Povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku. Postupak nije okončan pre otvaranja stečaja nad dužnikom, preduzećem u restrukturiranju, za čije obaveze odgovara država.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4322/2014
30.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Varge iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Božidara Varge i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 1971/12 podnosiocu ustavne žalbe povređena prav a na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i na naknadu materijalne štete u visini iznosa priznatog potraživanja utvrđenog zaključkom Privrednog suda u Valjevu St. 21/15 od 11. maja 2016. godine, umanjenog za iznose koji po tom osnovu eventualno budu isplaćeni. Naknad e se isplaćuj u na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Varga iz Šapca podneo je Ustavnom sudu, 14. maja 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 1971/12.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da osporeni izvršni postupak, u kome on ima svojstvo izvršnog poverioca traje od 2012. godine, te da do trenutka podnošenja ustavne žalbe još uvek nije okončan. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu I. 1971/12, kao i izjašnjenja stečajnog sudije Privrednog suda u Valjevu St. 21/15 od 26. maja 2016. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo je 14. septembra 2012. godine Osnovnom sudu u Šapcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „Zorka – mineralna đubriva“ AD iz Šapca u restrukturiranju, i to plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude na osnovu priznanja Opštinskog suda u Šapcu P. 3657/03 od 16. decembra 2003. godine, kojim je obavezan tuženi „Zorka – mineralna đubriva“ AD iz Šapca da tužiocu Božidaru Vargi na ime naknade zarade isplati određeni novčani iznos.

Rešenjem Osnovnog suda I. 1971/12 od 26. septembra 2012. godine usvojen je predlog za izvršenje.

Zaključkom Osnovnog suda I. 1971/12 od 14. februara 2013. godine rešenje je dostavljeno Narodnoj banci Srbije – Odeljenju za prinudnu naplatu Kragujevac (u daljem tekstu: Narodna banka) sa nalogom da sprovede rešenje o izvršenju. Narodna banka je dopisom od 27. februara iste godine obavestila sud da rešenje o izvršenju sadrži „neispravan račun poverioca“. Izvršni poverilac je 16. aprila 2013. godine dostavio sudu podatke o bankovnom računu, a Osnovni sud je zaključkom I. 1971/12 od 19. aprila iste godine obavestio Narodnu banku o traženim podacima i naložio da se rešenje o izvršenju sprovede.

Narodna banka je 15. maja 2013. godine obavestila sud da izvršenje nije sprovedeno. Postupajući po nalogu Osnovnog suda za izjašnjenje o daljem toku postupka, izvršni poverilac se 9. avgusta 2013. godine izjasnio da sud nastavi postupak izvršenja po rešenju tog suda I. 1971/12 od 26. septembra 2012. godine.

Osnovni sud je zaključkom I. 1971/12 od 18. septembra 2013. godine ponovio nalog Narodnoj banci da sprovede rešenje o izvršenju.

Rešenjem Privrednog suda u Valjevu St. 21/15 od 2. jula 2015. godine nad izvršnim dužnikom „Zorka – mineralna đubriva“ AD iz Šapca pokrenut je postupak stečaja.

Osnovni sud je rešenjem I. 1971/12 od 10. februara 2016. godine obustavio postupak izvršenja, saglasno članu 93. Zakona o stečaju.

Zaključkom Privrednog suda u Valjevu St. 21/15 od 11. maja 2016. godine utvrđeno je priznato potraživanje Božidara Varge (broj prijave 539) u ukupnom iznosu od 484.443,50 dinara. Prema izjašnjenju stečajnog sudije Privrednog suda u Valjevu St. 21/15 od 26. maja 2016. godine, navedeno potraživanje nije isplaćeno.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, kriterijumi su koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak započet 14. septembra 2012. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu, a da je okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda I. 1971/12 od 10. februara 2016. godine o obustavi postupka. Dakle, postupak je trajao skoro tri godine i pet meseci. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je rešenjem Privrednog suda u Valjevu St. 21/15 od 2. jula 2015. godine nad izvršnim dužnikom otvoren stečajni postupak. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje su pravne posledice otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom propisane članom 93. stav 2. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11, 71/12-Odluka US i 83/14), kojim je predviđeno da se od dana otvaranja stečajnog postupka, postupci prinudnog izvršenja koji su u toku obustavljaju . Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da su se u konkretnom slučaju ispunili zakonski uslovi za obustavu osporenog izvršnog postupka nakon 2. jula 2015. godine, kada je otvoren stečajni postupak nad izvršnim dužnikom, odnosno nakon manje od tri godine od njegovog pokretanja.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmet u nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao, iako je izvršni dužnik bio subjekt restrukturiranja. Sud je trebalo da odluči o podnetom predlogu za izvršenje i da sprovede odgovarajuće radnje kako bi izvršni poverilac namir io svoj e potraživanje.

Ocenjujući značaj postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je postavljeni zahtev bio od naročitog značaja za podnosioca, s obzirom na to da je predlogom za izvršenje tražio namirenje novčanog potraživanja iz radnog odnosa. Međutim, ispitujući ponašanje podnosioca u postupku, Ustavni sud je utvrdio da je on tek sedam meseci nakon podnošenja predloga za izvršenje dostavio sudu odgovarajuće podatke o bankarskom računu na koji je trebalo preneti sredstva zaplenjena od dužnika. Pored toga, podnosilac se 9. avgusta 2013. godine, po nalogu suda, izjasnio da sud nastavi postupak izvršenja plenidbom novčanih sredstava izvršnog dužnika, te nije predložio promenu sredstva i predmeta izvršenja.

Ocenjujući postupanje Osnovnog suda, Ustavni sud smatra da, bez obzira na to da li je izvršni dužnik fizičko lice, privatno pravno lice ili pravno lice u većinskom državnom vlasništvu, na državi je da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće njenog aparata (videti presude u predmetima Pini i drugi protiv Rumunije , broj aplikacije 78028/01 i 78029/01 i Kačapor i drugi protiv Srbije, stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine). Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud doneo rešenje o izvršenju I. 1971/12 od 26. septembra 2012. godine, ali da je tek pet meseci potom, u februaru 2013. godine, navedeno rešenje dostavio Narodnoj banci sa nalogom da sprovede izvršenje. Osim tog propusta, Ustavni sud nalazi da je taj sud preduzimao radnje izvršenja, pa je tako još dva puta zaključkom nalagao Narodnoj banci da izvršenje sprovede, a od izvršnog poverioca tražio izjašnjenje o daljem toku postupka, imajući u vidu da plenidba novčanih sredstava nije mogla biti izvršena.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom Šapcu u predmetu I. 1971/12, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

5. Ispitujući navode ustavne žalbe zahtevu kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u predmetu I. 1971/12 , Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje podnosioca ustavne žalbe utvrđeno u izvršnom postupku, a protiv dužnika „Zorka – mineralna đubriva“ AD iz Šapca koji ima pretežan državni kapital, u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno sudskom odlukom (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs) . S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti uticaja na odlučivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i značaj postupka za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku, a koji nije isplaćen podnosiocu (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. utvrdio i pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa priznatog potraživanja utvrđenog zaključkom Privrednog suda u Valjevu St. 21/15 od 11. maja 2016. godine.

Naknade nematerijalne i materijalne štete se isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koja je podnosilac pokušao na prinudan način da ostvar i u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti