Odluka Ustavnog suda o premeštaju policijskog službenika na neodgovarajuće radno mesto

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu policijskog službenika, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Premeštaj na radno mesto sa nižim maksimalnim zvanjem od onog koje službenik već ima, nije premeštaj na „odgovarajuće“ radno mesto u smislu Zakona o državnim službenicima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4329/2010
22.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Tomića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Tomića i utvrđuje da je rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00160/2009-01 od 1. jula 2009. godine i presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 11058/10 (2009) od 19. avgusta 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po tužbi izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00160/2009-01 od 1. jula 2009. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Tomić iz Beograda podneo je 7. oktobra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00160/2009-01 od 1. jula 2009. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 11058/10 (2009) od 19. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu i pravičnu naknadu za rad i z člana 60. st. 3. i 4. Ustava, kao i povrede odredbe člana 198. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je rešenjem Direkcije policije 03/1 broj 112-13289/2008 od 16. decembra 2008.
godine podnosilac premešten sa radnog mesta „načelnik Odeljenja za organizaciju, praćenje i planiranje popune, obuke i opremanja Uprave za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata MUP-a“, na radno mesto izvršioca „posebna obezbeđenja“ u Odeljenju za obezbeđenje – Uprava policije – Policijska uprava za grad Beograd ; da je podnosilac u žalbi protiv tog rešenja i rešenja donetog u ponovnom postupku, kao i u tužbi u upravnom sporu ukazivao na pogrešno tumačenje i primenjivanje član a 91.
Zakona o državnim službenicima, jer radno mesto na koje je podnosilac premešten ima najviše zvanje „samostalni policijski inspektor“, ranije čin kapetana, a radno mesto sa koga je „ smenjen“ ima najviše zvanje „glavni policijski savetnik“, ranije čin pukovnika .

U ustavnoj žalbi se dalje navodi : da nijedno rešenje ne sadrži precizan zakonski razlog za premeštaj podnosioca na niže radno mesto, a „sasvim je očigledno“ da radno mesto na koje je premešten nije odgovarajuće, jer ne odgovara ni radnom mestu na kojem se nalazio, stečenom zvanju, znanju i
radnim sposobnostima, niti iskustvu koje je stekao u službi i „u svojoj dugogodišnjoj rukovodećoj praksi“; da je Žalbena komisija Vlade u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvojila žalbu policijskog službenika B .M; da su donosioci osporenih akata pogrešno primenili odredbu člana 14. stav 2. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova, koji se odnosi na napredovanje policijskog službenika na više radno mesto; da se u obrazloženju prvostepenog rešenja ne navodi da li je podnosilac imao bilo kakve propuste u radu, da li mu je ukazivano na iste ako ih je bilo, s obzirom na to da za vreme rukovođenja protiv podnosioca nije pokretan disciplinski postupak, zbog bilo kakve povrede radnih dužnosti.

Podnosilac Ustavne žalbe, takođe, navodi da je Upravni sud doneo „negativnu presudu, sa šturim obrazloženjem....protivno svim prethodnim odlukama Vrhovnog suda Srbije, (slučaj policijskog službenika N. K . i mnogih drugih )“.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi da su podnosiocu povređena označena ustavna prava, naloži Upravnom sudu da ponovo odluči o njegovoj tužbi protiv osporenog rešenja Žalbene komisije Vlade i dosudi mu naknadu materijalne i nematerijalne štete, „o čijoj će se visini odlučivati u odgovarajućem postupku“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija
policije 03/1 broj 112-13289/08 od 16. decembra 200 8. godine policijski savetnik Goran Tomić (ovde podnosilac ustavne žalbe) premešten je danom donošenja rešenja na radno mesto „posebna obezbeđenja“ u Odeljenju za obezbeđenje – Uprava policije – Policijska uprava za grad Beograd. U obrazloženju ovog prvostepenog rešenja je navedeno da se, na osnovu člana 148. u vezi sa članom 169. Zakona o policiji, imenovani zbog potreba službe trajn o premešta na odgovaraj uće radno mesto, što će doprineti boljem funkcionisanju poslova u Policijskoj upravi za grad Beograd, s obzirom na njegovo iskustvo, do sada iskazane radne sposobnosti, vrstu i stepen stručne spreme koju poseduje i da imenovani zadržava zvanje u skladu sa članom 15. stav 3. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog prvostepenog rešenja izjavio žalbu, koja je usvojena rešenjem Žalbene komisije broj 795-112-01-00043/2009-01 od 20. februara 2009. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja, pored ostalog, ocenio da je preur anjena odluka o premeštaju podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je doneta pre nego što je postalo konačno i izvršno rešenje kojim je podnosilac razrešen dužnosti načelnika Odeljenja . Prvostepenom organu je naloženo da u ponovnom postupku potpuno i tačno utvrdi odlučne činjen ice i primeni pravne propise koji, s obzirom na razloge, upućuju na rešenje dato u dispozitivu.

Ministarstvo unutrašnjih poslova – Direkcija policije je u ponovnom postupku donelo rešenje 03/1 broj 112-13289/2009-01 od 7. aprila 2009. godine, kojim se policijski savetnik Goran Tomić premešta počev od 15. aprila 2009. godine na radno mesto „posebna obezbeđenja“ u Odeljenju za obezbeđenje – Uprava policije – Policijska uprava za grad Beograd. U obrazloženju novog rešenja o premeštaju je navedeno da se, na osnovu člana 148. Zakona o policiji i čl. 90. do 92. Zakona o državnim službenicima, imenovani zbog potreba službe trajno premešta na odgovarajuće radno mesto, što će doprineti boljem funkcionisanju poslova u Policijskoj upravi za grad Beograd, s obzirom na njegovo iskustvo, do sada iskazane radne sposobnosti, vrstu i step en stručne spreme koju poseduje, te da imenovani zadržava zvanje u skladu sa članom 1 4. stav 2. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova.

Podnosilac ustavne žalbe je u žalbi protiv novodonetog rešenja o premeštaju, pored ostalog, ukazao na povredu član a 91. Zakona o državnim službenicima, jer je na radnom mestu na koje je premešten predviđeno najviše zvanje „samostalni policijski inspektor“ , a radno mesto sa koga je podnosilac premešten ima najviše zvanje „glavni policijski savetnik“, za koje on ispunjava uslov 1. jula 2009. godine.

Žalbena komisij a Vlade je 1. jula 2009. godine donela osporeno rešenje broj 795-112-01-00160/2009-01 kojim se žalb a podnosioca odbija kao neosnovana , navodeći u obrazloženju rešenja :

- da je pobijanom rešenju prethodilo donošenje rešenja kojim je podnosilac ra zrešen dužnosti načelnika Odeljenja, da je podnosilac premešten na odgovarajuće radno mesto za koje ispunjava uslove i da je premeštaj izvršen zbog potreba službe, a u skl adu sa odredbom člana 148. Zakona o policiji, kao i odredbama čl. 90. do 92. Zakona o državnim službenicima, te da je pobijano rešenje doneto u svemu u skladu sa zakonom i odredb om člana 14. stav 2. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova.

- da podnosilac ustavne žalbe ima diplomu visoke stručne spreme, da je Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu unutrašnjih poslova predviđeno radno mesto „posebna obezbeđenja“, za koje je kao uslov propisan t aj stepen stručne spreme, te stoga podnosilac ispunjava uslove predviđene aktom o sistematizaciji za radno mesto na koje se premešta;

- da je podnosilac pobijanim rešenjem premešten na odgovarajuće radno mesto, kako je određeno članom 91. Zakona o državnim službenicima, jer je, primenom člana 14. stav 2. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova, zadržao svoje zvanje;

- da je premeš taj izvršen zbog bolje organizacije i racionalizacije poslova u organu, što procenjuje i o čemu odlučuje nadležni pretpostavljeni, u konkretnom slučaju, direktor policije koji je odgovoran za rad i funkcionisanje te direkcije;

- da se žalbom neosnovan o ukazuje na pogrešnu prime nu član a 91. Zakona o državnim službenicima, time što je podnosilac premešten sa radnog mesta na kome je najviše zvanje „glavni policijski inspektor“, na radno mesto na kome je najviše zvanje „samostalni policijski inspektor“, zbog toga što je podnosilac premešten u svom zvanju u skladu sa članom 14. stav 2. Uredbe, a ne ispunjava uslove za sticanje neposredno višeg zvanja , jer je sam naveo da će ispuniti uslove 1. jula 2009. godine;

- da su bez ut icaja na drugačije rešenje ove upravne stvari navodi podnosioca kojima se ističe da donosilac rešenja nije imao u vi du Odluku
Ustavnog suda kojom je utvrđeno da nije saglasan sa zakonom član 15. Uredbe o
načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova, s obzirom na to da se u konkretnom slučaju radi o premeštaju u skladu sa članom 14. stav 2. Uredbe;

- da iz razloga za premešt aj datih u obrazloženju prvostepenog rešenja i u izveštaju načelnika Uprave za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata 03/6 broj 117-3482/09 od 12 maja 2009. godine, proizlazi da je premeštaj izvršen u cilju bolje organizacije posla, a uz uvažavanje iskustva, do sada iskazanih radnih sposobnosti, vrste i stepen a struč ne spreme koju žalilac poseduje, a da je podnosila c razrešen sa radnog mesta načelnika Odeljenja iz razloga što se nije snašao na tim poslovima i zadacima, pa samim tim nije u potpunosti i adekvatno izvršavao zadate poslove i zadatke, zbog čega je u znatnoj meri došlo do narušavanja međuljudskih odnosa, odnosno nije preduzimao potrebne mere i radnje koje su bile neophodne u cilju otkrivanja i sprečavanja nedozvoljenih radnji koje su preduzimali policijski službenici organizacione jedinice na čijem čelu se nalazio;

- da je prvostepeni organ, rešavajući u ponovnom postupku , otklonio nedostatke koji su doveli do poništavanja prethodnog rešenja, odnosno postupio u skladu sa nalozima datim u navedenom rešenju Žalbene komisije Vlade, utvrdi o odlučne činjenice i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenio odredbe člana 148. Zakona o policiji, odredbe člana 90. do 92. Zakona o državnim službenicima, kao i člana 14. stav 2. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova.

Podnosilac ustavne žalbe je 14. avgusta 2009. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv osporenog rešenja Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00160/2009-01 od 1. jula 2009. godine, u kojoj je, između ostalog naveo: da je oštećen time što je premešten sa radnog mesta načelnika Odeljenja na radno mesto izvršioca, jer bi, da nije „smenjen“, 1. jula 2009. godine navršio 21 godinu radnog staža i stekao uslov za zvanje „glavni policijski savetnik“; da se član 14. stav 2. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova odnosi samo na napredovanje policijskog službenika na više radno mesto, za koje ne ispunjava uslove u pogledu zvanja.

Vrhovni sud Srbije nije odlučio o tužbi podnosioca do 31. decembra 2009. godine, a nakon formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu doneo je osporenu presudu U. 11058/10 (2009) od 19. avgusta 2010. godine, kojom se tužba podnosioca odbija . Upravni sud je u obrazloženju osporene presude ocenio da iz pobijanog rešenja i pribavljenih spisa proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe premešten zbog potreba službe na odgovarajuće radno mesto, da je zadržao svoje zvanje i da je premeštaj izvršen zbog bolje organizacije i racionalizacije poslova u organu , što procenjuje i o čemu odlučuje nadležni pretpostavljeni, u konkretnom slučaju direktor policije. Upravni sud je dalje naveo da je tuženi organ za svoju ocenu dao dovoljne i potpune razloge, koje u svemu prihvata i taj sud, da su cenjeni i ostali navodi tužbe, ali da su bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijanog rešenja, te je, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, odlučeno kao u dispozitivu presude.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. stav 3.) , da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je rešenje o njegovom premeštaju na drugo radno mesto doneto uz pogrešnu primenu člana 91.
Zakona o državnim službenicima, jer je zvanje koje on ima više od najvišeg zvanja predviđenog za radno mesto na koje je premešten, te zaključuje da nije premešten na radno mesto koje odgovara stečenom zvanju, znanju i radnim sposobnostima, niti iskustvu koje je stekao u službi. Podnosilac takođe ukazuje da je Žalbena komisija Vlade u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvojila žalbu drugog policijskog službenika, a da je Upravni sud doneo „negativnu presudu, sa šturim obrazloženjem, protivno svim prethodnim odlukama Vrhovnog suda Srbije “.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska.

Ispitujući da li je osporeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova obrazloženo na ustavnopravno prihvatljiv način, Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je pr ethodio ustavnoj žalbi, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u zvanju policijskog savetnika trajno premešten na radno mesto „posebna obezbeđenja“ u Odeljenju za obezbeđenje – Uprava policije – Policijska uprava za grad Beogr ad, zbog potreba službe. Ustavni sud je dalje utvrdio da rešenje o premeštaju sadrži konstataciju da se podnosilac ustavne žalbe premešta na odgovarajuće radno mesto i da zadržava zvanje u skladu sa članom 14. stav 2. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova .

Polazeći od sadržine osporenog rešenja Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00160/2009-01 od 1. jula 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da se ocena tog organa da je podnosilac ustavne žalbe premešten na odgovarajuće radno mesto , zasniva na tome da je Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu unutrašnjih poslova predviđeno radno mesto „posebna obezbeđenja“, za koje je kao uslov propisana visoka stručna sprema – koju poseduje podnosilac, da je, primenom člana 14. stav 2. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova, podnosilac zadržao svoje zvanje, a da na dan premeštaja nije ispunjavao uslove za sticanje višeg zvanja.

Ustavni sud najpre ukazuje da je odredbom člana 148. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05) propisano da zbog potreba službe policijski službenik može biti premešten na drugo radno mesto, u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim sposobnostima, u istoj ili drugoj organizacionoj jedinici, u istom ili drugom mestu rada, a u skladu sa radno-pravnim propisima i propisima o državnim službenicima. Iz navedene odredbe Zakona o policiji proizlazi da se položaj policijskog službenika ne može razlikovati od položaja ostalih državnih službenika, kad je u pitanju premeštaj zbog potreba službe . Zakonom o državnim službenicima („ Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07) predviđeno je da drž avni službenik može, zbog potrebe rada, da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto u istom državnom organu ili privremeno premešten u drugi državni organ (član 90. stav 1.), a odgovarajuće radno mesto je ono čiji se poslovi rade u istom zvanju kao poslovi radnog mesta sa koga se državni službenik premešta i za koje državni službe nik ispunjava uslove (član 91.).

Polazeći od toga da drugo radno mesto na koje se trajno premešta policijski službenik zbog potreba službe mora biti odgovarajuće, Ustavni sud je ocenio da osporeno rešenje Žalbene komisije Vlade ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da je podnosilac ustavne žalbe premešten u skladu sa zakonom. Naime, činjenica da je kao uslov za obavlj anje poslova radnog mesta na koje je podnosilac premešten, propisan isti stepen stručne spreme koju on ima, nije dovoljna za ocenu o tome da li je predmetno radno mesto odgovarajuće, ukoliko nije utvrđen o da se poslovi tog radnog mesta obavljaju u istom zvanju kao poslovi radnog mesta sa koga je podnosilac premešten. Po oceni ovog suda, navedena činjenica nije pouzdano utvrđena u upravnom postupku , niti su ocenjeni navodi podnosioca kojima je ukazivao na to da je najviše zvanje predviđeno na radnom mestu na koje je premešten „samostalni policijski inspektor “. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su Zakonom o policiji za ovlašćena službena lica sa visokom stručnom spremom propisana sledeća zvanja: policijski inspektor, viši policijski inspektor, samostalni policijski inspektor, glavni policijski inspektor, policijski savetnik i glavni policijski savetnik (član 116. stav 1. tačka 3)). Imajući u vidu da je po dnosilac ustavne žalbe premešten u zvanju „policijski savetnik“, Ustavni sud nalazi da postojanje uslov a za sticanje neposredno višeg zvanja nije od uticaja na odlu čivanje o zakonitosti njegovog premeštaja, jer je zvanje koje je podnosilac imao pre premeštaja, više od najvišeg zvanja za koje podnosilac navodi da je predviđeno na radnom mestu na koje je premešten, a što u predmetnom upravnom postupku nije ni utvrđeno.

Ustavni sud je utvrdio da je Žalbena komisija Vlade poništila prvo rešenje o premeštaju , u kome je bilo navedeno da podnosilac ustavne žalbe zadržava zvanje u skladu sa članom 15. stav 3. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova („Službeni glasnik RS", br. 8/06 i 14/09), a da rešenje doneto u ponovnom postupku sadrži konstataciju da podnosilac zadržava zvanje u skladu sa odredbom člana 14. stav 2. Uredbe, prema kojoj se u aktu o raspoređivanju utvrđuje da se zaposleni raspoređuje u svom zvanju, ako raspoređivanjem ne ispunjava uslove i za sticanje neposredno višeg zvanja, a na tom radnom mestu je sistematizovano zvanje koje zaposleni ima . Polazeći od sadržine člana 14. stav 2. Uredbe, Ustavni sud nalazi da nema mesta pozivanju na navedenu odredbu, ukoliko je policijski službenik raspoređen na radno mesto na kome je najviše predviđeno zvanje niže od zvanja koje on ima. S tim u vezi, ovaj sud ukazuje da je član 15. navedene Uredbe prestao da važi Odlukom Ustavnog suda IU-122/2007 od 4. decembra 2008. godine , jer je ocenjeno da nisu saglasne sa zakonom njegove odredbe kojima je bila predviđena mogućnost da se zaposleni zbog po treba službe trajno rasporedi na radno mesto čiji se poslovi obavljaju u nižem zvanju u odnosu na zvanje koje je imao na radnom mestu sa koga se premešta.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe kojima se ukazuje da osporena presuda Upravnog suda sadrži „šturo obrazloženje“, Ustavni sud je imao u vidu da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi već ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. Međutim, polazeći od toga da drugostepeni organ nije ocenio navode podnosioca koji su bili od uticaja na donošenje odluke o njegovoj žalbi , Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju sudska kontrola uprave nije sprovedena na adekvatan način i da osporeno m presud om nisu otklonjene povrede prava učinjene u upravnom postupku, iako je podnosilac ustavne žalbe na te povrede ukazivao i u tužbi podnetoj Upravnom sudu.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je Žalbena komisija Vlade u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvojila žalbu drugog policijskog službenika, a Upravni sud odlučio „protivno svim prethodnim odlukama Vrhovnog suda Srbije“.

Uvidom u dostavljeno rešenje Žalbene komisij e Vlade broj 112-01-630/2006-01 od 11. januara 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio da je navedenim rešenjem usvojena žalba policijskog službenika B.M. koji je rešenjem o premeštaju raspoređen na drugo radno mesto sa dužnosti načelnika Odeljenja, jer je ocenjeno da pobijano rešenje ne sadrži izjašnjenje o tome da se poslovi radnog mesta na koje je imenovani premešten rade u istom zvanju kao poslovi radnog mesta sa koga je imenovani premešten, kao ni razloge, niti valjane dokaz e da je sporni premeštaj celishodan i u skladu sa potrebama službe. Uvidom u dostavljenu presudu Vrhovnog suda Srbije U. 6793/07 od 14. februara 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio da je uvažena tužba M.O, i ocenjeno da je nezakonito razrešenje i premeštaj tog policijskog službenika, pored ostalog, jer nije utvrđeno, niti obrazloženo koje su to potrebe službe nalagale premeštaj na drugo radno mesto. Uvidom u dostavljenu presudu Vrhovnog suda Srbije U. 2380/09 od 20. novembra 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je uvažena tužba N.K. i utvrđena nezakonitost premeš taja tog policijskog službenika, s obzirom na to da je rešenje o premeštaju doneto primenom odredbe člana 15. Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje Ministarstva unutrašnjih poslova, za koji je Ustavni sud utvrdio da nije saglasan sa zakonom.

Ustavni sud je, polazeći od svega izloženog, utvrdio da su u istoj ili u bitnom sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Žalbena komisija Vlade i Vrhovni sud Srbije, koji je bio nadležan za odlučivanje u upravnom sporu, usvajali žalbe, odnosno tužbe drugih policijskih službenika.

Ustavni sud je, s obzirom na izloženo, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00160/2009-01 od 1. jula 2009. godine i osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 11058/10 (2009) od 19. avgusta 2010. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je ovaj sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, naložio nadležnom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, ponovi postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00160/2009-01 od 1. jula 2009. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz navedenih razloga, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu istog Ustavom zajemčenog prava.

Kako je Ustavni sud ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti ponavljanjem postupka po tužbi podnosioca pred nadležnim sudom, to Sud zahtev podnosioca za naknadu štete smatra neosnovanim, te je takav zahtev i odbio, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

6. Ustavni sud ističe da se odredbama člana 198. Ustava utvrđuje načelo zakonitosti rada organa uprave i jemči sudska zaštita u upravnom sporu. Stoga navedene odredbe Ustava, s obzirom na svoju sadržinu, ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe, prema članu 170. Ustava.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na rad za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda tog prava biti ispitana po navedenom pravnom sredstvu u uprav nom sporu pred nadležnim sudom. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o premeštaju policijskog službenika na neodgovarajuće radno mesto

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti