Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za rehabilitaciju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku za rehabilitaciju koji je trajao preko pet godina. Deo žalbe koji se odnosio na povredu prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4333/2011
19.02.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K . iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Subotici u predmetu Reh. 1/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . iz S, preko punomoćnika O . J, advokata iz S, podneo je 22. septembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Subotici u predmetu Reh. 1/10, kao i protiv rešenja Višeg suda u Subotici Reh. 1/10 od 22. juna 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu REHŽ. 8/11 od 17. avgusta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da se bez povrede prava na pravično suđenje ne može izvesti zaključak da je konkretni krivični postupak vođen zakonito, jer je zastupnik javne optužbe imao prilike da se upozna sa izveštajem izvršnog sudije, kao i da je krivični sud ignorisao činjenicu postojanja zvaničnog izveštaja izvršnog sudije. Dalje je navedeno da su motivi osuđujuće krivične presude nesumnjivo političke prirode, jer je doneta da bi se prikrilo postupanje funkcionera jedne političke stranke. Podnosilac je istakao i da je prvostepeni postupak trajao više od pet godina. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava podnosiocu na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Subotici Reh. 1/10, kao i u drugu dostavljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. maja 2006. godine podneo Okružnom sudu u Subotici zahtev za rehabilitaciju, navodeći da je, presudom Opštinskog suda u Subotici K. 1027/02 od 20. marta 2003. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Subotici Kž. 432/03 od 29. maja 2003. godine, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet meseci, uslovno na dve godine, jer je, navodno, izvršio krivično delo sprečavanja službenog lica u vršenju službene dužnosti, a da su citirane presude donete u sklopu kampanje koja je organizovana protiv njega, zbog kritika koje je izrekao na rad tadašnjeg predsednika suda i navedenog advokata. Povodom ovog zahteva formiran je predmet Reh. 3/06.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 5. septembar 2007. godine. Okružni sud u Subotici zakazao je još dva ročišta (za 24. septembar 2007. godine i 27. novembar 2009. godine).

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmetni postupak je nastavljen pred Višim sudom u Subotici pod brojem Reh. 1/10, koji je zakazao jedno ročište za 22. jun 2011. godine, nakon koga je zaključio raspravu.

Osporenim rešenjem Reh. 1/10 od 22. juna 2011. godine odbijen je zahtev podnosioca za rehabilitaciju. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da utvrđeno činjenično stanje ne ukazuje da je podnosilac zahteva bio oglašen krivim za izvršenje predmetnog krivičnog dela iz političkih ili ideoloških razloga, a ni sam podnosilac ne navodi koji su to politički ili ideološki razlozi bili uzrok osude. Dalje je navedeno da je krivini postupak pokrenut aktom ovlašćenog organa, da je sproveden krivični postupak, a u okviru njega i dokazni postupak, u kojem je utvrđeno da je podnosilac izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, kao i njegova odgovornost, da je podnosilac osuđen presudom koju je doneo nadležni državni organ prema odredbama tada važećeg zakona, da je podnosiocu data mogućnost da izjavi pravni lek, što je on i učinio, kao i da je o izjavljenom pravnom leku, žalbi, odlučio Okružni sud u Subotici, koji je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Takođe je navedeno da je krivično delo za koje je podnosilac osuđen i dalje inkriminisano kao krivično delo, kao i da se podnosilac već smatra neosuđivanim, s obzirom na to da mu je izrečena uslovna osuda brisana rešenjem od 11. septembra 2006. godine. Protiv prvostepenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o izjavljenoj žalbi, doneo je 17. avgusta 2011. godine osporeno rešenje REHŽ. 8/11, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio rešenje Višeg suda u Subotici Reh. 1/10 od 22. juna 2011. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno je da je pravilno prvostepeni sud odbio zahtev za rehabilitaciju podnosioca, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi iz Zakona o rehabilitaciji, s obzirom na to da podnosiocu nije izrečena osuda iz političkih ili ideoloških razloga, pošto je navedeni krivični postupak zakonito pokrenut i vođen. Takođe je navedeno da podnosilac tvrdi da je pravnosnažana krivična presuda rezultat kampanje koja je protiv njega vođena od strane sudije koji je vodio prvostepeni krivični postupak i jednog advokata, ali da u podnetom zahtevu, kao i u toku prvostepenog postupka i u izjavljenoj žalbi podnosilac nije predložio ni jedan dokaz o političkim ili ideološkim razlozima zbog kojih je doneta navedena pravnosnažna krivična presuda.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja zahteva 19. maja 2006. godine Okružnom sudu u Subotici, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu od 17. avgusta 2011. godine, trajao pet godina i tri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem zahteva, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Trajanje postupka po zahtevu za rehabilitaciju preko pet godina, u kom periodu je zakazano samo četiri ročišta, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je prvo ročište u označenom predmetu zakazano tek nakon jedne godine i četiri meseci od podnošenja zahteva, kao i da su dva ročišta (treće i četvrto) zakazana nakon dve godine i dva meseca, odnosno jedne godine i sedam mesec od održavanja prethodnog. Tako je nadležni sud bio potpuno neaktivan ukupno pet godina, a da pri tome nije bilo razloga za to.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni postupak nije bio složen, ni u svom procesnom ni u materijalnom aspektu, kao i da je podnosilac imao interes da se taj postupak efikasno okonča, te da sam nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom postupku za rehabilitaciju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ovakvu ocenu Ustavni sud je dao imajući u vidu kako sopstvenu praksu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63, u kojoj je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog Ustavom zajemčenog prava dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

7. U pogledu navoda kojima se osporavaju rešenja doneta u predmetnom sudskom postupku zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu ovog prava obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom primenom materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da se, saglasno članu 170. Ustava, kojim je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa, te da Ustavni sud nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se osporena rešenja zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, te da su redovni sudovi dali jasne i logične razloge kada su odbili zahtev podnosioca za rehabilitaciju, imajući u vidu da su u toku postupka utvrdili da nisu ispunjeni uslovi iz Zakona o rehabilitaciji, te da podnosilac nije predložio ni jedan dokaz o političkim ili ideološkim razlozima zbog kojih je doneta označena pravnosnažna krivična presuda.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava, već se od Ustavnog suda traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za rehabilitaciju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti