Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Igora Trajkovića jer razlozi navedeni u žalbi, koji se tiču neisplaćene uvećane zarade, nisu u vezi sa osporenom presudom, koja se odnosila na naknadu putnih troškova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4331/2010
16.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Trajkovića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Igora Trajkovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2281/10 od 14. septembra 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Igor Trajković iz Vranja je 6. oktobra 2010. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2281/10 od 14. septembra 2010. godine, zbog „štete koja mu je naneta neprimenjivanjem Zaključka Vlade Republike Srbije 05 br. 02-4586/2003-001 od 17.07.2003. godine“. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da radi u Policijskoj upravi Gnjilane; da je radno angažovan tako što dežura po rasporedu koji odredi izmešteno komandno mesto u Vranju, gde je dislocirana Policijska uprava Gnjilane; da sud u pobijanim odlukama nije pravično odlučio o njegovim pravima i obavezama, zato što je pogrešno primenio odredbe Zaključka Vlade 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine; da se Vrhovni sud Srbije neosnovano poziva na član 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima prema kome je podnosilac ustavne žalbe trebalo da se obrati funkcioneru za utvrđivanje prava na uvećanu zaradu propisanu Zaključkom Vlade, zbog toga što je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem MUP-a utvrđena plata i nije tražio da se to rešenje promeni, već da mu se postojeća plata uveća za još 100 % prema Zaključku Vlade, koji se neposredno primenjuje; da je u sprovedenom parničnom postupku utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe živi i radi na teritoriji AP Kosovo i Metohija i da mu je plata isplaćivana po rešenju MUP-a uvećana za tzv. „kosovski dodatak“; da su svi zaposleni u državnim organima koji žive i rade na teritoriji AP KiM primali zaradu uvećanu prema navedenom Zaključku Vlade; da je neprimenjivanje Zaključka Vlade samo na radnike MUP-a diskriminacija, koja predstavlja posledicu nepravilnog i nezakonitog rada nadležnog organa MUP-a, koji je stoga odgovoran prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao navedeni član 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2281/10 od 14. septembra 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P1. 138/10 od 22. aprila 2010. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Vranje, na ime naknade štete zbog neisplaćenih putnih troškova na relaciji Preševo – Vranje, u označenom vremenskom periodu, isplati opredeljeni novčani iznos sa odgovarajućom kamatom.

4. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da se razlozi na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva navode o povredi prava na pravično suđenje, a koji se odnose na neisplaćivanje zarade uvećane u visini utvrđenoj Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2281/10 od 14. septembra 2010. godine. Naime, u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda nije odlučivano o isplati uvećane zarade prema Zaključku Vlade, već o tužbi za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog rada organa tužene nastale neisplaćivanjem naknade za prevoz na rad i sa rada tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 3592/2010: Odbacivanje ustavne žalbe izjavljene protiv presude koja se ne odnosi na navode žalbe
• Už 4330/2010: Rešenje o odbacivanju žalbe zbog neustavnosti akta na kome se zahtev temelji
• Už 1849/2011: Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa isplatom "kosovskog dodatka"
• Už 1850/2011: Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa isplatom „kosovskog dodatka”
• Už 4276/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u vezi sa „kosovskim dodatkom“
• Už 4277/2010: Odbačena ustavna žalba u sporu za isplatu "kosovskog dodatka"
• Už 4275/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe povodom zarade