Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 11 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu zarada, koji je trajao 11 godina i pet meseci. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. G . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4776/12 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 7442/04) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. G . iz Beograda je , 1. juna 2016. godine, preko punomoćnika S . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4776/12.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje, tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka , navodeći: da je još 21. oktobra 2004. godine podnela tužbu protiv tuženog poslodavca radi isplate neisplaćenih zarad a i da je postupak okončan u njenu korist, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3326/15 od 15. marta 2016. godine; da joj je zbog trajanja postupka od 11 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4776/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe i još šest tužilaca su 21. oktobra 2004. godine podneli tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog poslodavca HK „K.“ AD „K.“ DOO iz Beograda, Makiš, radi isplate neisplaćenih zarada.

Predmet je dobio broj P1. 7442/04.

Dopisom Drugog opštinskog suda u Beogradu od 9. maja 2006. godine naloženo je tužiocima da tužbu urede u roku od 15 dana od dana prijema dopisa tako što će za svaki mesec spornog perioda navesti tačnu visinu novčanog iznosa koji potražuju po osnovu neisplaćenih zarada. Kako tužioci u određenom roku nisu postupili po nalogu suda, odnosno nisu uredili tužbu, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7442/04 od 3. novembra 2006. godine određeno je da se tužba smatra povučenom. Protiv navedenog rešenja podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1958/07 od 27. aprila 2007. godine usvojena je žalba podnositeljke, ukinuto je prvostepeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7442/04 od 3. novembra 2006. godine u odnosu na podnositeljku i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Podnositeljka je 26. septembra 2007. godine precizirala tužbeni zahtev.

Presudom zbog propuštanja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4147/07 od 29. novembra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužilji isplati novčane iznose na ime neisplaćenih zarada bliže navedene u izreci presude. Dopunskim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4147/07 od 12. septembra 2008. godine obavezan je tuženi da tužilji isplati troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5586/08 od 10. decembra 2008. godine ukinuta je ožalbena presuda zbog propuštanja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4147/07 od 29. novembra 2007. godine sa dopunsk im rešenje m istog a suda P. 4147/07 od 12. septembra 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7243/10 od 31. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke, taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari; u stavu drugom izreke određeno je da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Višem sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom sudu .

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1413/10 od 17. oktobra 2012. godine ukinuto je procesno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7243/10 od 31. marta 2010. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Pred prvostepenim sudom bilo je ukupno održano šest ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane određenog sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušan je veštak, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog, izveštaj obračunske službe tuženog, odluku o ot kazu radnog odnosa podnositeljke, obračun zarada tuženog, i saslušani su svedoci, dok tri ročišta nije bilo održano, i to dva iz procesnih razloga, a jedno zbog odsustva tužilje.

Od 12. marta 2014. godine predmet je bio u nadležnosti Drugog osnovnog suda u Beogradu gde se vodi pod brojem P1. 4776/12.

Tužbeni zahtev je preciziran 7. aprila 2014. godine.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4776/12 od 27. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužilji na ime neisplaćene zarade isplati pojedinačne novčane iznose za određene periode bliže označene u izreci; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 100.860,00 dinara.

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4776/12 od 28. novembra 2014. godine obavezan je tuženi da tužilji isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos parničnih troškova; u stavu drugom izreke ispravljena je presuda toga suda P1. 4776/12 od 27. maja 2014. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 24/15 od 3. septembra 2015. godine taj sud se oglasi stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4776/12 od 28. novembra 2014. godine i predmet je ustupljen Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu .

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3326/15 od 18. decembra 2015. godine otvorena je rasprava u parnici po predmetu toga suda Gž1. 3326/15 i određeno je ročište za raspravu na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3326/15 od 15. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4776/12 od 27. maja 2014. godine i rešenje istog suda P1. 4776/12 od 28. novembra 2014. godine u stavu prvom njegove izreke; u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog da se obaveže tužilja da mu nadoknadi troškove postupka po žalbi ; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova postupka po žalbi plati iznos od 7.500,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razloga za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe 21. oktobra 2004. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za trajanje parničnog postupka od 11 godina i pet meseci nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je tek nakon godinu dana i sedam meseci od podnete tužbe naložio tužiocima da tužbu urede. Dalje, nakon ukidanja prvostepene presude zbog propuštanja od strane drugostepenog suda, ponovni prvostepeni postupak je trajao pet i po godina. Takođe, i prvostepeni i drugostepeni sud su odlučivali o procesnim pitanjima nadležnosti suda, a što je sve doprinelo produženju parnice.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnositeljku, a ispitujući njeno ponašanje, Sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe u određenoj meri doprinela dužem trajanju postupka, imajući u vidu da jedno ročište nije bilo održano zbog njenog odsustva, što je dovelo do produženja parnice za dva meseca, ali to nije bilo od uticaja na odlučivanje ovoga suda.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4776/12 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 7442/04), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležn ih sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 11 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti