od 30%; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev ranije tužilje sada pok. D. I, čiji su pravni sledbenici tužioci D . I . i S . I, u delu kojim je tražila da se utvrdi da ona ima veći susvojinski udeo na navedenoj nepokretnosti i novom objektu koji je dozidan uz stari objekat; u stavu trećem izreke odbacio tužbu ranije tužilje sada pok. D. I . u pogledu zahteva koji je bliže opisan u izreci; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog R . I . da na ime naknade vrednosti indirektne kanalne pekarske peći isplati tužiocu D . I . iznos od 985.371,75 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja ove presude; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca D . I . kojim je tražio isplatu zakonske zatezne kamate na navedeno glavno potraživanje počev od 27. oktobra 2008. godine; u stavu šestom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca D . I . kojim je tražio isplatu navedene naknade preko dosuđenog iznosa iz stava četvrtog izreke; u stavu sedmom izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je nakon što je održao glavnu raspravu doneo presudu Gž. 3129/13 od 11. septembra 2014. godine, kojom je: u stavu prvom izreke ukinuo prvostepenu presudu; u stavu drugom izreke utvrdio da tužioci D . I. i S . I . po osnovu nasleđa od sada pok. majke D . I . imaju pravo susvojine na navedenim objektima koji se nalaze na k.p.br. 1143, KO Č, u delu od po 20%, kao i da oni imaju pravo sukorišćenja na zemljištu koje se nalaze ispod tih objekata; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud utvrdi da oni imaju pravo susvojine na još 10% od dozidanog dela pekare; u stavu četvrtom izreke odbacio tužbu tužilaca u pogledu zahteva koji je bliže opisan u izreci; u stavu petom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca D . I . i obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe da mu na ime naknade vrednosti indirektne kanalne pekarske peći isplati iznos od 1.648.102,43 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. jula 2013. godine; u stavu šestom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca D. I . preko iznosa koji je dosuđen stavom petim izreke; u stavu sedmom izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o revizijama parničnih stranaka i zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podneo tuženi, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporeno rešenje Rev. 299/2015 Gzz1. 42/15 od 9. aprila 2015. godine, kojim je: u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljene revizije; u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je revizijski sud ispitivao dozvoljenost revizija sa aspekta odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine u vezi sa članom 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, pa da je ocenio da navedeni vanredni pravni lekovi nisu dozvoljeni; da je revizija prema članu 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona; da je tužba radi utvrđenja prava svojine po osnovu bračne tekovine podneta 8. februara 1983. godine, a da je punomoćnik tužilaca po nalogu suda na ročištu za glavnu raspravu održanom 26. februara 2010. godine odredio vrednost predmeta spora u odnosu na nenovčano potraživanje u iznosu od 50.000,00 dinara, a da je tužilac D. I . podneskom od 27. novembra 2009. godine tražio i novčano potraživanje u iznosu od 1.641.184,23 dinara; da je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu da je pobijana drugostepena presuda doneta nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, pa da vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odbacio revizije parničnih stranaka kao nedozvoljene.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US), koji se, u smislu odredaba člana 491. tog zakona, primenjivao na predmetni parnični postupak od 23. februara 2005. godine, nije poznavao posebne osnove za izjavljivanje revizije.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je počeo da se primenjuje od 1. februara 2012. godine, propisano je: da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano i da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. st. 2. i st. 3.); da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni gl asnik RS", br. 125/04 i 111/09) i da će se, ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovesti po odredbama ovog zakona (član 506.).

Odredbama člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji je počeo da se primenjuje 31. maja 2014. godine, promenjene su odredbe člana 403. st. 2. i st. 3. navedenog procesnog zakona tako što je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je to posebnim zakonom propisano, ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka i ako je drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka i da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbama člana 23. st. 1. i st. 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Služben i glasnik RS", br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13 -Odluka US), a nije okončan pre stupanj a na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama ovog zakona, te da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac osporava revizijsko rešenje isključivo u delu u kome je odbačena kao nedozvoljena njegova revizija izjavljena protiv drugostepene presude i da svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Vrhovni kasacioni sud, odlučujući o njegovoj reviziji, prevideo odredbe člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine koje su uvele posebne osnove za podnošenje navedenog vanrednog pravnog leka, bez obzira na vrednost predmeta spora. U tom kontekstu, podnosilac ustavne žalbe napominje da je u ovoj parnici upravo postojao jedan od osnova za izjavljivanje revizije o kojima govore novelirane odredbe procesnog zakona , pa da je u konkretnom slučaju sud najviše pravne instance morao da odluči o njegovoj reviziji u meritumu, jer je ona bila dozvoljena.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 8. februara 1983. godine i da je Osnovni sud u Čačku 2. jula 2013. godine doneo presudu P. 2078/10, pa da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu od 11. septembra 2014. godine, koja je bila predmet osporavanja u postupku po reviziji, ukinuta navedena prvostepena presuda i odlučeno o zahtevima stranaka u ovoj parnici. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je prelaznim odredbama člana 506. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koji je počeo da se primenjuje 1. februara 2012. godine, predviđeno da će se postupci započeti pre stupanja na snagu tog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, te da se ovaj pozitivni propis izuzetno primenjivao na parnice koje su ranije pokrenute samo u slučaju ukoliko je nakon stupanja na snagu ovog zakona ukinuta presuda ili rešenje kojim se okončava postupak i predmet vraćen na ponovno suđenje, kada se ponovni postupak sprovodi po odredbama važećeg zakona. Samim tim, osnovno je pravilo da se dozvoljenost revizije , podnete u parnici koja je pokrenuta pre stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, imala ceniti sa stanovišta odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine koje su uređivale pitanje navedenog vanrednog pravnog leka.

Sa druge strane, Ustavni sud ističe da je inicijalnim odredbama člana 403. st. 2. i st. 3. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano, te da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Ustavni sud dalje dodaje da su odredbama člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine (“Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koje su počele da se primenjuju 31. maja 2014. godine, promenjene navedene odredbe tako što je propisano da je revizija uvek dozvoljena i ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka i ako je drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka, dok je uveden i nov revizijski cenzus od 40.000 evra. Dakle, zakonodavac je na osnovu noveliranih odredaba ustanovio posebne osnove za izjavljivanje revizije kod kojih nema uticaja vrednost predmeta spora, koja je u dugogodišnjoj zakonodavnoj praksi bila presudan kriterijum za dozvoljenost navedenog vanrednog pravnog leka. U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine, pored toga što je uvažio postojanje drugih propisa koji u formi lex specijalis omogućavaju izjavljivanje revizije (npr. Porodični zakon, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o javnom informisanju i medijima itd.), uveo parničnim strankama pravo na vanredni pravni lek u dve specifične procesne situacije. Tako je pravo na reviziju dobila stranka protiv drugostepene presude kojom je preinačena prvostepena presuda kojom je odlučeno u potpunosti u njenu korist. Na taj način je stranci, koja zbog pozitivnog ishoda prvostepenog postupka nije imala pravni interes za podnošenje žalbe, omogućeno pravo na pravno sredstvo u takvoj parnici, što korespondira i sa odredbom člana 36. stav 2. Ustava kojim je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Kada je reč o drugom posebnom osnovu za podnošenje revizije koji predviđa navedeni procesni zakon, Ustavni sud ukazuje da se ovde radi o pravu na reviziju u parnici u kojoj je drugostepeni sud u postupku po žalbi izuzetno iskoristio procesno ovlašćenje da otvori glavnu raspravu, ukine prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka. Imajući u vidu da drugostepeni sud tada praktično preuzima ulogu prvostepenog suda i odlučuje o postavljenom tužbenom zahtevu, Ustavni sud konstatuje da drugostepena presuda doneta u takvoj procesnoj situaciji ima de facto karakter prvostepene sudske odluke, zbog čega je parničnoj stranci, po koju je drugostepeni postupak imao negativan ishod , omogućeno pravo na pravno sredstvo protiv te presude, odnosno pravo na izjavljivanje revizije. Međutim Ustavni sud ističe da iz sadržine prelaznih odredaba člana 23. st. 1. i st. 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koje nisu integrisane u osnovni tekst zakona, proizlazi da će se novelirane odredbe procesnog zakona kojima su, pored ostalog, uvedeni i posebni osnovi za izjavljivanje revizije , primenjivati samo na postupke koji su započeti po Zakonu o parničnom postupku iz 2011. godine, a da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona. To znači da se vrednosni cenzus od 40.000 evra potreban za izjavljivanje revizije u “običnim“ sporovima odnosi na sve parnice koje nisu pravnosnažno rešene do 31. maja 2014. godine, bilo da su ti postupci pokrenuti po odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, bilo da su ti postupci pokrenuti po odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Ne računajući cenzus potreban za izjavljivanje revizije, Ustavni sud je ocenio da se sva ostala pitanja u vezi dozvoljenosti ovog vanrednog pravnog leka u parnicama koje su započete pre 1. februara 2012. godine (kada je počeo da se primenjuje Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine) razmatraju sa stanovišta odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Ovakav pravni stav Ustavnog suda korespondira sa zaključcima Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti revizije, koje je taj sud kao sud najviše pravne instance usvojio na sednicama Građanskog odeljenja od 3. marta i 10. marta 2015. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da se dozvoljenost navedenog vanrednog pravnog leka u parnici koja je pokrenuta pre početka primene Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine mogla ceniti sa stanovišta važećeg procesnog zakona samo ukoliko je prvostepena odluka, kojom se postupak okončava, ukinuta posle 1. februara 2012. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje pred prvostepeni sud, čega nije bilo u predmetnom parničnom postupku.

Polazeći od svega iznetog, a imajući u vidu da se na predmetni parnični postupak od 23. februara 2005. godine primenjivao Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine koji nije poznavao posebne osnove za izjavljivanje revizije, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da vrednost predmeta spora ne prelazi cenzus od 40.000 evra, pa da je ovaj vanredni pravni lek u konkretnom slučaju nedozvoljen. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud nalazi da navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju posledicu njegove pogrešne percepcije o tome da je na ovaj spor trebalo primeniti novelirane odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, kojima su uvedeni posebni osnovi za izjavljivanje revizije, a ne i stvaran dokaz o povredi njegovog prava iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim se obrazlaže tvrdnja podnosioca da je u revizijskom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenim revizijskim rešenjem povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer podnosilac nije pružio odgovarajući dokaz da je Vrhovni kasacioni sud u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo drugačije odluke.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o dozvoljenosti revizije u sporovima pokrenutim pre 2012. godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti