Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem radnom sporu i dodeli naknade nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko deset godina. Nalaže hitno okončanje postupka i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Borkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Borkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1124/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 91/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Borković iz Beograda je 6. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Zorana Bajića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 852/10 od 29. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1124/03.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je 14. januara 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu radi poništaja rešenja tužene kompanije "Progres" AD iz Beograda, kojim mu je otkazan ugovor o radu. Postupak je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 852/10 od 29. aprila 2010. godine i prema tome trajao je punih sedam godina, uz četiri presude i trideset sedam održanih ročišta, čime je evidentno prekoračen rok za donošenje odluke povodom tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa. Smatra da mu je tako povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i tvrdi da ni jednom svojom radnjom nije doprineo dužini trajanja postupka.

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na činjenici da ga je Apelacioni sud u Beogradu, nakon što je u žalbenom postupku otvorio raspravu i održao 13 ročišta, a potom delimičnom presudom ukinuo presudu prvostepenog suda u stavu prvom izreke i ostale delove tužbenog zahteva odbio kao neosnovane, lišio prava da takvu odluku pobija zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer u postupku po vanrednim pravnim sredstvima to nije dozvoljeno, kao i da predloži nove dokaze i iznese nove činjenice koje se odnose na "meritum spora". Tvrdi da mu je usled pogrešne primene odredbe Zakona o parničnom postupku iz člana 370. u vezi člana 369. stav 3, i pored toga što je izjavio reviziju protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, uskraćeno pravo na pristup sudu, jer se odluka drugostepenog suda revizijom može pobijati samo zbog pogrešne primene materijalnog prava. Kako je sud tokom postupka "utvrđivao i sve ono što druga strana nije bila u mogućnosti da dokaže", podnosilac ističe i povredu prava na procesnu ravnopravnost. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da su mu donošenjem osporene presude i neopravdano dugim trajanjem postupka povređena navedena prava zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, zbog čega zahteva poništaj osporene presude i naknadu štete, kao pravično zadovoljenje, u iznosu od 400.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 91/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Milan Borković, ovde podnosilac ustavne žalbe i Z.M, S.M. i M .P, svi iz Beograda, podneli su 14. januara 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Kompanije za spoljnotrgovinski i unutrašnji promet i finansijsko posredovanje "Progres" AD iz Beograda, radi poništaja odluka kojim su privremeno udaljeni sa rada, sve odluke od 25. oktobra 2002. godine, zatim upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu od 25. decembra 2002. godine i rešenja tužene o prestanku radnog odnosa, sva od 3. januara 2003. godine, te radi naknade štete u visini svih primanja po osnovu rada, za period van radnog odnosa. Tužilac Zoran Mihajlović je pored navedenih akata tužene, zatražio i poništaj odluke kojom se razrešava dužnosti direktora Direkcije za unutrašnji promet od 25. oktobra 2002. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 95/03. Tužena kompanija je odgovor na tužbu dostavila na pripremnom ročištu 4. marta 2003. godine, zbog čega je punomoćnik tužilaca tražio odlaganje rasprave, radi izjašnjenja. Podneskom od 10. marta 2003. godine, punomoćnik tužilaca je zatražio i poništaj rešenja tužene od 20. januara 2003. godine, kojima se za svakog tužioca ponaosob utvrđuje prestanak radnog odnosa kod tužene.

Na ročištu održanom 1. aprila 2003. godine, nakon čitanja dokaza i konstatacije da nema novih dokaznih predloga, sud je glavnu raspravu zaključio i najavio presudu u pismenom otpravku.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 95/03 od 1. aprila 2003. godine kojom je u stavu prvom usvojio tužbeni zahtev tužilaca i rešenja tužene o prestanku radnog odnosa koja nose datum 3. januar 2003. godine poništio, a tuženu kompaniju obavezao da tužioce vrati na rad; stavom drugim odbačena je kao neblagovremena tužba tužilaca u delu u kome su tražili poništaj odluka o privremenom udaljenju sa rada, a stavom trećim je odbačena kao neblagovremena tužba tužioca Z.M. kojom je tražio poništaj odluke o razrešenju sa dužnosti direktora Direkcije za unutrašnji promet ; stavom četvrtim odbačena je kao nedozvoljena tužba tužilaca radi poništaja upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, dok je stavom petim odbijen predlog tužilaca za određivanje privremene mere, kojom bi tužioci do pravnosnažnog okončanja spora bili vraćeni na rad; stavom šestim tužena je obavezana da tužiocima isplati troškove parničnog postupka. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužilaca 23. maja 2003. godine, a tuženoj kompaniji 26. maja 2003. godine. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 95/03 od 30. maja 2003. godine izvršena je ispravka presude od 1. aprila 2003. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1370/03 od 10. jula 2003. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 95/03 od 1. aprila 2003. godine, ispravljenu rešenjem od 30. maja 2003. godine, u stavu prvom i šestom i predmet je u tom delu vraćen na ponovno suđenje. Spisi predmeta nalazili su se u Okružnom sudu u Beogradu u periodu od 3. jula 2003. godine do 29. jula 2003. godine.

Nakon ukidanja prvostepene presude, predmet je dobio broj P1. 1124/03 i do narednog presuđenja održano je šest ročišta za glavnu raspravu, dok isto toliko ročišta nije održano. Razlog za odlaganje tri od šest neodržanih ročišta bio je propust suda u dostavljanju drugostepene odluke tuženoj strani, dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. U ovom periodu izveden je dokaz saslušanjem dva svedoka, a sud je u dva navrata zaključio glavnu raspravu (na ročištima od 23. novembra 2004. godine i 16. marta 2005. godine), koju je posebnim rešenjima ponovo otvarao, radi dopune dokaznog postupka.

Na ročištu održanom 21. juna 2005. godine, sud je nakon čitanja svih izvedenih dokaza zaključio glavnu raspravu i delimičnom presudom od istog datuma usvojio tužbene zahteve tužilaca kojim su tražili poništaje rešenja tužene o prestanku radnog odnosa tužilaca koja nose datum 3. januar 2003. godine i rešenja kojima se utvrđuje prestanak radnog odnosa od 20. januara 2003. godine i tuženu kompaniju obavezao da tužioce vrati na rad, dok je odlučivanje o delu tužbenog zahteva kojim su tužioci tražili naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa ostavljeno za konačnu presudu. Presuda od 21. juna 2005. godine je punomoćniku tuženog uručena 1. septembra 2005. godine, a punomoćniku tužilaca 16. septembra 2005. godine. Postupajući po žalbi punomoćnika tužene, Okružni sud u Beogradu je 25. januara 2006. godine doneo rešenje Gž1. 3485/05 kojim je delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1124/03 od 21. juna 2005. godine ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje. Okružni sud u Beogradu je po žalbi punomoćnika tužene postupao u periodu od 10. oktobra 2005. godine, kada su mu spisi parničnog predmeta dostavljeni, sve do 12. juna 2006. godine, kada je spise vratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, održano je pet ročišta za glavnu raspravu, na kojima je izveden dokaz saslušanjem dva svedoka i svih tužilaca u svojstvu parnične stranke, dok jedno ročište nije održano zbog nedolaska pozvanih svedoka. Glavna rasprava je zaključena 9. oktobra 2007. godine i Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo delimičnu presudu P1. 1124/03 od navedenog datuma, koju je punomoćniku tužilaca dostavio 13. decembra 2007. godine, a punomoćniku tuženog 17. decembra 2007. godine. Navedenom presudom odbačena je kao neblagovremena tužba tužilaca u delu u kome su tražili poništaj rešenja tužene o prestanku radnog odnosa tužilaca koja nose datum 3. januar 2003. godine i rešenja kojima se utvrđuje prestanak radnog odnosa od 20. januara 2003. godine, dok je deo tužbenog zahteva za vraćanje tužilaca na rad odbijen kao neosnovan. Odlučivanje o delu tužbenog zahteva za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa ponovo je ostavljeno za konačnu presudu.

Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je najpre rešenjem Gž1. 236/08 od 30. januara 2008. godine vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi uručenja odgovora na žalbu tužilačkoj strani. Odgovor na žalbu je punomoćniku tužilaca uručen 22. februara 2008. godine, nakon čega je predmet prosleđen Okružnom sudu u Beogradu, na dalji žalbeni postupak. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1328/08 od 5. februara 2009. godine otvorio raspravu kao drugostepeni sudo i održao jedanaest ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nije održano, dva zbog nedolaska pozvanih svedoka, jedno zbog preklapanja termina suđenja, a jedno na molbu punomoćnika tuženog. Na raspravi pred drugostep enim sudom veoma iscrpno su saslušani svedoci S.N, Z.V. i D.N, koje je u svojstvu svedoka saslušao i prvostepeni sud, kao i svedoci D.C, Lj.Z. i S.S, čije je saslušanje odredio drugostepeni sud, a takođe i tužioci u svojstvu parničnih stranaka. Zbog velikog broja pitanja, prevashodno od strane suda, tužilac Z.M. i svedoci S.N. i D.N su svoje iskaze davali na po dva ročišta, dok je svedok D.C. saslušavan na tri ročišta, uglavnom zbog isteka radnog vremena suda.

Nakon 1. januara 2010. godine, žalbeni postupak je nastavljen pred Apelacionim sudom u Beogradu, koji je raspravu pred drugostepenim sudom zaključio 29. aprila 2010. godine, nakon čega je doneo osporenu presudu Gž1. 852/10, kojom je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1124/03 od 9. oktobra 2007. godine ukinuta, a tužbeni zahtevi tužilaca kojim su tražili poništaj rešenja tužene o prestanku radnog odnosa koja nose datum 3. januar 2003. godine i rešenja kojima se utvrđuje prestanak radnog odnosa od 20. januara 2003. godine, kao i vraćanje na rad, odbijeni su kao neosnovani. Spisi predmeta su Prvom osnovnom sudu u Beogradu vraćeni 23. jula 2010. godine, nakon čega je osporena presuda uručena parničnim strankama, i to punomoćniku tužilaca 7. septembra 2010. godine, a tuženoj 30. septembra 2010. godine.

O reviziji tužilaca i reviziji koju je posebno izjavio tužilac Milan Borković, ovde podnosilac ustavne žalbe, Vrhovni kasacioni sud je odlučio rešenjem Rev2. 32/11 od 9. novembra 2011. godine, tako što je njegovu tužilačku reviziju odbacio kao nedozvoljenu, a reviziju svih drugih tužilaca usvojio, osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 852/10 od 29. aprila 2010. godine i delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1124/03 od 9. oktobra 2007. godine ukinuo i predmet vratio Prvom osnovnom sudu na ponovno suđenje. Spisi parničnog predmeta su se u Vrhovnom kasacionom sudu nalazili u periodu od 24. decembra 2010. godine, sve do 4. januara 2012. godine. Revizijsko rešenje je punomoćniku tužilaca i tuženoj uručeno 30. januara 2012. godine.

U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je održao dva ročišta za glavnu raspravu, na kojima je izveden dokaz saslušanjem tužilaca, u svojstvu parničnih stranaka, dok jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Glavna rasprava je zaključena 13. decembra 2012. godine. Delimičnom presudom P1. 91/10 od 13. decembra 2013. godine, koja je parničnim strankama ekspedovana 8. februara 2013. godine, tužbeni zahtevi tužilaca kojim su tražili poništaj rešenja tužene o prestanku radnog odnosa koja nose datum 3. januar 2003. godine i rešenja kojima se utvrđuje prestanak radnog odnosa od 20. januara 2003. godine, kao i vraćanje na rad, odbijeni su kao neosnovani.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor pokrenut 14. januara 2003. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da još uvek nije okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica traje deset godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za desetogodišnje trajanje predmetne parnice koja je i dalje u toku.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe ima legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, s obzirom na to da se u konkretnom slučaju odlučuje o njegovom vraćanju na rad , odnosno radnopravnoj reintegraciji.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on nije doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je u određenim periodima ispoljio nedovoljnu efikasnost u preduzimanju procesnih radnji. Naime, za deset godina, koliko osporeni sudski postupak traje, pred prvostepenim sudom je održano četrnaest ročišta, na kojima je izveden dokaz salušanjem samo tri svedoka i tužilaca u svojstvu parničnih stranaka, dok se preostali dokazni postupak svodio isključivo na čitanje pismenih dokaza. Ukupno devet ročišta za glavnu raspravu nije održano, većina zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, dok su tri ročišta odložena zbog propusta prvostepenog suda u dostavljanju drugostepene odluke tuženoj strani. Ustavni sud konstatuje da su najpre Okružni sud u Beogradu, a kasnije Apelacioni sud u Beogradu, postupajući po žalbi tužilaca izjavljenoj protiv delimične presude P1. 1124/03 od 9. oktobra 2007. godine, uspeli za dve godine da zakaž u čak 15 ročišta, od kojih samo četiri nije održano, saslušavši ukupno šest svedoka i sve tužioce. S tim u vezi, stiče se utisak da su drugostepeni sud ovi za dve godine izve li veći broj dokaza u odnosu na prvostepeni sud za sve vreme trajanja predmetne parnice, održavši približno isti broj ročišta za glavnu raspravu. Takođe, prilikom zakazivanja ročišta prvostepeni sud nije imao u vidu potrebu za hitnim rešavanjem ovog radnog spora. Delimične p resude P1. 1124/03 od 21. juna 200 5. godine i P1. 1124/03 od 9. oktobra 2009. godine izrađene su nakon dva meseca od zaključenja glavne rasprave, dok je Apelacionom sudu u Beogradu za izradu osporene presude Gž1. 852/10 od 29. aprila 2010. godine bilo potrebno tri meseca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1124/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 91/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke ove odluke.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje kojima se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 852/10 od 29. aprila 2010. godine, Ustavni sud ističe da je, prema odredbama člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koja je sadržinski identična navedenoj odredbi Ustava, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, s tim što se iscrpljivanje pravnih sredstava pre podnošenja ustavne žalbe vezuje za donošenje odluke o poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu, a ne za samo izjavljivanje tog pravnog sredstva. Izutetak predstavlja samo slučaj kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu da je podnosilac protiv osporene drugostepene presude izjavio i reviziju, koja je u konkretnom slučaju predstavljala dozvoljeno pravno sredstvo, a da nadležni sud u vreme izjavljivanja ustavne žalbe još uvek nije doneo odluku o reviziji, Ustavni sud nalazi da podnosilac pre podnošenja ustavne žalbe nije iscrpeo sva dozvoljena pravna sredstva za zaštitu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Štaviše, osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 32/11 od 9. novembra 2011. godine kasnije ukinuta, usled čega je podnosilac izgubio i pravni interes da istu osporava ustavnom žalbom.

Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , zbog čega je odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (" Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Slični dokumenti

• Už 755/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 578/2011: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 1732/2010: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u šesnaestogodišnjem radnom sporu
• Už 1956/2010: Usvojena ustavna žalba i poništena presuda Upravnog suda u predmetu legalizacije
• Už 4/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 14 godina