Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje (nepristrasan sud). Postupak je trajao preko 13 godina, a u donošenju drugostepene odluke učestvovala je sudija koja je prethodno odlučivala u revizijskom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4329/2012
02.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Javnog preduzeća „Direkcija Lazarevac“, sa sedištem u Lazarevcu i Gradske opštine Lazarevac , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Javnog preduzeća „Direkcija Lazarevac“ sa sedištem u Lazarevcu i Gradske opštine Lazarevac i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P. 1161/02 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Usvaja se ustavna žalba Javnog preduzeća „Direkcija Lazarevac“ sa sedištem u Lazarevcu i Gradske opštine Lazarevac i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5514/10 od 22. decembra 2011. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5514/10 od 22. decembra 2011. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o žalbi koju su podnosi oci ustavne žalbe izjavi li protiv presude Opštinskog suda u Lazarevcu P. 1161/02 od 21. februara 2007. godine.

4. Odbacuje se predlog podnosilaca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presuda iz tačke 3.

O b r a z l o ž e nj e

1. Javno preduzeće „Direkcija Lazarevac“, sa sedištem u Lazarevcu i Gradska opština Lazarevac, podneli su, 29. maja 2012. godine, preko zakonskog zastupnika Vladimira Kamenice, direktora JP „Direkcija Lazarevac“ i Javnog pravobranioca Gradske opštine Lazarevac, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akta naveden og u tački 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku u kom su donete osporene odluke.

Podnosioci smatraju da im je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni postupak trajao više od 13 godina , a da podnosioci ni na koji način nisu doprineli tako dugom trajanju parnice. Povredu prava na pravično suđenje podnosioci zasnivaju na tvrdnjama : da je u donošenju osporene drugostepene presude učestvovala sudija koja je postupala u postupku po reviziji, a koja je, po njihovom mišljenju, zbog toga morala da se izuzme iz odlučivanja; da im rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1099/09 od 30. septembra 2009. godine, kojim je ukinuta drugostepena presuda i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje, nikada nije dostavljeno, čime su sprečeni da ukažu drugostepenom sudu na promenu zakonskih odredaba usled kojih su izgubili pasivnu legitimaciju; da je sud pogrešno primenio materijalno pravo i svojevoljno menjao tužbeni zahtev tužioca. Svoju tvrdnju o povredi prava na imovinu podnosioci ne obrazlažu, niti za nju daju bilo kakve argumente niti dokaze. Pored navedenog, podnosioci ustavne žalbe su zahtevali da Ustavni sud usvoji njihov predlog za „privremenu meru“ i odloži izvršenje osporene presude, zbog postojanja opasnosti prouzrokovanja nenadoknadive štete na strani podnosilaca ustavne žalbe.

Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Lazarevcu P. 900/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Lazarevcu P. 1161/02), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M.T. podneo je 9. novembra 1998. godine tužbu Opštinskom sudu u Lazarevcu protiv tužene Opštine Lazarevac, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 1221/98. Podneskom od 1. februara 1999. godine tužilac je proširio tužbu i na JP Direkcija za građevinsko zemljište, planiranje i izgradnju Lazarevca (sada JP „Direkcija Lazarevac“).

Presudom Opštinskog suda u Lazarevcu P. 1221/98 od 12. oktobra 2000. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa su tuženi obavezani da mu solidarno isplate određeni iznos na ime naknade materijalne štete (stav 1. izreke), kao i da mu naknade troškove parničnog postupka. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 614/01 od 15. maja 2001. godine je , u žalbenom postupku, ukinuta navedena prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Presudom Opštinskog suda u Lazarevcu P. 714/01 od 17. maja 2002. godine obavezani su tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, da tužiocu na ime naknade štete (taksativno navedene stavke), solidarno isplate određeni iznos (stav 1. izreke), kao i da mu naknade troškove parničnog postupka. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9412/02 od 4. decembra 2002. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Opštinskog suda u Lazarevcu P. 1161/02 od 21. februara 2007. godine utvrđena je ništavost ugovora o ustupanju zemljišta na korišćenje zaključenog između tužene Opštine Lazarevac i tužioca M.T. (stav 1. izreke), obavezani su tuženi da tužiocu solidarno isplate određeni iznos na ime naknade materijalne štete (stav 2. izreke), obavezan je tužilac M.T. da tuženoj Opštini Lazarevac preda u posed i na trajno korišćenje određenu građevinsku parcelu, kao i da preda u svojinu i državinu određeni započeti građevinski objekat (stav 3. izreke), obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka (stav 4. izreke). Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 7631/07 od 19. novembra 2008. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Lazarevcu P. 1161/02 od 21. februara 2007. godine i to tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca (stav 1. izreke), a tužilac je obavezan da prvotuženoj Opštini Lazarevac naknadi troškove parničnog postupka (stav 2. izreke).

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1099/99 od 30. septembra 200 9. godine, donetim po reviziji tužioca, u čijem je donošenju, kao član veća, učestvovala sudija S.Z, ukinuta je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 7631/07 od 19. novembra 2008. godine i predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbama tuženih . U spisima predmeta nema povratnica niti drugih dokaza da je ikada pokušano dostavljanje ovog rešenja tuženima ili tužiocu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5514/10 od 22. decembra 2011. godine, u čijem je donošenju, kao predsednik veća, učestvovala sudija S.Z. (koja je učestvovala i u donošenju rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1099/99 od 30. septembra 200 9. godine), potvrđena je presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P. 1161/02 od 21. februara 2007. godine u st. 2. i 3. izreke, u delu u kome su obavezani tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplate određeni iznos (stav 1. izreke), preinačena je navedena prvostepena presuda u st avu 1. i delu stava 2. tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi ništavost ugovora o ustupanju zemljišta na korišćenje zaključen između tužene Opštine Lazarevac i tužioca M.T, kao i u delu u kojem je tužilac tražio isplatu zakonske zatezne kamate na određeni iznos (stav 2. izreke), preinačena je prvostepena presuda u stavu 4. izreke tako što su obavezani tuženi da solidarno tužiocu naknade troškove parničnog postupka (stav 3. izreke) i odbačene su kao nedozvoljene žalbe tuženih u delu u kojem se pobija stav 3. izreke prvostepene presude.

U toku postupka zakazana su 22 ročišta, od kojih je 19 održano, dok je jedno odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva zbog izostanka tuženih. U predmetu je, u prvom stepenu, postupalo pet sudija u svojstvu predsednika veća.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona , uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne , da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao prilikom donošenja osporene presude, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sudija dužan uzdržati se od suđenja kad postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 65.); da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ( isključenje) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku posredovanja ( medijacije), u donošenju odluke koja se pobija, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici (član 66. stav 1. tačka 6)); da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost ( izuzeće) (član 66. stav 2.); da ako sudija smatra da postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost ( član 65. i član 66. stav 2.), zastaće sa postupkom i obavestiti o tome predsednika suda koji će odlučiti o izuzeću, te da do donošenja rešenja predsednika suda, sudija može preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja (član 67. stav 2.).

5. Ocena Ustavnog suda u odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda u Lazarevcu P. 1161/02

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 9. novembra 1998. godine i da je pravnosnažno okončan nakon nešto više od 13 godina, donošenjem osporene drugostepene presude od 2 2. decembra 2011. godine, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, po stupanja sudova koji su vodili postupak, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak, u kom e se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu štete, a koji je kasnije proširen i zahtevom za utvrđenje ništavosti ugovora o ustupanju zemljišta na korišćenje, sa čim u vezi su, pored čitanja pismenih dokaza, izvedeni i dokazi saslušanjem stranaka i određenog broja svedoka, te dva veštačenja i tri dopunska veštačenja, može se okarakterisati kao relativno složen, s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci imali legitiman interes, imajući u vidu predmet i visinu tužbenog zahteva, kao i pripadajuće kamate, da sud o zahtevu suprotne strane odluči u razumnom roku.

Prema nalaženju Ustavnog suda, sami podnosioci ustavne žalbe su u određenoj, iako neznatnoj meri doprineli dužini trajanja postupka, jer dva ročišta nisu održana na njihov predlog, odnosno predlog njihovih zastupnika.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su u toku postupka nižestepene odluke čak tri puta ukidane i predmet vraćan na ponovno suđenje, da je između zakazivanja pojedinih ročišta prolazilo i po osam meseci, kao i da je Apelacionom sudu u Beogradu, nakon dostavljanja revizijskog rešenja kojim je prethodna drugostepena odluka ukinuta, trebalo više od tri godine da donese novu odluku. Takođe, budući da je u ovom predmetu postupalo čak petoro su dija samo u prvostepenom postupku, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što nužno dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu „Lechner and Hess protiv Austrije“, od 23. aprila 1987. godine).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnih sud ova, pre svega Opštinskog suda u Lazarevcu i Apelacionog suda u Beogradu, dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle više od 1 3 godina. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P. 1161/02 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocena Ustavnog suda u odnosu na povredu prava na pravično suđenje donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5514/10 od 22. decembra 2011. godine

Budući da podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5514/10 od 22. decembra 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje time što je u njenom donošenju , kao predsednik veća, učestvovala sudija koja je u istom predmetu, kao član revizijskog sudskog veća, učestvovala u donošenju rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1099/09 od 30. septembra 2009. godine, i koja je zbog toga, po njihovom mišljenju, trebalo da se izuzme od odlučivanja u ponovnom drugostepenom postupku, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe usmereni na tvrdnje podnosilaca o povredi prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje.

- Načelni stavovi o pravu na nepristrasan sud

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti, odnosno unapred utvrđenog stava prema strankama . Postojanje nepristrasnosti u konkretnom slučaju ceni se primenom subjektivnog i objektivnog testa (videti presudu ESLjP „Piersack protiv Belgije“, od 1. oktobra 1982. godine, stav 30.). Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog postupajućeg sudije, odnosno postojanje ličnih uverenja sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost (videti presude „Fey protiv Austrije“, od 24. februara 1993. godine, stav 30. i „Wettstein protiv Švajcarske“, od 21. decembra 2000. godine, stav 42.).

Testom subjektivne nepristrasnosti, ispituje se ponašanje postupajućeg sudije, odnosno ispituju se eventualno izneti dokazi o njegovoj pristrasnosti. Sve dok se ne dokaže suprotno, postoji prepostavka lične nepristrasnosti propisno postavljenog sudije (videti presudu ESLjP „Hauschildt protiv Danske“, od 24. maja 1989. godine, stav 47.). Između ostalog, kao dokaz subjektivne pristrasnosti postupajućeg sudije može poslužiti njegovo izjašnjavanje o predmetnom postupku u medijima, javnim skupovima i sl. (videti presudu „Lavents protiv Letonije“, od 28. novembra 2002. godine).

Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li, nezavisno od ponašanja određenog sudije, postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda. Ovom prilikom čak i utisak koji sud ostavlja na učesnika u postupku može imati izvestan značaj. Treba napomenuti da mišljenje učesnika u postupku jeste važno, ali ne i odlučujuće. Ono što je bitno jeste da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom (videti pomenute presude „Wettstein protiv Švajcarske“ i „Fey protiv Austrije“). Takođe, prema praksi ESLjP, činjenica da je određeni sudija imao različite procesne uloge u pojedinim fazama postupka može u određenim okolnostima dovesti u pitanje nepristrasnost suda, što se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju (videti mutatis mutandis presude „McGonnell protiv Ujedinjenog Kraljevstva“, od 8. februara 2000. godine i „Procola protiv Luksemburga“, od 28. septembra 1995. godine) .

- Primena načelnih stavova na konkretan slučaj

Podnosioci ustavne žalbe nisu doveli u pitanje subjektivnu nepristrasnost sudije S .Z, već su osporili sastav veća apelacionog suda iz razloga što je pomenuta sudija u istom predmetu učestvovala u donošenju odluke po reviziji, koja je bila povoljna za protivnu parničnu stranku kao revidenta. Iz tog razloga, Ustavni sud je navode podnosilaca ispitivao primenom objektivnog testa.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su odredbama člana 66. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koji se primenjivao u postupku donošenja osporene presude, bili propisani razlozi za isključenje sudije po sili zakona, dok je stavom 2. istog člana bio pr edviđen razlog za izuzeće sudije koji je relativnog karaktera – postojanje okolnosti koje dovode u sumnju nepristrasnost sudije . U drugoj situaciji ocena postojanja razloga za izuzeće sudije vrši se i prema subjektivnim i prema objektivnim merilima. Dakle, cilj pomenutih zakonskih odredaba jeste otklanjanje sumnji u nepristrasnost suda, u vezi sa čim se izjasnio i ESLjP , smatrajući da se radi o pitanju poverenja koje sudovi moraju uživati u javnosti u demokratskom društvu (videti presudu „Castillo Algar protiv Španije“, od 28. oktobra 1998, stav 45.).

U konkretnom slučaju, sudija S.Z. je , kao član veća Vrhovnog suda Srbije, učestvovala u donošenju revizijskog rešenja Rev. 1099/09 od 30. septembra 200 9. godine, kojim je ukinuta pobijana drugostepena presuda. U ponovnom drugostepenom postupku, predsednik veća koje je donelo osporenu presudu Gž. 5514/10 od 22. decembra 2011. godine, bila je ista ta sudija S.Z. Po nalaže nju Ustavnog suda, okolnost da je sudija S.Z. prilikom donošenja revizijskog rešenja od 30. septembra 200 9. godine bila član sudskog veća koje se bavil o pitanjima bitnim za rešenje konkretnog spora tj. njegovim meritumom, upućuje na zaključak da je imala formiran stav o osnovanosti tužbenog zahteva postavljenog prema podnosiocima i pre nego što je , nakon toga, postupala kao predsednik veća drugostepenog suda koji je odlučivao o žalbi tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe. Stoga, Ustavni sud smatra da je činjenica da je sudija koja je u istom predmetu učestvovala u donošenju jedne revizijske odluke, a potom kao predsednik veća drugostepenog suda odlučivala o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv prvostepene presude (pri čemu je ta druga odluka bila nepovoljna za podnosioce), stvorila situaciju da na strani podnosilaca postoje objektivni razlozi za sumnju u nepristrasnost žalbenog suda u pogledu njegovog sastava, jer je pre donošenja drugostepene presude predsednik veća tog a suda imao jasno iskazan i time formiran stav o predmetu spora. U vezi sa iznetim, mutatis mutandis, Ustavni sud ukazuje da je u presudi ESLjP „Golubović protiv Hrvatske“, od 27. novembra 2012. godine , okolnost da je jedan te isti sudija u dva odvojena, ali činjeni čno i pravno povezana postupka (prvo učestvovao u donošenju prvostepene presude koja je bila ukinuta, a zatim u drugom postupku u donošenju drugostepene presude), bila dovoljna da taj sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje. Naime, ESLjP je ocenio da je bez uticaja okolnost da sudija nije učestvovao u donošenju odluke pobijane žalbom, budući da je već imao oblikovan stav o osnovanosti zahteva (videti stav 57. pomenute presude). Identično stanovište ESLjP je zauzeo i u presudi „Bajaldžiev protiv BJRM“, od 25. oktobra 2011. godine (videti stav 37.). Ustavni sud je, takođe, zauzeo ovakav stav u svojoj Odluci Už-337/2012 od 11. decembra 2014. godine. Treba napomenuti da je ESLjP u presudi „Šorgić protiv Srbije“, od 3. novembra 2011. godine , utvrdio povredu prava na nepristrasan sud , ocenivši da nije zadovoljen objektivni test, jer je dvoje sudija učestovalo u donošenju odluka u međusobno povezanim sporovima između istih stranaka, na način da su ti sporovi okončani nepovoljno po podnosioca (videti st. 69. i 70. pomenute presude) .

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude, kako bi nadlež an sud ponovo odlučio o žalbi podno silaca izjavljenoj protiv prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na to da je utvrdio povred u prava na nepristrasan sud, i poništio osporenu presudu, čime je otvoren put da se o navodima podnosilaca ponovo odlučuje pred žalbenim sudom, Ustavni sud nije ispitivao ostale navode podnosilaca kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje .

9. U pogledu navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da će se, nakon ukidanja osporene presude, o žalbi tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, ponovo odlučivati, pa je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

10. Kako je Ustavni sud meritorno odlučio o podnetoj ustavnoj žalbi, odbacio je predlog podnosilaca za odlaganje izvršenja presude Opštinskog suda u Lazarevcu P. 1161/02 od 21. februara 2007. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5514/10 od 22. decembra 2011. godine, te je odlučio kao u tački 4. izreke, saglasno članu 56. stav 3. u vezi člana 86. Zakona o Ustavnom sudu.

11. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti