Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse. Apelacioni sud je u predmetu podnosioca zauzeo drugačiji stav o početku roka zastarelosti potraživanja naknade štete u odnosu na druge, istovetne slučajeve, čime ga je diskriminisao.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. L . iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. L . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15765/10 od 30. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom čl ana 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. L . iz K . je 23. septembra 2011. godine, preko punomoćnika M . C, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15765/10 od 30. juna 2011. godine, zbog povrede „prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava Republike Srbije“, „prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava“ i „ustavnog prava iz člana 49. Ustava, kojim je zabranjeno i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti“.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu preinačena prvostepena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5488/10 od 7. maja 2010. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti kao neosnovan; da je u predmetnom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, jer je od podnošenja tužbe do dostavljanja drugostepene presude prošlo četiri godine i sedam meseci; da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi zauzeo pogrešan stav o početku roka zastarelosti potraživanja naknade štete u konkretnom slučaju, čime je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje; da osporena presuda, pored toga što je nepravilna i nezakonita, nije zasnovana na sudskoj praksi, prema kojoj je veliki broj oštećenih i obolelih za vreme NATO bombardovanja ostvario pravo na naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, što ima za posledicu pravnu nesigurnost građana i diskriminatorsko postupanje prema podnosiocu ustavne žalbe, jer kod istog činjeničnog i pravnog osnova kao i u slučaju podnosioca ustavne žalbe njihovo potraživanje nije bilo zastarelo. Predlaže se da Ustavni sud uvaži ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000. dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5488/10 od 7. maja 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocu, pored ostalog, na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti plati iznos od 380.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog navodi: da je tužilac kao vojnik po ugovoru u činu starijeg vodnika učestvovao u borbenim dejstvima za vreme ratnog stanja na području Kosova i Metohije od novembra 1998. do 20. juna 1999. godine; da je tokom tog perioda tužilac trpeo strah visokog intenziteta, a prve psihičke simptome je počeo da oseća odmah po povratku sa ratišta, zbog kojih tegoba se 2000. godine obratio neuropsihijatru u Vojnoj bolnici u Nišu, kada je 10. aprila 2000. godine konstatovano da tužilac boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja, od koje bolesti se tužilac i dalje leči; da je sud našao da je prigovor zastarelosti istaknut od strane tužene neosnovan (tužba u ovom sporu je podneta 20. februara 2007. godine); da sud ukazuje da ukoliko se posttraumatski stresni poremećaj potvrdi lekarskim nalazom u okviru zakonskih rokova iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, nema nikakvih smetnji da oštećeni ostvari pravo na naknadu nematerijalne štete; da je kod tužioca ovaj poremećaj dijagnostifikovan 10. aprila 2000. godine, što znači da je dijagnostifikovan u rokovima određenim Zakonom o obligacionim odnosima, a i psihijatrijsko lečenje ovog poremećaja je započeto u okviru zakonskih rokova, kako objektivnog, tako i subjektivnog roka iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, te da iz navedenog proizlazi da potraživanje tužioca nije zastrelo.

Postupajući po žalbi tužene podnetoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 15765/10 od 30. juna 2011. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5488/10 od 7. maja 2010. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene presude je navedeno da u provedenom postupku nisu učinjene bitne povrede parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge povrede koje su bile ili mogle biti od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke; da se s obzirom na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, odluka prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da je iz izvedenih dokaza utvrđeno da je tužilac prve zdravstvene, tj. psihičke tegobe počeo da oseća odmah po povratku sa ratišta zbog čega se obratio neuropsihijatru Vojne bolnice u Nišu, kada mu je 10. aprila 2000. godine konstatovana bolest posttraumatski stresni poremećaj i kada je dobio i odgovarajuću terapiju, te je po nalaženju drugostepenog suda, tužilac već tada saznao, odnosno mogao saznati za psihičke posledice u vezi konkretnog štetnog događaja, pa je u predmetnom slučaju bez uticaja činjenica što je oboljenje tužioca poprimilo hronični karakter zbog čega se tužilac i dalje leči; da shodno iznetom, a s obzirom na trenutak kada je tužiocu konstatovana bolest posttraumatski stresni poremećaj, a to je 10. aprila 2000. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 20. februara 2007. godine, potraživanje tužioca u smislu odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima je zastarelo, zbog čega je Apelacioni sud preinačio pobijanu presudu u delu stava prvog izreke i odlučio kao u izreci ove presude.

Uz ustavnu žalbu je dostavljeno i više drugostepenih presuda, kao dokaz različitog postupanja sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijma, te je Ustavni sud, po izvršenom uvidu u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio i sledeće činjenice:

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6779/10 od 11. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2754/08 od 31. marta 2009. godine, kojom je po tužbi tužioca B. J. iz Prokuplja tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane obavezana da tužiocu na ima naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 300.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. U sprovedenom parničnom postupku je utvrđeno: da je tužilac, kao pripadnik VP 9650 Priština, učestvovao u oružanim akcijama na Kosovu i Metohiji u periodu od 23. marta 1998. godine do 25. juna 1999. godine; da boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja, koje oboljenje se pojavilo tokom angažovanja tužioca na Kosovu i Metohiji; da je lečenje započeto kod neuropsihijatra, ali je dalo samo parcijalne rezultate, pa je nastavljeno kod psihijatra u Vojnoj bolnici u Nišu, gde je prema nalazu od 11. decembra 2008. godine utvrđeno da je bolest kod tužioca hroničnog toka i konačnog oblika. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je neosnovan navod žalbe tužene da je prvostepeni sud pogrešno ocenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja iz razloga što je prvostepeni sud utvrdio pravilnom ocenom izvedenih dokaza da je oboljenje kod tužioca dobilo svoj konačni oblik 11. decembra 2008. godine; da je u konkretnom slučaju tužba podneta 31. marta 2008. godine, pa tužiočevo potraživanje naknade štete po osnovu umanjenja životne aktivnosti nije zastarelo, jer rok zastarelosti teče od momenta kada je bolest poprimila svoj konačni oblik i kada je tužilac saznao za trajne posledice umanjenja životne aktivnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13491/10 od 30. decembra 2010. godine delimično je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4912/08 od 29. maja 2009. godine, kojom je po tužbi tužioca Z. V. iz Niša tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane obavezana da tužiocu na ima naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 480.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. U provedenom parničnom postupku je utvrđeno: da je tužilac, kao pripadnik Vojske Jugoslavije, pri VP 4989 Kuršumlija vršio vojnu službu na teritoriji Kosova i Metohije za vreme NATO agresije; da je tužilac hospitalizovan u vojnoj bolnici kada je postavljena dijagnoza – elementi posttraumatskog stresnog poremećaja koji su se pojavili krajem 2001. godine, a drugi put je hospitalizovan u periodu od 31. marta do 24. aprila 2008. godine. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani navodi žalbe da je potraživanje ovog vida nematerijalne štete zastarelo; da je tužilac prvi put hospitalizovan 2001. godine kada je postavljena dijagnoza sa elementima posttraumatskog stresnog poremećaja, s tim što je ovo psihičko oboljenje - posttraumatski stresni poremećaj konačan oblik kod tužioca dobilo 8. maja 2008. godine; da svaki vid tražene nematerijalne štete zastareva posebno, pa tako zastarelost zahteva za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti počinje teče od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanja zdravstvenog stanja, kao dana saznanja za novu težu posledicu; da je tužilac za trajno umanjenje životne aktivnosti saznao 8. maja 2008. godine, kada mu je prestala profesionalna vojna služba usled trajne nesposobnosti za službu u vojsci Srbije; da kako je tužba podneta juna 2008. godine, to potraživanje tužioca za ovaj vid nematerijalne štete u smislu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima nije zastarelo.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2628/11 od 18. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 66632/10 od 17. decembra 2010. godine, kojom je po tužbi tužioca D. P. iz Ležimira tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane obavezana da tužiocu na ima naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 350.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. U provedenom parničnom postupku je utvrđeno: da je tužilac 17. decembra 1998. godine upućen na odsluženje vojnog roka u Vojsku Jugoslavije, a de je 6. aprila 1999. godine povređen tako što je u blizini njegovog stražarskog mesta u reonu sela Jabuka kod Pančeva eksplodirala avionska bomba, kada je zadobio povredu slabinske i grudne kičme; da se strah koji je tužilac trpeo prilikom povređivanja i izvesno vreme nakon toga transformisao u mešovito anksiozno-depresivno reagovanje, tako da je tužilac sniženih voljno–nagonskih dinamizama, nižeg praga frustracione tolerancije i snižene pažnje, tako da mu je za svaki rad – manuelni ili intelektualni potreban veći napor volje koja je kod njega oslabljena; da lečenje tužioca nije završeno, ali je konačno stanje bolesti nastupilo 18. maja 2005. godine kada je lekarska komisija za pregled lica obuhvaćenih Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca utvrdila stepen njegovog invaliditeta i to saopštila tužiocu. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno: da tužiočevo potraživanje nije zastarelo; da rok zastarelosti potraživanja naknade štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti počinje od dana kada je lečenje završeno, a ako se lečenjem ne mogu u potpunosti otkloniti štetne posledice, onda od dana kada je oboljenje dobilo svoj konačan oblik, tako da se dalje lečenje sprovodi samo u cilju sprečavanja njegovog pogoršanja; da je u konkretnom slučaju oboljenje tužioca dobilo svoj konačan oblik 18. maja 2005. godine, a od tada pa do podnošenja tužbe 12. februara 2007. godine nisu protekli rokovi zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

3. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 49. Ustava je utvrđeno da je zabranjeno i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti.

4. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, sa stanovišta zaštite prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi poslednje instance u gotovo identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosi li različite presude. Naime, osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15765/10 od 30. juna 2011. godine utvrđeno je da je potraživanje naknade nematerijalne štete po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti podnosioca ustavne žalbe zastarelo, s obzirom na to da se tok zastrelost potraživanja naknade štete računa od momenta kada je konstatovana bolest posttraumatski stresni poremećaj i kada je tužilac saznao za psihičke posledice u vezi konkretnog štetnog događaja, pa je bez uticaja činjenica što je oboljenje tužioca poprimilo hronični karakter, zbog čega se tužilac i dalje leči. Sa druge strane, presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6779/10 od 11. maja 2011. godine, Gž. 13491/10 od 30. decembra 2010. godine i Gž. 2628/11 od 18. maja 2011. godine utvrđeno je da rokovi zastarelosti teku od trenutka kada je oboljenje tužioca dobilo konačni oblik, a ne od momenta kada je konstatovano oboljenje – posttraumatski stresni poremećaj, tako da takva potraživanja na ime naknade nematerijalne štete u tim predmetima nisu zastarela. Po stanovištu Ustavnog suda, sud poslednje instance je donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioca ustavne žalbe čiji je tužbeni zahtev odbijen doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev postavljen prema istoj tuženo j usvojen.

Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 36. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom i presuđivanjem nadležnog instancionog suda u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, te je, saglasno odredbi član 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

5. Odlučujući o preostalom delu ustavne žalbe podnosioca i navedenim ustavnopravnim razlozima u vezi osporene presude, Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje, već da podnosilac ustavne žalbe, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zapravo traž i od Ustavnog suda da postupa kao instancioni sud.

Naime, podnosilac povredu prava na pravično suđenje obrazlaže, pre svega, nepravilnom primenom zakonskih odredaba o zastarelosti njegovog potraživanja naknade štete. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi za svoju odluku dao jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već nalazi da su razlozi izneti u osporenoj presudi u svemu ustavnopravno prihvatljivi. Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da zaključivanje nadležnog sud a, u konkretnom slučaju, nije bilo niti proizvoljno, niti arbitrerno. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava (videti npr. rešenja Ustavnog suda Už-171/2011 od 12. maja 2011. godine i Už- 1852/2009 od 23. februara 2012. godine ).

U vezi sa navodom ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom započet podnošenjem tužbe, 20. februara 2007. godine, a okončan donošenjem osporene presude 30. juna 2011. godine, što znači da je okončan za četiri godine, četiri meseca i deset dana, s tim da je u toku postupka došlo do ukidanja prve prvostepene presude u postupku po žalbi i ponovnog prvostepenog postupka, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom. Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, imajući u vidu i relativno obiman dokazni postupak koji je sud izveo. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi navedenog prava.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda Apelacionog suda u Beogradu, to je očigledno da je podnosilac iskoristio svoje pravo na žalbu protiv prvostepene presude, a Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na eventualno postojanje povrede prava na žalbu iz člana 36. stav 2. Ustava u konkretnom slučaju, a koja se takođe navodi u ustavnoj žalbi.

Ustavni sud je takođe utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa tvrdnjom o povredi zabrane izazivanja i podsticanj a rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti iz člana 49. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti