Povreda prava na pravično suđenje zbog promene činjeničnog stanja bez rasprave

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Višeg suda. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu na osnovu drugačije utvrđenog činjeničnog stanja, bez održavanja rasprave, i nije obrazložio prigovor zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Geze Petrovića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Geze Petrovića i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Subotici Gž. 113/13 od 22. marta 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Subotici Gž. 113/13 od 22. marta 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 2020/11 od 20. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Geza Petrović iz Subotice podneo je, 30. maja 2013. godine, preko punomoćnika Miodraga Batinića, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Viši sud u Subotici osporenu odluku zasnovao samo na jednoj činjenici - da je na „strujomeru zatečen predmet okruglog pljosnatog oblika crne boje“, zanemarujući ostale dokaze koje je izveo prvostepeni sud. Takođe se u ustavnoj žalbi ukazuje da je drugostepeni sud ocenio da, u konkretnom slučaju, nije došlo do nesnovanog obogaćenja, već da je tuženi odgovoran za naknadu štete, u kom slučaju je, prema mišljenju podnosioca, u smislu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, traženo potraživanje zastarelo. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava, pa predlaže da se osporena drugostepena presuda poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Subotici P. 2020/11 od 20. decembra 2012. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac Privredno društvo za distribuciju električne energije „Elektrovojvodina“ d.o.o. Novi Sad, „Elektrodistribucija“ Subotica tražio da mu tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, isplati 148.771,97 dinara, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, te je odbijen i zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u visini od 81.000,00 dinara. Iz obrazloženja ove presude proizlazi da je prvostepeni sud sproveo dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i šest svedoka, veštačenjem, kao i čitanjem odgovarajuće dokumentacije. Prvostepeni sud je u ovoj presudi naveo da je na osnovu tako sprovedenog dokaznog postupka utvrdio: da potrošnja električne energije u posmatranom periodu nakon kontrole mernog mesta nije mnogo odstupala u odnosu na prosečnu mesečnu potrošnju električne energije pre kontrole mernog mesta; da su kontrolori tužioca prilikom davanja svojih iskaza u više navrata menjali svoje navode u pogledu opisa predmeta zatečenog na licu mesta; da inspektori policije prilikom izlaska na lice mesta nisu zatekli magnet na mernom mestu; da je troje svedoka potvrdilo da tuženi u strujomeru drži izolir traku. Polazeći od navedenog, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije pružio dokaze koji bi nesumnjivo ukazali na prisustvo magneta na mernom mestu objekta tužioca koji bi onemogućavao uobičajen rad električnog brojila. U prilog ovakvom stanovištu prvostepeni sud je ukazao i na pravnosnažno rešenje kojim je zbog nedostatka dokaza obustavljen istražni postupak vođen protiv tuženog u vezi spornog događaja. Pored toga, u obrazloženju ove presude je navedeno da je tuženi istakao da se radi o zastarelom potraživanju.

Osporenom presudom Višeg suda u Subotici Gž. 113/13 od 22. marta 2013. godine usvojena je žalba tužioca i preinačena je ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Subotici P. 2020/11 od 20. decembra 2012. godine tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati dug u iznosu od 148.771,97 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da tuženi naknadi tužiocu parnične troškove. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je 5. oktobra 2004. godine, od strane kontrolora tužioca, ustanovljeno da je strujomer tuženog bio zaključan; da se na strujomeru nalazi predmet okruglog, pljosnatog oblika crne boje, nakon čega je tuženi otključao ormarić i zatim se udaljio, a kontrolori su sačinili zapisnik iz čije sadržine proizlazi da je tuženi neovlašćeno koristio električnu energiju, jer je na brojilo stavio magnet koji onemogućava merenje potrošnje električne energije, koji je zatim ispred kontrolora uzeo i nije želeo da ga preda, niti je dozvolio isključenje struje; da je zapisnik tuženi odbio da potpiše, ali su ga potpisali kontrolori tužioca i primerak ostavili na mernom mestu tuženog; da prema obračunu tužioca, u vezi neovlašćenog korišćenja električne energije, dug tuženog za period od 5. oktobra 2003. do 5. oktobra 2004. godine iznosi 148.771,97 dinara; da je protiv tuženog vođen postupak pred Opštinskim sudom u Subotici, zbog sumnje da je izvršio krivično delo krađe iz člana 165 . stav 1 . KZ PC, kao i krivično delo skidanje ili povrede službenog pečata ili znaka iz člana 159 . stav 2 . Zakona o energetici , ali je postupak obustavljen usled nedostatka dokaza; da je tužba podneta 25. februara 2010. godine; da je prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, budući da tužilac nije dokazao da je predmet koji se nalazi na mernom mestu koje je kontrolisano, magnet koji bi onemogućavao uobičajen rad električnog brojila; da osnov za navedeno zaključivanje prvostepeni sud crpi iz okolnosti da ja pravnosnažno obustavljen istražni postupak protiv tuženog.

Drugostepeni sud, dalje, nalazi da je građansko-pravna odgovornost šira od odgovornosti u krivičnom postupku i utvrđivanje krivice za krivično delo koje je tuženom stavljenom na teret u vođenom i obustavljenom istražnom postupku nije uslov za oslobađanje tuženog od odgovornosti u vezi ugovornog odnosa s tužiocem. Kako je nesumnjivo od strane kontrolora tužioca utvrđena nepravilnost u vezi izvršenja ugovora, postoji osnov za naknadu štete. Nije od značaja činjenica u vezi količine električne energije koju je tuženi trošio pre izvršene kontrole i nakon nje. Ono što je bitno je činjenica da je tužilac sačinio obračun neovlašćene potrošnje na osnovu izvršene kontrole u kojoj su registrovane nepravilnosti u vezi korišćenja električne energije, pri čemu nije od značaja ni okolnost što zapisnik o izvršenoj kontroli nije potpisao tuženi. U konkretnom slučaju, pored primene Zakona o elektroprivredi, supsidijerno se primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Kako u konkretnom slučaju, obaveza tuženog svoj osnov ima u ugovoru o isporuci električne energije koji nije raskinut niti poništen, to neizvršavanjem takve obaveze nije došlo do neosnovanog obogaćenja, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, već je tuženi odgovoran za naknadu štete zbog povrede ugovornih obaveza. Imajući u vidu da je utvrđeno da je tuženi registrovani potrošač električne energije za potrošačko mesto u Subotici , to proizlazi da je ugovornom odnosu s tužiocem, a budući da je električnu energiju koristio suprotno uslovima koji su utvrđeni ugovorom u pogledu pouzdanog i tačnog merenja, na šta su ga obavezivali Zakon o energetici („Službeni glasnik PC“ broj 84/04) i Odluka o opštim uslovi za isporuku električne energije („Službeni glasnik PC“, br. 39/01, 130/03 i 73/04 ), postoji osnov za naknadu štete po članu 154. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je u konkretnom slučaju tužilac pravilno izvršio obračun primenom navedene odredbe opštih uslova, a s obzirom na sadržinu zapisnika o izvršenoj kontroli, drugostepeni sud je ocenio da je tuženi dužan tužiocu naknaditi štetu u dosuđenom iznosu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da zastareva za jednu godinu potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće, kad je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva (član 378. stav 1. tačka 1)).

Zakonom o energetici („Službeni glasnik PC“, broj 84/04) bilo je propisano da je zabranjeno samovlasno priključivanje objekata, uređaja ili instalacija na prenosni, transportni ili distributivni sistem, i da je zabranjeno korišćenje energije bez ili mimo mernih uređaja ili suprotno uslovima utvrđenim ugovorom u pogledu pouzdanog i tačnog merenja preuzete energije (član 64.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da se dokazi izvode na glavnoj raspravi (član 225. stav 1.); da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (član 347. stav 3.);

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud ukazuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud smatra da je, u konkretnom slučaju, od značaja činjenica da li se u trenutku kontrole na mernom mestu objekta tužioca nalazio magnet koji bi, u smislu člana 64. Zakonom o energetici („Službeni glasnik PC“, broj 84/04), onemogućavao uobičajen rad električnog brojila.

Polazeći od navedenog i sadržine prvostepene presude i osporene drugostepene presude kojom je preinačena ta prvostepena presuda , Ustavni sud je utvrdio da se iz činjeničnog stanja u obrazloženju navedene prvostepene presude proizlazi da je utvrđeno da tužilac nije dokazao da se u trenutku kontrole na mernom mestu objekta tužioca nalazio magnet koji bi onemogućavao uobičajen rad električnog brojila, a da je osporenom drugostepenom presudom upravo utvrđeno da su kontrolori tužioca na mernom mestu objekta tužioca zatekli magnet koji je onemogućavao uobičajen rad električnog brojila. Samim tim je Viši sud u Subotici utvrdio drugačije činjenično stanj e od onog utvrđenog pred prvostepenim sudom , a bez otvaranja rasprave, na čemu je zasnovao svoju preinačujuću presudu. Na taj način je, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , jer je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom procesnog prava.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da su netačni navodi drugostepenog suda da osnov za zaključivanje da tužilac nije dokazao da se u trenutku kontrole na mernom mestu objekta tužioca nalazio magnet koji bi onemogućavao uobičajen rad električnog brojila , prvostepeni sud crpi iz okolnosti da je pravnosnažno obustavljen istražni postupak protiv tuženog. Ovo stoga što je navedeni zaključak prvostepenog suda proistekao iz date ocene svih izvedenih dokaza, za koje je dao iscrpno i potpuno obrazloženje.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da iz sadržine drugostepene presude proizlazi da je Viši sud ocenio da se, u konkretnom slučaju, radi o naknadi štete iz člana 154. Zakon o obligacionim odnosima (potraživanje naknade štete zastareva u subjektivnom roku od tri godine, odnosno objektivnom roku od pet godina) , a ne o nesnovanom obogaćenju iz člana 210. tog Zakona, budući da je tuženi koristio električnu energiju na osnovu važećeg ugovora koji je ranije zaključio sa tužiocem.

U tom smislu, a imajući u vidu da je 5. oktobra 2004. godine vršena kontrola mernog mesta i da se potražuje isplata utrošene električne energije za period od 5. oktobra 2003. do 5. oktobra 2004. godine, a da je tužba u predmetnom sporu podneta 25. februara 2010. godine, kao i da je tuženi istakao prigovor zastarelosti, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud trebalo da se izjasni o osnovanosti navedenog prigovora. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.).

Polazeći od navedenog i činjenice da osporena drugostepena presuda ne sadrži ocenu istaknutog prigovora zastarelosti, Ustavni sud je našao da je tom presudom podnosiocu povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presud om podnosi ocu povređen o prav o na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Viši sud u Subotici donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 2020/11 od 20. decembra 2012. godine, pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Ustavni sud ukazuje i da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava taj da kod iste činjenične i pravne situacije postoje različite sudske odluke kojima se okončavaju dva ili više postupaka. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije dostavio dokaze koji bi doveli do sumnje na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog promene činjeničnog stanja bez rasprave

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti