Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud, odlučujući o žalbi na rešenje o izvršenju, nije obrazložio ključne žalbene navode o zastarelosti potraživanja i podobnosti izvršne isprave, čime je doneo arbitrernu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. D . iz Vrnjačke Banje , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. D . izjavljena protiv presud e Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 11206/13 od 17. marta 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. D . iz Vrnjačke Banje podnela je Ustavnom sudu, 2. jun a 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 11206/13 od 17. marta 201 6. godine, zbog povrede „ustavnog prava na ostvarivanje prava svojine i donošenje zakonite odluke“.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su posebni delovi objekta za kolektivno stanovanje „D.“ u Vrnjačkoj Banji otuđeni iz društvene svojine na osnovu otkupa stana i da je podnositeljka otkupila stan površine 32 m2; da je Upravni sud morao konstatovati da je time prestao osnov da opština Vrnjačka banja i Sekcija r . ostanu upisani korisnici na predmetnom gradskom građevinskom zemljištu, te da vlasnici posebnih delova „postaju korisnici predmetne parcele, sa mogućnošću konverzije“; da Upravni sud ovu klj učnu činjenicu nije ni razmatrao i „time direktno ugrozio svojinsko pravo“ podnositeljke.

Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, nije bilo mesta primeni člana 85. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru i traženju „nepotrebnog i nepostojećeg dokumenta, koji je navodni osnov za regulisanje prava korišćenja“, jer ona svoje pravo ne dokazuje ispravom, već ga zasniva na odredbi člana 102. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09…145/14), koja omogućava vlasniku objekta ili posebnog dela objekta upisivanje prava na zemljištu na kome se nepokretnost nalazi…iz čega proizlazi da je nadležni organ trebalo da „u skladu sa zakonom direktno izvrši upis prava“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Službe za katastar nepokretnosti Vrnjačka Banja broj -952-02-418/2012c od 20. decembra 2012. godine odbijen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za upis nosioca prava korišćenja na idealnoj 1/3 k.p. broj …, KO Vrnjačka Banja, podnet 24. aprila 201 2. godine, jer nisu ispunjeni uslovi propisani Zakonom o državnom premeru i katastru. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je priloženom tapijom T. broj 235/93 i IV-P. 399/93 od 13. decembra 1993. godine utvrđeno da je podnositeljka vlasnik stana u objektu izgrađenom na spornoj parceli, te da je nosilac prava korišćenja na odgovarajućem delu parcele, pri čemu nema navoda o kom delu se radi, tj. da li je to deo srazmeran površini predmetnog stana ili idealna 1/3 parcele; da je uvidom u operat katastra nepokretnosti utvrđeno da je na k.p. broj …, KO Vrnjačka Banja Republika Srbija upisana kao vlasnik, dok su kao držaoci upisani Sekcija r, Vrnjačka Banja na idealnih 2/3 i opština Vrnjačka Banja na idealnoj 1/3 ; da je odredbama člana 85. st. 1. i 2. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10) propisano, pored ostalog, da su upisi u katastar nepokretnosti dozvoljeni ako se uz zahtev prilože isprave kojima se dokazuje pravni kontinuitet između lica protiv kojeg se traži upis i upisanog prethodnika; da je stoga taj organ zaključkom od 28. septembra 2012. godine pozvao podnositeljku zahteva da dostavi original ili overenu kopiju isprave kojom se utvrđuje pravo korišćenja na idealnoj trećini katastarske parcele broj …, KO Vrnjačka Ba nja; da podnositeljka u ostavljenom roku nije postupila po navedenom nalogu, zbog čega je njen zahtev odbijen.

Rešenjem Ministarstva građevinarstva i urbanizma broj 952-01-02899/2012-06 od 20. marta 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog pravostepenog rešenja. Drugostepeni organ je u rešenju naveo: da se u žalbi ističe da je prvostepeni organ lako m ogao da zaključi da 32 m2, koliko iznosi površina stana podnositeljke, predstavlja 1/3 katastarske parcele, s obzirom na to da izgrađeni obj ekat ima površinu ukupno 96 m2; da je uvidom u tapiju T. broj 235/93 i IV-P. 399/93 od 13. decembra 1993. godine utvrđeno da je podnositeljka vlasnik stana u prizemlju stambene zgrade „D .“, površine 32 m2, „kao i srazmerni deo zemljišta koji odgovara njenim svojinskim delovima u odnosu na stambenu zgradu“; da je prvostepeni organ pravilno postupio kada je odbio predmetni zahtev, s obzirom na to da tapija ne ispunjava uslove za upis nepokretnosti, shodno odredbama člana 189. Zakona o državnom premeru i katastru, budući da predstavlja deo evidencije koja je stupanjem na snagu katastra nepokretnosti prestala da važi.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 11206/13 od 17. marta 201 6. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosi teljke ustavne žalbe podneta protiv navedenog rešenja Ministarstva građevinarstva i urbanizma. Upravni sud je konstatovao da je podnositeljka u tužbi ukazala da je u stavu 2. predmetne tapije naglašeno da je stranka nosilac prava korišćenja na odgovarajućem delu k.p. …, KO Vrnjačka Banja u društvenoj svojini . Upravni sud je ocenio da je drugostepeni organ pravilno odlučio kada je odbio žalb u podnositeljke, iz razloga koje je taj sud u svemu prihvatio, a da se navodima tužbe ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepenog i pobijanog rešenja, jer podnositeljka „nije dostavila ispravu kojom dokazuje pravni kontinuitet između lica protiv kojeg se traži upis i upisanog prethodnika “. Upravni sud je ocenio neosnovanim navode tužbe da se upis u katastar nepokretnosti može izvršiti na osnovu činjenice da podnositeljka poseduje stan od 32 m2, a da „ komšija“ poseduje stan na istoj parceli od 64 m2, pa da stoga nj oj pripada i srazmerni deo zemljišta od 1/3 parcele, jer je odredbama člana 85. st. 1. i 2. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10) propisano na koji način se dozvoljava upis u katastar nepokretnosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10), koje su se primenjivale na dan donošenja prvostepenog rešenja od 20. decembra 2012. godine, bilo je propisano: da su upisi u katastar nepokretnosti dozvoljeni samo protiv lica koje je u trenutkupodnošenja zahteva za upis već upisano u katastar nepokretnosti kao imalac prava u pogledu kojeg se upis zahteva ili je predbeleženo kao imalac tog prava - upisani prethodnik (član 85. stav 1.); da se upis dozvoljava i protiv lica koje nije upisani prethodnik, ako se uz zahtev prilože isprave kojima se dokazuje pravni kontinuitet između lica protiv kojeg se traži upis i upisanog prethodnika (član 85. stav 2.); da se upis u katastar nepokretnosti vrši na osnovu privatne ili javne isprave, koja je po sadržini i formi podobna za upis (član 86. stav 1.); da se zahtev usvaja i dozvoljava upis, kad su ispunjeni uslovi propisani ovim zakonom, i kad je zahtev u skladu sa sadržinom podnesene isprave (član 126. stav 1.), a ako nisu ispunjeni uslovi za upis, zahtev se odbija (član 126. stav 2.); da u katastarskoj opštini ili njenom delu za koju je osnovan katastar nepokretnosti u skladu sa odredbama ovog zakona, danom početka njegove primene, prestaje da važi katastar zemljišta, kao i zemljišna knjiga, knjiga tapija, intabulaciona knjiga i knjiga prodatih društvenih stanova sa hipotekom, ako ove knjige postoje u vreme osnivanja katastra nepokretnosti u toj katastarskoj opštini (član 189.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik R S“, br. 72/09, 81/09 – ispravka, 64/10 – Odluka US i 24/11 ), koje su se primenjivale u vreme donošenja prvostepenog rešenja od 2 0. decembra 2012. godine, bilo je propisano: da zemljište za redovnu upotrebu objekta jeste zemljište ispod objekta i zemljište oko objekta, koje ispunjava uslove za građevinsku parcelu (član 70. stav 1.); da se z ahtev za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranje građevinske parcele podnosi organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove, ako je u postupku konverzije prava korišćenja potrebno utvrditi zemljište za redovnu upotrebu postojećeg objekta, kada je vlasnik objekta fizičko ili pravno lice, a kao nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome je objekat izgrađen upisana jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina, Republika Srbija ili pravno lice čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina ili Republika Srbija ili drugo pravno, odnosno fizičko lice (član 70. stav 3. tačka 3)); da v lasnicima posebnih fizičkih delova u stambenim zgradama sa više stanova, poslovnim i poslovno-stambenim zgradama izgrađenim na građevinskom zemljištu u državnoj svojini, prestaje pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i prelazi u pravo svojine, srazmerno površini posebnih fizičkih delova čiji su vlasnici, bez naknade (član 101. stav 2.); da ako vlasnik objekta, odnosno posebnog fizičkog dela objekta iz člana 101. st. 1. i 2. ovog zakona, nije upisan kao nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome je objekat izgrađen, već je kao nosilac prava korišćenja na zemljištu upisana jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina, Republika Srbija ili neko pravno lice čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina, odnosno Republika Srbija ili neko drugo pravno, odnosno fizičko lice, pre sticanja prava svojine utvrđuje se zemljište za redovnu upotrebu objekta u skladu sa članom 70. ovog zakona (član 102. stav 1.); da se l icima iz čl.101. i 101a ovog zakona, u postupku konverzije prava korišćenja u pravo svojine bez naknade, ne utvrđuje zemljište za redovnu upotrebu objekta (član 102 . stav 2.); da p o pravnosnažnosti rešenja kojim se utvrđuje zemljište za redovnu upotrebu objekta, vlasnik objekta u skladu sa ovim zakonom stiče pravo na upis svojine na građevinskom zemljištu, odnosno zakupa u javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima (član 102. stav 6.).

Nakon donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 132/14), odredb ama člana 102. propisano je: da se pravo korišćenja na građevinskom zemljištu pretvara u pravo svojine, bez naknade (stav 1.); da se p ravo svojine iz stava 1. ovog člana stiče danom stupanja na snagu ovog zakona, a da upis prava svojine vrši organ nadležan za poslove državnog premera i katastra, po službenoj dužnosti (stav 2.); da se pravo svojine na katastarskoj parceli upisuje u korist lica koje je upisano kao vlasnik objekta, odnosno objekata koji se nalaze na toj parceli, odnosno u vlasništvu lica koje je upisano kao nosilac prava korišćenja na katastarskoj parceli na neizgrađenom građevinskom zemljištu, osim za privredna društva i druge nosioce prava korišćenja, za koje se uslovi za pretvaranje tog prava u pravo svojine uređuju posebnim zakonom (stav 3.); da pravo svojine stečeno u skladu sa st. 3. i 4. ovog člana proizvodi pravno dejstvo od 11. septembra 2009. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, a upis prava svojine u javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima u korist Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, ima deklarativni karakter (stav 7.) .

Odredbama Zakona o javnoj svojini („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11) propisano je: da su n osioci prava javne svojine Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave (član 18.); da su k orisnici stvari u javnoj svojini državni organi i organizacije, organi i organizacije autonomne pokrajin e i jedinice lokalne samouprave, javna preduzeća, društva kapitala čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao i njihova zavisna društva, na osnovu ugovora zaključenog na osnovu akta nadležnog organa, a kojim nisu prenete u svojinu tog javnog preduzeća, odnosno društva (član 19. stav 1.); da se stvari u javnoj svojini mogu dati na korišćenje i ostalim pravnim licima, koncesijom ili na drugi način predviđen zakonom (član 19. stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da u postupku koji je okončan osporenim aktom nije bilo mesta primeni člana 85. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru i traženju „nepotrebnog i nepostojećeg dokumenta“. Po mišljenju podnositeljke, nadležni organ je trebalo da „u skladu sa zakonom direktno izvrši upis prava“, jer ona svoje pravo korišćenja zasniva na odredbi člana 102. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09…145/14). Podnositeljka ističe da je, kao vlasnica posebnog dela zgrade, „postala korisnik predmetne parcele, sa mogućnošću konverzije“ i da joj je osporenim aktom povređeno pravo na ostvarenje prava svojine na predmetnom zemljištu.

Poštujući metodologiju Evropskog suda za ljudska prava, koju primenjuje i Ustavni sud, prilikom razmatranja da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede prava na imovinu, ovaj sud je prvo morao da utvrdi da li je podnos iteljka ustavne žalbe ima la imovinu koja je zaštićena članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 58. Ustava. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen, pored ostalih, u presudi Jantner protiv Slovačke, broj 39050/97 od 4. marta 2003. godine, stav 27 .), da „imovina” u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju može biti samo „ postojeća imovina”, uključujući i potraživanja u odnosu na koja lice ima bar „ legitimno očekivanje” da će ih realizovati.

Ispitujući da li je podnositeljka ustavne žalbe imala legitimno očekivanje da će u postupku pred Republičkim geodetskim zavodom biti udovoljeno njenom zahtevu za upis prava korišćenja na katastarskoj parceli, kao vlasnici posebnog dela objekta koji se nalazi na toj parceli, Ustavni sud je najpre konstatovao da je predmetni zahtev podnositeljke ustavne žalbe odbijen jer je ocenjeno da nisu ispunjeni uslovi iz člana 85. st. 1. i 2. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10), budući da podnositeljka nije dostavila ispravu kojom se utvrđuje njeno pravo korišćenja na idealnoj trećini sporne katastarske parcele. U rešenju drugostepenog organa je ocenjeno da je prvostepeni organ pravilno postupio kada je odbio predmetni zahtev, s obzirom na to da tapija priložena uz zahtev ne ispunjava uslove za upis nepokretnosti, saglasno odredbama člana 189. Zakona o državnom premeru i katastru, budući da predstavlja deo evidencije koja je stupanjem na snagu katastra nepokretnosti prestala da važi. Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio razloge upravnih organa koji su odlučivali u predmetnoj upravnoj stvari.

Ustavni sud je najpre oce nio da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da je u postupku odlučivanja o zahtevu podnositeljke trebalo primeniti odredbu „člana 102. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09…145/14), koja omogućava vlasniku objekta ili posebnog dela objekta upisivanje prava na zemljištu na kome se nepokretnost nalazi “. Naime, upravni postupak koji je vođen po predmetnom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe okončan je rešenjem Ministarstva građevinarstva i urbanizma broj 952-01-02899/2012-06 od 20. marta 2013. godine, a izmene člana 102. Zakona o planiranju i izgradnji, na koje se poziva podnositeljka, izvršene su Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona, koji je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 132/14.

Ustavni sud je konstatovao da iz naveden ih odred aba Zakona o planiranju i izgradnji – koje su merodavn e za odlučivanje o predmetnom zahtevu podnositeljke , proizlazi : da je vlasnik posebnog fizičkog dela objekta izgrađenog na građevinskom zemljištu u državnoj svojini, koji nije bio upisan kao nosilac prava korišće nja na tom građevinskom zemljištu, pre sticanja prava svojine trebalo da podnese zahtev organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove za utvrđenje zemljišta za redovnu upotrebu objekta . S druge strane, vlasnicima posebnih fizičkih delova u stambenim zgradama sa više stanova, izgrađenim na građevinskom zemljištu u državnoj svojini, koji su bili upisani kao nosioci prava korišćenja na građevinskom zemljištu, to pravo prelazilo je u pravo svojine, srazmerno površini posebnih fizičkih delova čiji su vlasnici, bez naknade i bez utvrđenja zemljišta za redovnu upotrebu objekta. Po oceni Ustavnog suda, navedenu odredbu člana 70. stav 3. Zakona o planiranju i izgradnji treba razumeti tako da se konverzija prava korišćenja u pravo svojine vršila i u slučaju kada pravo korišćenja nije bilo upisano u korist vlasnika objekta, odnosno, podnosiocu zahteva za ostvarivanje prava na konverziju koji nije upisan u javnu knjigu kao nosilac prava korišćenja takođe se moralo omogućiti ostvarenje prava na konverziju prava korišćenja u pravo svojine.

Ustavni sud je konstatovao da se podnositeljka, u potrazi za načinom da ispuni zakonom postavljeni uslov za konverziju, obratila Republičkom geodetskom zavodu kao nadležnom za upis prava na nepokretnostima, tražeći upis prava korišćenja na predmetnoj katastarskoj parceli. Ovaj sud, međutim, ocenjuje ustavnopravno prihvatljivim stanovište drugostepenog organa da navedeno pravo nije moglo biti upisano na osnovu tapije, kao dela evidencije koja je prestala da važi stupanjem n a snagu katastra nepokretnosti. Takođe, iz navedenih odredaba Zakona o javnoj svojini proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe kao lice privatnog prava ne spada u krug lica koja po zakonu mogu steći pravo korišćenja na stvarima u javnoj svojini.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe, saglasno tada važećim odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, imala zakonsku mogućnost da se obrati organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove zahtevom za utvrđenje zemljišta potrebnog za redovnu upotrebu objekta, budući da nije bila upisana kao nosilac prava korišćenja na predmetnoj katastarskoj parceli po odredbama ranije važećih propisa .

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud ocenjuje da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da je u postupku koji je okončan osporenim aktom podnositeljki povređeno „pravo na ostvarenje prava svojine na predmetnom zemljištu putem konverzije “, jer podnositeljka ustavne žalbe kao vlasnica posebnog dela objekta izgrađenog na predmetnoj katastarskoj parceli nije imala legitimno očekivanje da će u postupku pred Republičkim geodetskim zavodom biti udovoljeno njenom zahtevu za upis prava korišćenja na toj parceli .

Nalazeći da osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 11206/13 od 17. marta 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti