Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu male vrednosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u sporu male vrednosti koji je trajao preko devet godina. Zbog neefikasnosti prvostepenog suda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popovića, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. B . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1630/08 (prvobitno P. 771/07), kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 946/15 (prvobitno P. 569/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iz nosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B . iz Čačka je, 13. januara 2017. godine, preko punomoćnika M. P , advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Čačku Gž. 530/16 od 21. septembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Višeg suda u Čačku povređeno osnovno načelo Zakona o parničnom postupku, kao i odredbe Zakona o obligacionim odnosima, da je prvostepena presuda u ovom sporu jednom ukidana od strane Višeg suda u Čačku, a da drugostepeni sud nije bio dosledan sam sebi, jer je prvim rešenjem ukinuo odluku kojom se tužbeni zahtev odbija; da je osporenom presudom drugostepeni sud pokazao da predmet u višoj instanci „jednostavno nije ni pročitan“; da je time drastično prekršeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. Ustava; da je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku jer je predmet u sporu male vrednosti trajao preko devet godina. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosioca na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, poništi osporenu presudu Višeg suda u Čačku i podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 4.700 evra u dinarskoj protivvrednosti po kojoj domaće poslovne banke otkupljuju efektivnu stranu valutu po svakoj godini neopravdanog prekoračenja razumnog roka za rešavanje ove pravne stvari, kao i da mu dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 946/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. maja 200 7. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog M. M . iz Čačka, radi sticanja bez osnova i naknade štete .

Prva prvostepena presuda u ovom sporu male vrednosti je doneta na ročištu od 10. septembra 2014. godine – sedam godina i četiri meseca posle podnošenja tužbe, a u predmetu je postupalo troje postupajućih sudija. Prvostepeni sud je u ovom periodu zakazao 28 ročišta (5. jula i 5. oktobra 2007. godine, 20. februara, 22. aprila, 1. oktobra i 10. decembra 2008. godine, 13. februara, 3. aprila i 19. juna 2009. godine, 28. aprila i 3. novembra 2010. godine, 24. januara, 11. aprila, 22. juna i 7. novembra 2011. godine, 25. januara, 26. marta, 30. maja i 17. septembra 2012. godine, 25. februara, 24. aprila, 3. juna i 11. septembra 2013. godine, te 13. februara, 20. marta, 16. maja, 25. juna i 10. septembra 2014. godine), od kojih šest nije održano – pet zbog sprečenosti postupajućeg sudije (5. jula 2007. godine, 22. aprila 2008. godine, 25. februara 2013. godine, 20. marta 2014. i 25. juna 2014. godine) i jedno iz razloga na strani tuženog (13. februara 2009. godine).

Zbog izostanka uredno pozvanog tužioca i njegovog punomoćnika, prvostepeni sud je tri puta donosio rešenje kojim je utvrdio da je tužba povučena (rešenja P. 771/07 od 1. oktobra 2008. godine, P. 569/10 od 28. aprila 2010. godine i P. 489/11 od 17. septembra 2012. godine) i tri puta odlučivao o predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje koje je usvojio (21. oktobra 2008. godine, 3. novembra 2010. godine i 3. juna 2013. godine).

U sprovedenom postupku, prvostepeni sud je saslušao tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, a zatim izveo i dva dopunska saslušanja parničnih stranaka i saslušao četiri svedoka. Rešenjem P. 1630/08 od 2. jula 2009. godine Opštinski sud u Čačku je odredio veštačenje putem veštaka građevinske struke T. R. sa zadatkom da utvrdi da li je tuženi sazidao peć stručno i koji je uzrok što je peć pušila i vraćala dim, a koji se pismeno izjasnio o postavljenom zadatku 4. januara 2010. godine. Prvostepeni sud je 25. januara 2012. godine odredio veštačenje sa istim zadatkom, putem sudskog veštaka mašinske struke Z. N, koji je sudu dostavio nalaz i mišljenje 23. marta 2012. godine, dopunsko izjašnjenje o primedbama tuženog 7. aprila 2012. godine i bio saslušan na ročištu 11. septembra 2013. godine.

Osnovni sud u Čačku je presudom P. 59/14 od 17. septembra 2014. godine odbio tužbeni zahtev podnosioca. Protiv ove presude podnosilac je izjavio žalbu 17. novembra 2014. godine.

Osnovni sud u Čačku je 21. novembra 2014. godine doneo dopunsku presudu P. 59/14, protiv koje nije izjavljena žalba.

Viši sud u Čačku je rešenjem Gž. 69/15 od 15. aprila 2015. godine ukinuo prvostepenu presudu Osnovnog suda u Čačku P. 59/14 od 17. septembra 2014. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje zbog toga što je našao da je ožalbena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parnično g postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer nema razloga o odlučnim činjenicama, a ukoliko su i dati, isti su nepotpuni i nejasni i nedovoljni za pravilnu ocenu izvedenih dokaza i pravilnu primenu materijalnog prava, što predstavlja nedostatak zbog koga se presuda ne može ispitati i zbog koga je ukinuta.

U ponovnom prvostepenom postupku, Osnovni sud u Čačku je zakazao osam ročišta (3. juna, 15. jula, 15. septembra, 12. oktobra, 6. novembra i 3. decembra 2015. godine i 19. i 29. januara 2016. godine), od kojih nisu održana ili su odložena bez raspravljanja četiri ročišta.

Ročište zakazano za 3. juni 2015. godine nije održano jer je punomoćniku tužioca ostavljen naknadni rok da pismeno predloži dokaze, ročište 15. septembra 2015. godine je odloženo na teret tužilačke strane, ročište 12. oktobra 2015. godine je odloženo zbog trajanja prethodnog suđenja i nedovoljno vremena za istovremeno saslušanje stranaka i svedoka što su punomoćnici stranaka smatrali celishodnim , a ročišta od 6. novembra 2015. godine je nakon saslušanja tužioca prekinuto na zahtev punomoćnika tužioca zbog obaveza punomoćnika ; ročište 19. januara 2016. godine nije održano zbog nepos tojanja zakonskih pretpostavki.

Prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka, a tužilac je na ročištu 29. januara 2016. godine precizirao tužbeni zahtev.

Osnovni sud u Čačku je presudom P. 946/15 od 29. januara 2016. godine usvojio tužbeni zahtev podnosioca i obavezao tuženog da mu naknadi parnične troškove.

Tuženi je protiv navedene prvostepene presude izjavio žalbu 25. februara 2016. godine.

Viši sud u Čačku je osporenom presudom Gž. 530/16 od 21. septembra 2016. godine, u sporu čija je vrednost utvrđena na 18.400 dinara, preinačio presudu Osnovnog suda u Čačku P. 946/15 od 29. januara 2016. godine tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da tužiocu na ime sticanja bez osnova plati iznos od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na da n isplate po kome poslovne banke otkupljuju efektivu stranu valutu sa dinar skom protivvrednosti kamate po kamatnoj stopi koju računa Centralna banka Evropske unije počev od 15. novembra 2006. godine pa do konačne isplate i iznos od 6.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. novembra 2006. godine pa do isplate i obavezao tužioca da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka plati iznos od 200.272,00 dinara. Viši sud je našao da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti povrede na koje se žalbom ukazuje, ali da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe u ovom sporu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluk a US, 74/13 – Odluka US i 55/14) po kome je osporeni postupak okončan.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 16. maja 2007. godine, a da je isti pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Čačku 21. septembra 2016. godine.

Iz navedenog proizlazi da je parnični postupak povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba trajao devet godina i četiri meseca, što samo po sebi može ukazivati na to da nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, pojam razumnog trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac ustavne žalbe ima o opravdani interes za efikasno sprovođenje i okončanje parničnog postupka .

Podnosilac je , međutim, i sam doprineo trajanju osporenog postupka. Pre svega, zbog propusta na strani podnosioca sud je tri puta donosio rešenje da se tužba smatra povučenom, što je uz potrebu da odlučuje o tri predloga za povraćaj u pređašnje stanje očigledno doprinelo dužem trajanju postupka. Osim toga, u ponovnom prvostepenom postupku dva ročišta nisu održana, odnosno odložena su, a jedno je prekinuto iz razloga na strani tužioca (3. juna, 15. septembra i 6. novembra 2015. godine).

Ocenjujući postupanje nadležnih sud ova u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao nadležni sud, i to prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na činjenici da je prva prvostepene presuda u ovom sporu male vrednosti doneta posle sedam godina i četiri meseca od podnošenja tužbe, što bez obzira na doprinos podnosioca trajanju postupka i reorganizaciju pravosuđa koja je izvršena u tom periodu ne može predstavljati razuman rok za odlučivanje. Neefikasno postupanje suda se ogleda u šest ročišta koja su odložena iz razloga na strani sud a, u dugim rokovima od pet meseci ili više između zakazanih ročišta (između ročišta od 22. aprila i 1. oktobra 2008. godine) ili od podnošenja predloga za povraćaj u pređašnje stanje do zakazivanja prvog ročišta za njegovo razmatranje (od 20. maja 2010. godine do ročišta 3. novembra 2010. godine i od 25. septembra 2012. godine do ročišta 25. februara 2013. godine, pri čemu poslednje ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije ), u pasivnosti suda u odnosu na postupanje veštaka po rešenju o veštačenju koje mu je dostavljeno 8. jula 2009. godine, a on odgovorio sudu posle šest meseci. Pored toga, u vezi sa okolnošću što je postupak vođen pred troje postupajućih sudija, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije , od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1630/08 (prvobitno P. 771/07), kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 946/15 (prvobitno P. 569/10), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ , br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca u stavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, ne samo družinu trajanja predmetnog parničnog postupka, već i doprinos podnosioca trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu navoda ustavne žalbe o tome da je osporenom presudom Višeg suda u Čačku Gž. 530/16 od 21. septembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca na pravično s uđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe se načelno osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog prava u donošenju osporene presude Višeg suda u Čačku, koji je dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

S obzirom na to da tvrdnju o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava podnosilac izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud već ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu male vrednosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti