Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u restituciji

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije. Istovremeno, odbijen je zahtev za vraćanje imovine jer je utvrđeno da podnosioci nemaju svojstvo bivšeg vlasnika, s obzirom na to da je imovina stečena tokom okupacije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4332/2020
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Bojan Tubić, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. L. i S. L, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. L. i S. L. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Beograd u predmetu broj 46-010245/2014 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 7491/17 od 6. februara 2020. godine, zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, dok se u preostlaom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Odbacuje se zahtev za naknadu materijalne štete i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. L. i S. L, oboje iz Beograda, preko punomoćnika P. V, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 11. maja 2020. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 7491/17 od 6. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji se vodi pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Beograd u predmetu broj 46-010245/2014.

U ustavnoj žalbi je u prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu navedeno:

- da je pogrešan zaključak nadležnih organa da podnosioci nisu aktivno legitimisani u postupku restitucije, jer predmetna imovina nije bila u vlasništvu lica označenog kao bivši vlasnik;

- da drugostepeni organ nije ocenio navode podnosilaca da je njihov pravni prethodnik predmetne nepokretnosti kupio na javnoj prodaji 28. marta 1944. godine za iznos od 2.402.000 dinara ni navode da je kuća na spornoj parceli bila stavljena pod zalogu, koju su preuzela lica koja su bila vlasnici 1941. godine, te da je ukupan iznos duga 1. maja 1944. godine iznosio 636.315 dinara;

- da je pravni prethodnik podnosilaca predmetne nepokretnosti kupio od Državne hipotekarne banke Kraljevine Jugoslavije, a ne od „upisanog titulara – Srbije“ i da su mu oduzete pre nego što je uspostavljeno zemljišno-knjižno stanje kao na dan 6. aprila 1941. godine;

- da nisu ocenjeni navodi da nema pravnog kontinuiteta između pravnog prethodnika podnosilaca i lica koja su bila vlasnici na dan 6. aprila 1941. godine.

U ustavnoj žalbi se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer je postupak pred Upravnim sudom, a „pre njega i pred oba upravna organa trajao više godina“.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud, pored ostalog, utvrdi povredu istaknutih ustavnih prava i poništi osporeni akt. Podnosioci su istakli zahtev za naknadu materijalne štete i troškova postupka pred ovim sudom, a naknadu nematerijalne štete nisu tražili.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i spise predmeta broj 46-010245/2014 Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Z. L. i S. L. (podnosioci ustavne žalbe) podneli su 14. februara 2014. godine zahtev za vraćanje imovine oduzete od njihovog oca D. L, i to kuće sa dvorištem u ulici K. broj (…), na k.p. broj 1 KO Stari grad i kuće sa dvorištem u M. broj (…), na k.p. broj 2 KO Vračar. A. J. iz Beograda (unuka D. L.) podnela je zahtev za vraćanje iste imovine 24. februara iste godine, a zaključkom prvostepenog organa od 24. novembra 2014. godine postupci u navedenim predmetima su spojeni, tako da je o zahtevu A. J. nastavljeno odlučivanje u predmetu broj 46-010245/2014.

Delimičnim rešenjem Agencije broj 46-010245/2014 od 9. februara 2016. godine usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine podnosiocima ustavne žalbe i A. J. u obimu udela od 1/3 idealnih delova na konfiskovanoj nepokretnoj imovini – jednosobnom stanu koji se nalazi u suterenu stambene zgrade u K. broj (…) u Beogradu i gradskom građevinskom zemljištu na k.p. broj 1 KO Stari grad, srazmerno površini vraćenog stana u odnosu na ukupnu površinu parcele (tačka 1. dispozitiva); odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe i A. J. za vraćanje ½ stambene zgrade i gradskog građevinskog zemljišta u M. broj (…), na k.p. broj 2 KO Vračar (tačka 2. dispozitiva) i određeno da će o preostalom delu zahteva biti odlučeno naknadno, kad se za to steknu zakonom propisani uslovi (tačka 7. dispozitiva). U obrazloženju predmetnog rešenja Agencije je navedeno da je u postupku utvrđeno: da su nepokretnosti u M. ulici broj (…), na k.p. broj 2 KO Vračar (dalje u tekstu: sporna imovina) na dan 6. aprila 1941. godine bile vlasništvo E. G, O. K. i V. H; da je na osnovu Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji od 26. avgusta 1942. godine pravo vlasništva na spornoj imovini uknjiženo u korist Srbije; da je ugovorom o kupoprodaji overenim 28. marta 1944. godine pred Sreskim sudom u Beogradu Ov. broj 1767/44, Državna hipotekarna banka spornu imovinu prodala na javnoj prodaji D. L. i D. J; da je na osnovu zaključka Trećeg sreskog suda za grad Beograd I. 520/48 od 5. jula 1948. godine sporna imovina konfiskovana D. L. i D. J. i preneta u svojinu FNRJ; da je na osnovu izvršnog rešenja Trećeg sreskog suda u Beogradu P. 1157/58 od 22. decembra 1958. godine „brisan upis uknjižbe opštenarodna imovina i uspostavljena uknjižba prava vlasništva u korist E. G, O. K. i V. H.“, odnosno da su brisani svi upisi prava vlasništva i uspostavljeno zemljišnoknjižno stanje koje je postojalo na dan 6. aprila 1941. godine; da je sporna imovina potom oduzeta od E. G, O. K. i V. H. i preneta u društvenu svojinu na osnovu rešenja Komisije za nacionalizaciju pri NOO Vračar od 4. oktobra 1960. godine; da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh. broj 179/12 od 27. septembra 2012. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju i utvrđeno da je, pored ostalog, ništava presuda Suda za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti od 15. juna 1945. godine, u delu koji se odnosi na D. L; da je dopunskim rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh. broj 503/14 od 23. juna 2014. godine utvrđeno da je ništav zaključak Trećeg sreskog suda za grad Beograd I. 520/48 od 5. jula 1948. godine i da su ništave sve pravne posledice tog akta.

Agencija je, polazeći od odredaba člana 1. Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača i člana 1. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, ocenila da je zahtev neosnovan u delu koji se odnosi na spornu imovinu. Imajući u vidu da je „rešenjem Trećeg sreskog suda u Beogradu P. 1157/58 od 22. decembra 1958. godine brisan upis prava svojine na spornoj imovini u korist D. L, odnosno da se isti smatra nepostojećim“, te da su brisani svi upisi izvršeni posle 6. aprila 1941. godine, Agencija je zaključila da je „nesporno da D. L. nije ni stekao pravo svojine na spornoj imovini, pa je samim tim i odluka o konfiskaciji te imovine bez pravnog dejstva, a po tom osnovu ta imovina i nije postala opštenarodna“, već je nacionalizovana E. G, O. K. i V. H.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00638/2016-13 od 5. aprila 2017. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv predmetnog rešenja Agencije, iz razloga koji su navedeni u pobijanom rešenju. Polazeći od činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku, a imajući u vidu odredbu člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imoivne i obeštećenju, drugostepeni organ je ocenio pravilnim zaključak Agencije da sporna imovina nije mogla biti oduzeta D. L, budući da je „stečena na osnovu propisa koji je proglašen nepostojećim“. Drugostepeni organ je istakao da je imao u vidu da je sporna imovina stečena za vreme okupacije, kao imovina koja je bila prethodno oduzeta od ranijih vlasnika, na osnovu Uredbe o pripajanju imovine Jevreja Srbiji i da je ta uredba proglašena nepostojećom stupanjem na snagu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, te da je rešenjem nadležnog suda od 22. decembra 1958. godine uspostavljeno vlasništvo E. G, O. K. i V. H. Stoga je, po nalaženju tog organa, pravilan zaključak prvostepenog organa da D. L. u momentu oduzimanja nije bio vlasnik sporne imovine, zbog čega podnosioci zahteva ne spadaju u krug lica koja, saglasno navedenoj odredbi člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, mogu ostvariti pravo na vraćanje imovine. Pozivajući se na odredbu člana 205. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, drugostepeni organ je ocenio neosnovanim navode žalbe kojima je ukazano na to da prvostepeni organ nije naveo koji to uslovi propisani zakonom nisu ispunjeni da bi se odlučilo o preostalom delu zahteva.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 7491/17 od 6. februara 2020. godine odbijena je kao neosnovana tužba koju su podnosioci ustavne žalbe podneli radi poništaja navedenog rešenja Ministarstva finansija, iz razloga koji su navedeni u pobijanom rešenju.

3.2. Ugovorom o prodaji i kupovini zaključenim između Državne hipotekarne banke iz Beograda kao prodavca i D. J. i D. L. kao kupca, Državna hipotekarna banka prodala je na javnoj prodaji nepokretno imanje u M. ulici broj (…) u Beogradu za iznos od 2.402.000 dinara. Ugovor je overen pred Trećim sreskim sudom u Beogradu 28. marta 1944. godine, Ov. broj 1767/44.

Presudom Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti S. 361/45 od 15. juna 1945. godine optuženi D. L. osuđen je na 5 godina gubitka srpske nacionalne časti i na tri godine teškog prinudnog rada, kao i na konfiskaciju celokupne imovine u korist države zbog dela protiv srpske nacionalne časti predviđenih u čl. 1. i 2. Odluke Predsedništva ASNOS-a o Sudu za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti.

Zaključkom Trećeg sreskog suda za grad Beograd I. 520/48 od 5. jula 1948. godine konfiskovana je i preneta u svojinu države FNRJ kuća sa placem u ulici S. broj (…) na k.p. broj 2 KO Beograd 4, upisana u zemljišnim knjigama na ime D. J. i D. L, osuđenih na konfiskaciju ove imovine pravnosnažnom presudom Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti S. 361/45 od 21. juna 1945. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno da je predmetna imovina na dan 6. aprila 1941. godine bila svojina lica jevrejske narodnosti, „ali u smislu člana 7. Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti, odnosno koja im je od strane okupatora i njihovih pomagača oduzeta tokom okupacije povraćaj te imovine nije blagovremeno zatražen, te ona danas predstavlja imovinu naroda, u svakom slučaju“.

Dopunskim rešenjem Višeg suda Beogradu Reh. 503/14 od 23. jua 2014. godine utvrđena je ništavost izvršnog zaključka Trećeg sreskog suda za grad Beograd I. 520/48 od 5. jula 1948. godine, od trenutka donošenja, zajedno sa svim pravnim posledicama poništenog akta u odnosu na D. L.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC“, br. 72/11 i 108/13) (u daljem tekstu: Zakon) uređeni su uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu. Ovaj zakon primenjuje se i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije (član 1.).

Članom 2. navedenog zakona predviđeno je da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tač. 1) do 41) navedenog člana, među kojima su, pored ostalih: Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije „Službeni list FNRJ“, br. 61/46 i 74/46 (tačka 11)) i Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača „Službeni list FNRJ“, broj 64/46 (tačka 21)).

Dalje je propisano: da se pod „podržavljenom imovinom“ podrazumeva imovina koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona oduzeta i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 3. tačka 2)); da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine (član 3. tačka 3)); da se pod pojmom „bivši vlasnik“ podrazumeva fizičko ili pravno lice koje je bilo vlasnik oduzete imovine u momentu podržavljenja (član 3. tačka 10)); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na imovinu koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona, ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju, u skladu sa posebnim zakonom (član 6.); da se naknada koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona isplaćena u novcu ili hartijama od vrednosti bivšem vlasniku, ne uzima u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje (član 14.); da u slučaju da Agencija utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, doneće rešenje o odbijanju podnetog zahteva (član 47. stav 12.).

Odredbama o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača (dalje u tekstu: Zakon o postupanju sa imovinom), „Službeni list FNRJ“, broj 64/46), bilo je propisano: da se sva imovina fizičkih i pravnih lica na području Federativne Narodne Republike Jugoslavije koju su sopstvenici ili uživaoci morali da napuste u toku okupacije zemlje, imovina koju su ovakvim licima oduzeli protiv njihove volje uz naknadu ili bez naknade okupator ili njegovi pomagači iz rasističkih, verskih, nacionalističkih ili političkih razloga, kao i imovina koja je pod pritiskom okupatora pravnim poslom ili inače prešla u ruke trećeg lica, vraća odmah sopstvenicima, odnosno uživaocima, bez obzira ko tu imovinu i po kakvom osnovu drži na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 1. stav 1.); da se imovina neće smatrati napuštenom ako je odsutni sopstvenik ostavio punomoćnika (član 1. stav 2.); da o zahtevu sopstvenika za povraćaj imovine odlučuje sreski sud (član 2. stav 1.); da će se pitanje povraćaja prihoda, odnosno plodova sopstveniku zajedno sa imovinom kao i pitanje naknade držaocu za poboljšanja koja je učinio na vraćenoj imovini, raspraviti po propisima građanskog prava, ukoliko se stranke same ne sporazumeju (član 5. stav 1.); da ako je savestan držalac, za vreme dok je držao imovinu skinuo stvarne terete sa ove, tako da je sopstveniku vraćena bez tereta ili sa smanjenim teretima, on za taj iznos ima tražbeno pravo prema sopstveniku koje može obezbediti i hipotekom, a ako je terete skinuo nesavestan držalac, onda ovo pravo prema sopstveniku ima država i to za one iznose koji nisu isplaćeni iz prihoda imovine i da će se ovaj propis primeniti na imovinu u pogledu koje je postupak povraćaja završen (član 5. stav 3.); da držalac ne može da uslovi predaju imovine sopstveniku prethodnom isplatom potraživanja koja su mu priznata (član 5. stav 4.); da sporove po ovom članu rešava sud koji rešava o zahtevu za povraćaj (član 5. stav 5.); da imovinom navedenom u članu 1. ovog zakona upravljaju nadležni državni organi, koji su dužni da imovinu koja im je poverena na upravu predaju sopstveniku, čim on stavi takav zahtev (član 6.); da su lica koja drže imovinu označenu u članu 1. ovog zakona dužna u roku od mesec dana od objavljivanja opšteg poziva izdatog od sreskog odnosno gradskog izvršnog odbora istu prijaviti i predati Komisiji za narodnu imovinu Vlade FNRJ, odnosno odeljenju narodnih dobara predsedništva vlade narodne republike, bez obzira na to da li je imovinu kupilo, bespravno prisvojilo, na čuvanje dobilo ili na koji drugi način pribavilo njenu državinu (član 13. stav 1.); da će se lica koja ne postupe po propisu stava 1. ovog člana kazniti novčano do četvrtine vrednosti neprijavljene tuđe imovine koju drže ili prinudnim radom bez lišenja slobode do jedne godine (član 13. stav 2.).

Članom 1. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“, broj 86/46, 105/46 i 96/47) bilo je propisano da se pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koje su doneli organi vlasti okupatora i njihovih pomagača na području Federativne Narodne Republike Jugoslavije za vreme neprijateljske okupacije, proglašavaju nepostojećim.

Članom 14. Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list DFJ“, broj 40/45 i „Službeni list FNRJ“ br. 61/46, 74/46 i 105/46) bilo je predviđeno da će se pravnosnažna odluka o konfiskaciji odmah dostaviti radi izvršenja sreskom sudu nadležnom za sprovođenje konfiskacije.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Važeći Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 – autentično tumačenje i 2/23-Odluka US) u članu 9. stav 2. sadrži suštinski istu odredbu o potrebi brzog i efikasnog odlučivanja u upravnom postupku.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da je osporeni upravni postupak započeo 14. februara 2014. godine, podnošenjem zahteva podnosilaca ustavne žalbe za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje i da je donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 7491/17 od 6. februara 2020. godine postalo pravnosnažno predmetno delimično rešenje Agencije, kojim nije odlučeno o zahtevu podnosilaca u celini. Činjenica da je osporeni postupak trajao šest godina, sama za sebe, može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u predmetnom upravnom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ocenjujući postupanje prvostepenog organa, Ustavni sud je konstatovao da je dve godine trajalo odlučivanje prvostepenog organa o delu zahteva podnosilaca ustavne žalbe, da je drugostepeni organ godinu dana kasnio sa donošenjem rešenja o njihovoj žalbi, a da je o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj radi poništaja tog rešenja Upravni sud odlučio posle dve godine i devet meseci.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da oni imaju značajan pravni i materijalni interes da se u razumnom roku odluči o osnovanosti njihovog zahteva za restituciju.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da oni u periodu koji je ukupno trajao tri godine nisu koristili procesnopravna sredstva protiv ćutanja uprave, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, najpre žalbu, a potom, eventualno, tužbu nadležnom sudu. Ustavni sud je, međutim, našao da navedeni doprinos podnosilaca trajanju postupka ne može uticati na ocenu Suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, posebno imajući u vidu da osporenom presudom Upravnog suda U. 7491/17 od 6. februara 2020. godine nije pravnosnažno okončan postupak po zahtevu podnosilaca ustavne žalbe u celini.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 2. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

Imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku adekvatan način pravičnog zadovoljenja podnosilaca.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe da je osporenom presudom Upravnog suda U. 7491/17 od 6. februara 2020. godine podnosiocima povređeno pravo na imovinu, Ustavni sud ukazuje na stanovište Evropskog suda za ljudska prava da se član 1. Protokola broj 1 (pravo na imovinu) ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze Visokim stranama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Evropsku konvenciju, niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika (videti, npr. presudu Kopecký protiv Slovačke broj 44912/98 od 28. septembra 2004. godine, st. 38. i 39.).

Ustavni sud je konstatovao da su u postupku koji je okončan osporenim aktom utvrđene sledeće činjenice:

- da je sporna imovina na dan 6. aprila 1941. godine bila vlasništvo pripadnika jevrejskog naroda;

- da je na osnovu Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji od 26. avgusta 1942. godine sporna imovina upisana u zemljišnu knjigu kao svojina Srbije;

- da je Državna hipotekarna banka prodala spornu imovinu pravnom prethodniku podnosilaca ustavne žalbe i D. J. na javnoj prodaji 28. marta 1944. godine;

- da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe bio upisan u zemljišnoj knjizi kao vlasnik sporne imovine na dan donošenja zaključka Trećeg sreskog suda za grad Beograd I. 520/48 od 5. jula 1948. godine o konfiskaciji te imovine;

- da je na osnovu rešenja Trećeg sreskog suda u Beogradu P. 1157/58 od 22. decembra 1958. godine brisan upis opštenarodne imovine i uspostavljena uknjižba prava vlasništva u korist E. G, O. K. i V. H. na spornoj imovini.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju kao sporno postavilo sledeće ustavnopravno pitanje: da li se bivšim vlasnikom u smislu odredaba Zakona smatra lice kome je imovina podržavljena primenom propisa navedenih u članu 2. Zakona, ako je njegov pravni prethodnik tu imovinu stekao za vreme okupacije zemlje, na osnovu propisa koji je proglašen nepostojećim.

Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona proizlazi: da se pod pojmom „bivši vlasnik“ podrazumeva fizičko lice koje je bilo vlasnik oduzete imovine u momentu podržavljenja; da se prava na osnovu tog zakona mogu ostvariti za imovinu koja je oduzeta i preneta u državnu svojinu posle 9. marta 1945. godine primenom Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije, pod uslovom da bivši vlasnik bude rehabilitovan; da se pravo na restituciju može ostvariti za imovinu koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta posle 9. marta 1945. godine – kao dana usvajanja Deklaracije jedinstvene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije, koja ima međunarodnopravni kontinuitet sa Kraljevinom Jugoslavijom; da se Zakon primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije. Sud je, s tim u vezi, konstatovao da je Vlada tadašnje Srbije za vreme neprijateljske okupacije donela Uredbu o pripadanju imovine Jevreja Srbiji (,,Službene novine“, broj 3313 od 26. avgusta 1942. godine) i da je na osnovu te uredbe imovina Jevreja, koji su 15. aprila 1941. godine bili državljani Kraljevine Jugoslavije ili bili bez državljanstva, pripala Srbiji bez ikakve naknade, s tim što su uprava i pravo raspolaganja nad tom imovinom povereni Državnoj hipotekarnoj banci.

Po oceni Ustavnog suda, u slučaju kada je imovina koja je predmet zahteva za restituciju oduzeta od sopstvenika protiv njihove volje od strane okupatora ili njegovih pomagača ili je pod pritiskom okupatora pravnim poslom prešla u ruke trećeg lica, sticalac te imovine nema svojstvo bivšeg vlasnika u smislu odredaba Zakona, iako je njegovo pravo vlasništva bilo upisano u zemljišnu knjigu na dan donošenja akta o podržavljenju imovine primenom propisa iz člana 2. Zakona. Naime, iz navedenih odredaba Zakona o postupanju sa imovinom proizlazi: da su lica koja su u posedu takve imovine smatrana držaocima, bez obzira na to kako su pribavila državinu; da tu imovinu nisu mogla da zadrže, već su bila dužna da je u roku određenom zakonom prijave i predaju na upravljanje nadležnom organu radi vraćanja sopstvenicima; da je o zahtevu za povraćaj te imovine odlučivao sreski sud i da su držaoci te imovine svoja prava proistekla iz ugovora o kupoprodaji mogla da ostvare u postupku pred sudom.

Ocenjujući navode ustavne žalbe da je sporna imovina konfiskovana pravnom prethodniku podnosilaca pre nego što je uspostavljeno zemljišno-knjižno stanje kao na dan 6. aprila 1941. godine, Ustavni sud je imao u vidu da je na dan donošenja rešenja o konfiskaciji to lice bilo upisano u zemljišnoj knjizi kao vlasnik sporne imovine. Međutim, imajući u vidu zakonom propisanu obavezu tog lica da preda spornu imovinu nadležnom organu na upravljanje i činjenicu da je tom upisu prethodio upis prava svojine u korist Srbije na osnovu Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji – koja je proglašena ništavom Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, sam čin upisa gubi svoj pravni osnov i smatra se da nikada nije proizveo pravno dejstvo. Sledstveno, ni pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe nije bio vlasnik sporne imovine, budući da je istu stekao od nevlasnika. Pored toga, Ustavni sud nalazi da donošenjem Zakona nije stvorena obaveza za Republiku Srbiju da imovinu koja je oduzeta na osnovu propisa tadašnje Vlade Srbije – pa i onu koja je pripadala Jevrejima, vrati licu koje je tu imovinu kupilo za vreme neprijateljske okupacije, već licu koje je bilo njen sopstvenik pre okupacije zemlje. Naime, po odredbama Zakona vraća se i imovina koja je preneta u svojinu FNRJ na osnovu odredaba Zakona o postupanju sa imovinom, a pripadnicima jevrejskog naroda vraća se imovina oduzeta kao posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije u periodu od 6. aprila 1941. do 9. maja 1945. godine od strane okupatora i njegovih saradnika, na osnovu propisa nacističkog režima.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu imali legitimno očekivanje da će ostvariti pravo na resituciju u postupku koji je okončan osporenim aktom, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

7. U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe da osporena presuda Upravnog suda nema „nikakvo pravno obrazloženje“, da podnosiocima nije dostavljen odgovor na tužbu drugih učesnika u postupku, da je Agencija trebalo da spoji postupak po zahtevima drugih lica za vraćanje sporne imovine i da je trebalo utvrditi da li su E. G, O. K. i V. H. dobile naknadu za spornu imovinu koja im je nacionalizovana.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da Upravni sud ima obavezu da primerak tužbe sa prilozima dostavi na odgovor tuženom i zainteresovanim licima, ako ih ima, saglasno odredbi člana 30. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Izjašnjenje tuženog i, eventualno, zainteresovanih lica o navodima tužbe omogućava sudu bolje sagledavanje razloga obe strane u sporu pre donošenja odluke, ali navedenim zakonom nije propisana obaveza Upravnog suda da odgovor na tužbu dostavi tužiocu.

Ustavni sud je imao u vidu da u slučaju kada je presuda Upravnog suda zasnovana na činjenicama i dokazima koji su navedeni, odnosno priloženi uz odgovor tuženog na tužbu, propuštanje suda da tužiocu dostavi odgovor na tužbu može imati za posledicu povredu prava na pravično suđenje. Iz osporene presude, međutim, proizlazi da je Upravni sud odluku o tužbi zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u upravnom postupku i dokazima koji su u tom postupku izvedeni, a da odgovori na tužbu koje su dostavili drugi učesnici u postupku ne sadrže bilo kakve nove činjenice, niti dokaze.

Ustavni sud je ocenio da se Upravni sud na ustavnopravno prihvatljiv način izjasnio o navodima tužbe kojima je ukazano na potrebu spajanja postupaka pred Agencijom po zahtevima za vraćanje sporne imovine. Takođe, po nalaženju Ustavnog suda, na odlučivanje o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe u predmetnom postupku restitucije nije od uticaja ishod postupka koji je pred Agencijom vođen po zahtevu bivših vlasnika sporne imovine.

Polazeći od toga da se naknada koja je isplaćena bivšem vlasniku na osnovu propisa navedenih u Zakonu ne uzima u obzir pri odlučivanju o zahtevu za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, Sud nalazi da utvrđivanje te činjenice u vezi sa spornom imovinom ne bi uticalo na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom Upravnog suda podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, budući da su se podnosioci samo formalno pozvali na povredu tih prava zajemčenih odredbama člana 36. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

U vezi sa zahtevom podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci uz ustavnu žalbu nisu dostavili dokaze o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasne uzročne veze između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta eventualno prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja upravnih organa i suda i eventualne materijalne štete, te je rešio kao u tački 4. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, primenom iste odredbe Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući, takođe, kao u tački 4. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u restituciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti