Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku protiv dužnika u restrukturiranju. Određena je naknada nematerijalne i materijalne štete zbog nemogućnosti naplate potraživanja iz radnog odnosa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. L. iz Šapca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L. i utvrđuje se da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 1207/11 povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i na naknadu materijalne štete u visini iznosa priznatog potraživanja utvrđenog zaključkom Privrednog suda u Valjevu St. 10/2015 od 14. oktobra 201 5. godine, umanjenog za iznose koji po tom osnovu eventualno budu isplaćeni. Naknade se isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L. iz Šapca je, 14. maja 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 1751/12.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da predmetni izvršni postupak, u kome on ima svojstvo izvršnog poverioca, traje od 2012. godine, te da do trenutka podnošenja ustavne žalbe još uvek nije okončan. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i pravo na naknadu troškova po ovoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu I. 1207/11 i izjašnjenje stečajnog sudije Privrednog suda u Valjevu St. 10/2015 od 21. septembra 2016. godine, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac M. L, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. jula 2012. godine predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Šapcu protiv izvršnog dužnika “Z.“ a.d. iz Šapca, u restrukturiranju, a na osnovu poravnanja zaključenog pred istim sudom R3. 553/2011 od 23. decembra 2011. godine, kojim se izvršni dužnik obavezao da će na ime neisplaćenih zarada i putnih troškova isplatiti izvršnom poveriocu iznos od 2.006.639,22 dinara najkasnije do 30. juna 2012. godine. Izvršni poverilac je predložio da se izvršenje sprovede plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Osnovni sud u Šapcu je 21. avgusta 2012. godine doneo rešenje I. 1751/12, kojim je usvojio navedeni predlog i odredio prinudno izvršenje.

Prvostepeni sud je zaključkom od 28. septembra 2012. godine naložio Narodnoj banci Srbije – Odeljenje za prinudnu naplatu Kragujevac (u daljem tekstu: Narodna banka) da sprovede izvršenje namirenjem izvršnog poverioca sa računa izvršnog dužnika. Navedeni zaključak je zajedno sa rešenjem o izvršenju dostavljen Narodnoj banci 9. oktobra 2012. godine.

Narodna banka je dopisom od 24. oktobra 2012. godine obavestila izvršni sud da nije sprovedeno izvršenje u roku od 15 dana od dana prijema pomenutih akata, u smislu člana 187. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Osnovni sud u Šapcu je 8. marta 2013. godine doneo zaključak I. 1751/12, kojim je naložio izvršnom poveriocu da se u roku od pet radnih dana izjasni o daljem toku postupka.

Izvršni poverilac je podneskom od 20. marta 2013. godine tražio od izvršnog suda da nastavi sa postupkom sprovođenja izvršenja.

Osnovni sud u Šapcu je 14. maja 2013. godine doneo rešenje I. 1751/12, kojim je: u stavu prvom izreke prekinuo predmetni izvršni postupak; u stavu drugom izreke odredio da će se nastaviti postupak izvršenja čim dođe do priliva novčanih sredstava na tekući račun izvršnog dužnika.

Osnovni sud u Šapcu je 25. oktobra 2013. godine doneo rešenje I. 1751/12, kojim je dopunio rešenje o prekidu postupka u stavu drugom izreke tako što je dodao reči “a što predstavlja prethodno pravno pitanje“, ističući da je prethodno pitanje za nastavak izvršnog postupka da li će se sa računa dužnika moći naplatiti potraživanje izvršnog poverioca.

Izvršni sud je 21. februara 2014. godine doneo rešenje I. 1751/12, kojim je odredio nastavak predmetnog izvršnog postupka, pozivajući se na pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine, prema kome se neće prekidati izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnih odnosa, a da će se prekinuti postupci nastaviti i okončati. Prvostepeni sud je istog dana doneo zaključak kojim je naložio Narodnoj banci da obavesti sud da li je moguće sprovesti izvršenje, budući da je izvršni poverilac insistirao na tome da je na računima izvršnog dužnika došlo do priliva novčanih sredstava.

Narodna banka je dopisom od 26. februara 2014. godine obavestila Osnovni sud u Šapcu da na računima izvršnog dužnika nema dovoljno priliva novčanih sredstava, pa da nije moguće sprovesti izvršenje na taj način.

Osnovni sud u Šapcu je 8. maja 2014. godine doneo zaključak I. 971/14 (predmet je u međuvremenu dobio novi broj), kojim je naložio izvršnom poveriocu da se u roku od pet radnih dana izjasni o daljem toku izvršnog postupka, uzimajući u obzir da na računima izvršnog dužnika nije bilo dovoljno sredstava za namirenje njegovog potraživanja.

Izvršni poverilac je podneskom od 22. maja 2014. godine tražio od izvršnog suda da nastavi s postupkom prinudnog izvršenja, ističući da je sud po službenoj dužnosti ovlašćen da promeni sredstvo izvršenja.

Osnovni sud u Šapcu je 26. maja 2014. godine doneo zaključak I. 971/14, kojim je naložio izvršnom poveriocu da se u roku od pet radnih dana izjasni da li ostaje pri tome da se izvršenje sprovede na način predviđen rešenjem o prinudnom izvršenju ili predlaže promenu sredstva izvršenja, uzimajući u obzir da se pred istim sudom vodi postupak prodaje nepokretnosti izvršnog dužnika.

Nakon što se izvršni poverilac izjasnio da traži promenu sredstva izvršenja, Osnovni sud u Šapcu je 12. avgusta 2014. godine doneo zaključak I. 971/14, kojim je odredio promenu sredstva izvršenja tako što će se izvršenje sprovesti zabeležbom rešenja o prinudnom izvršenju u javnu knjigu, utvrđivanjem vrednosti i prodajom nepokrenosti izvršnog dužnika koje se nalaze na k.p. br. 6915/1, KO Šabac, pa je dozvolio izvršnom poveriocu da stupi u već pokrenuti izvršni postupak koji se vodio pred ovim sudom protiv istog dužnika u predmetu I. 1207/11.

Ustavni sud je konstatovao da je u daljem toku izvršnog postupka koji se vodio po predlogu za izvršenje više izvršnih poverilaca na istom predmetu izvršenja došlo do prodaje dve nepokretnosti izvršnog dužnika, pa da je Osnovni sud u Šapcu, nakon što je te nepokretnosti predao u svojinu kupcima, doneo zaključke o namirenju I. 1207/11 od 9. februara 2015. godine i I. 1207/11 od 27. aprila 2015. godine, na osnovu kojih je izvršni poverilac M. L, ovde podnosilac ustavne žalbe, delimično namirio svoja potraživanja utvrđena izvršnom ispravom iz cene dobijene prodajom tih nepokretnosti.

Privredni sud u Valjevu je 28. aprila 2015. godine doneo rešenje St. 10/2015, kojim je otvorio stečajni postupak nad izvršnim dužnikom “Z.“ a.d. iz Šapca.

Osnovni sud u Šapcu je 19. maja 2015. godine doneo rešenje I. 1207/11, kojim je obustavio izvršni postupak, pozivajući se na odredbe člana 93. Zakona o stečaju iz 2009. godine.

Privredni sud u Valjevu je 14. oktobra 2015. godine doneo zaključak St. 10/2015, kojim je utvrdio potraživanje stečajnog poverioca M. L, ovde podnosioca ustavne žalbe, u iznosu od 4.921.181,46 dinara. Prema izjašnjenju stečajnog sudije Privrednog suda u Valjevu St. 10/2015 od 21. septembra 2016. godine, navedeni stečajni postupak je i dalje u toku, jer imovina izvršnog dužnika još nije unovčena, iz čega proizlazi da podnosilac ustavne žalbe nije namirio svoje potraživanje u tom predmetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11 ), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da je sud o predlogu za izvršenje dužan da odluči u roku od pet radnih dana od dana podnošenja predloga (član 7. stav 1.); da se rešenje o izvršenju nad sredstvima na računu izvršnog dužnika dostavlja i organizaciji za prinudnu naplatu (član 38. stav 2.); da je organizacija za prinudnu naplatu dužna da svakodnevno izveštava sud, odnosno izvršitelja o sprovedenim izvršenjima, te da je organizacija za prinudnu naplatu dužna da obavesti sud, ako u roku od 15 dana od dana prijema rešenja, odnosno zaključka nije sprovedeno izvršenje, a da će sud u slučaju iz stava 2. ovog člana u roku od pet radnih dana pozvati izvršnog poverioca da se izjasni o daljem toku postupka i odrediti mu rok za izjašnjenje, pa da će sud, ako se u ostavljenom roku izvršni poverilac ne izjasni, obustaviti postupak izvršenja (član 187.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pok renuo izvršni postupak 24. jula 2012. godine , podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu u Šapcu i da je ovaj predmet okončan donošenjem rešenja o obustavljanju postupka I. 1207/11 od 19. maja 2015. godine, uzimajući u obzir da je rešenjem Privrednog suda u Valjevu St. 10/2015 od 28. aprila 2015. godine otvoren stečajni postupak nad izvršnim dužnikom “Z.“ a.d. iz Šapca.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovo prinudno izvršenje trajalo nepune tri godine, što bi samo po sebi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioce, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja izvršnog postupka, jer je izvršni sud trebalo da odluči o predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, te da rešenje o izvršenju dostavi Narodnoj banci Srbije radi sprovođenja izvršenja i preduzme druge procesne mere iz člana 187. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine u slučaju ako postoje razlozi zbog kojih se ne može sprovesti izvršenje putem predloženog sredstva. Pri tome, Ustavni sud je uzeo u obzir da je izvršni dužnik bio privredni subjekt u postupku restrukturiranja i da se izvršni postupak vodio radi namirenja potraživanja više izvršnih poverilaca putem prodaje nepokretnih stvari izvršnog dužnika, što je uslovilo i otežano namirenje podnosioca ustavne žalbe. Međutim, Ustavni sud nalazi da ove okolnosti, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati opravdane razloge za toliko dugo trajanje predmetnog izvršnog postupka, posebno imajući u vidu da postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom nije mogao biti procesna smetnja za sprovođenje izvršenja radi naplate potraživanja iz radnog odnosa, u smislu odredbe člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, kao i da je do promene sredstva izvršenja u ovom predmetu došlo kada je izvršni postupak ušao u treću godinu trajanja.

Polazeći od činjenice da se izvršna isprava odnosila na potraživanja podnosioca ustavne žalbe koja potiču iz radnog odnosa, Ustavni sud smatra da je podnosilac imao nesumnjiv legitiman interes da se ovo prinudno izvršenje hitno okonča.

Analizirajući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on preduzeo sve procesne mere kako bi se ovaj izvršni postupak efikasno okončao. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe podneskom od 20. marta 2013. godine tražio da izvršni sud nastavi sa sprovođenjem izvršenja plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika, odnosno istim sredstvom izvršenja kako je i određeno rešenjem o prinudnom izvršenju, Ustavni sud je zaključio da se ovakav postupak podnosioca ustavne žalbe ne može njemu uračunati kao doprinos dužem trajanju izvršnog postupka, zato što Osnovni sud u Šapcu u zaključku I. 1751/12 od 8. marta 2013. godine nije stavio jasno do znanja podnosiocu da ne postoje novčana sredstva na računu izvršnog dužnika kako bi se on opredelio za neko drugo sredstvo izvršenja na osnovu koga bi mogao da namiri svoje potraživanje.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno, pogrešno i proizvoljno postupanje Osnovnog suda u Šapcu prvenstveno uticalo na neopravdano dugo trajanje ovog postupka. Naime, izvršni postupak predstavlja zakonom uređen postupak u kome poverioci na prinudni način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, poravnanjima ili na osnovu isprava propisanih zakonom, te je i Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine propisivao izuzetno kratke rokove za preduzimanje procesnih radnji kako bi se obezbedila delotvorna sudska zaštita navedenih prava. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je postupajućem izvršnom sudu trebalo skoro mesec dana da odluči o predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, iako je prema odredbi člana 7. stav 1. pomenutog procesnog zakona bio dužan to da učini u roku od pet radnih dana od dana podnošenja predloga.

Ispitujući prirodu i faze izvršnog postupka, Ustavni sud je zaključio da načelo hitnog postupanja podrazumeva ne samo obavezu suda da u zakonom propisanom roku odluči o predlogu za izvršenje, već i dužnost suda da u najkraćem mogućem roku preduzme druge procesne radnje u cilju sprovođenja izvršenja. S obzirom na to da je u ovom izvršnom postupku prvobitno kao sredstvo izvršenja predložena plenidba novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihov prenos na račun podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da se navedeno načelo odnosi i na obavezu suda da hitno dostavi organizaciji za prinudnu naplatu rešenje o izvršenju zajedno sa zaključkom o sprovođenju izvršenja, kako bi ona mogla da pristupi radnjama sprovođenja izvršenja. Suprotno tome, Osnovni sud u Šapcu je dostavio Narodnoj banci rešenje o prinudnom izvršenju sa odgovarajućim zaključkom nakon mesec i po dana od dana donošenja tog rešenja. Pored toga, Ustavni sud je primetio da je navedeni prvostepeni sud doneo zaključak kojim je tražio od podnosioca ustavne žalbe da se izjasni o daljem toku postupka tek nakon četiri i po meseci od dana prijema obaveštenja Narodne banke da izvršenje nije sprovedeno na računu izvršnog dužnika. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da se odgovornost Osnovnog suda u Šapcu za prekomerno dugo trajanje izvršnog postupka ogleda i u činjenici da je taj sud dao nejasne i neodređene naloge podnosiocu ustavne žalbe u vezi izjašnjenja o daljem toku postupka. Imajući u vidu sredstvo izvršenja kojim je prvobitno pokušao podnosilac ustavne žalbe da namiri svoje potraživanje, te da se često u praksi (a što je bilo reč i u konkretnom slučaju) dešava da ne postoje novčana sredstva na računu izvršnog dužnika, Ustavni sud nalazi da je izvršni sud u takvoj procesnoj situaciji dužan da na jasan i nedosmislen način upozna izvršnog poverioca sa nemogućnošću naplate njegovog potraživanja sa računa izvršnog dužnika, kako bi poverilac mogao da traži promenu sredstva izvršenja i time u bitnoj meri utiče na dužinu izvršnog postupka. Suprotno tome, Osnovni sud u Šapcu je zaključkom I. 1751/12 od 8. marta 2013. godine naložio podnosiocu ustavne žalbe da se u roku od pet radnih dana izjasni o daljem toku postupka, ne stavljajući mu do znanja da ne postoje novčana sredstva na računu izvršnog dužnika i ostavljajući ga u zabludi da postoji mogućnost namirenja njegovog potraživanja putem istog sredstva izvršenja. Ustavni sud dalje primećuje da je takvo postupanje izvršnog suda posledično dovelo i do donošenja rešenja o prekidu izvršnog postupka “zbog nepostojanja novčanih sredstava na računu izvršnog dužnika“, a što nije imalo uporište u Zakonu o parničnom postupku iz 2011. godine, koji se shodno primenjivao na predmetni izvršni postupak. Treba istaći da je Osnovni sud u Šapcu pokušao da dodatno pojača izneti pravni stav donošenjem dopunskog rešenja I. 1751/12 od 25. oktobra 2013. godine, u kome je istakao da mogućnost naplate potraživanja podnosioca ustavne žalbe sa računa izvršnog dužnika predstavlja prethodno pravno pitanje. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se ovakvo činjenično pitanje ne može kvalifikovati kao prethodno pravno pitanje što bi moglo predstavljati valjan razlog za prekid postupka, čime je navedeni prvostepeni sud u velikoj meri doprineo produženju trajanja izvršnog postupka. O proizvoljnom postupanju Osnovnog suda u Šapcu dovoljno govori činjenica da je taj sud doneo rešenje I. 1751/12 od 21. februara 2014. godine kojim je odredio nastavak predmetnog izvršnog postupka, pozivajući se na pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine, prema kome se neće prekidati izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnih odnosa, a da će se prekinuti postupci nastaviti i okončati. Dakle, Ustavni sud smatra da se razlozi za nastavak ovog postupka ne mogu dovesti u bilo kakvu pravnu i logičku vezu sa razlozima zbog kojih je prekinut predmetni izvršni postupak. Izuzimajući navedene propuste, Ustavni sud napominje da je izvršni sud pokazao zavidnu efikasnost u fazi kada je došlo do promene sredstva izvršenja pa sve do obustavljanja izvršnog postupka zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na imovinu zbog nesprovođenja rešenja o prinudnom izvršenju u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 1207/11, Ustavni sud je konstatovao da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Nakon toga, Evropski sud za ljudska prava je u Odluci od 26. novembra 2013. godine (povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Republike Srbije), konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da propust izvršnog suda da u potpunosti namiri potraživanje podnosioca ustavne žalbe koje ima prema dužniku sa pretežnim državnim kapitalom “Z.“ a.d. iz Šapca, predstavlja u konkretnom slučaju i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka i njegov značaj za podnosioca ustavne žalbe, te je imao u vidu i postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku, a koji nije isplaćen podnosiocu (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). Iz tih razloga, Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio u tački 2. izreke i pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog zaključkom Privrednog suda u Valjevu St. 10/2015 od 14. oktobra 201 5. godine.

Naknada nematerijalne i materijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koja je podnosilac pokušao na prinudan način da ostvar i u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe napominje da je Evropski sud za ljudska prava u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

8. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.