Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak, koji je trajao preko deset godina, ocenjen je kao neopravdano dug, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ . V, A . V, M . V . i Z . V, svih iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sed nici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. V, M . V . i Z . V . i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Užic u u predmetu P. 25/14 (inicijalno predmet Op štinskog suda u Čajetini P. 303/03 ) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. V, A . V, M. V . i Z . V, svi iz Užica, podneli su Ustavnom sudu, 13. jula 2012. godine, preko punomoćnika M. T, advokata iz Užic a, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Užicu u predmetu P. 26/11 .

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da su podnosioci , 3. oktobra 2003. godine , podneli tužbu Opštinskom sudu u Čajetini, radi naknade nematerijalne i materijalne štete, te da predmetni parnični postupak, u vreme izjavlj ivanja ustavne žalbe, ni nakon devet godina od podnošenja tužbe i pokretanja postupka, nije okončan. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete i dosudi podnosiocima troškove na ime sastava ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležan redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu R4g. 28/14 od 27. marta 2015 . godine usvojen je zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je predlagačima Đ . V, Z . V, M . V . i A . V, svi ma iz Užica , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Višim sudom u Užicu u predmetu P. 25/14, naloženo Višem sudu u Užicu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u roku od šest meseci od prijema tog rešenja, utvrđeno pravo predlagača Đ. V . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koji će biti isplaćen iz budžetskih sredstava Republike Sr bije, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva predlagača za isplatu, dok je deo zahteva koji se odnosi na predlagače Z. V , M. V . i A . V . vraćen Ustavnom sudu na dalju nadležnost, sa obrazloženjem da je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1077/13 od 19. avgusta 2013. godine, prema predlagačima Z . V, M . V . i A . V, svi ma iz Užica, postupak pravnosnažno okončan pre 23. maja 2015. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu R4g. 28/14 od 10. novembra 2017. godine ispravljeno je rešenje istog a suda od 27. marta 2015. godine, tako što je usvojen samo zahtev predlagača Đ . V . za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, dok je u preostalom delu rešenje ostalo neizmenjeno i određeno da se spisi predmeta dostave Ustavnom sudu na dalju nadležnost, budući da je o zahtevu predlagača Z . V, M . V . i A . V . za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Višim su dom u Užicu u predmetu P. 25/14 nadležan da odlučuje Ustavni sud, jer je u odnosu na navedene predlagače postupak pravnosnažno okončan pre 23. maja 2014. godine.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Užicu P. 25/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čajetini P. 303/03 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su, u svojstvu tužilaca, podneli 3. oktobr a 2003. godine, Opštinskom sudu u Čajetini tužbu prot iv tuženih, radi naknade nematerijalne i materijalne štete koju su pretrpeli nakon što je tužilac Đ. pao sa neobezbeđene tribine nezavršenog stadiona i usled toga zadobio tešku telesnu povredu, što je dovelo do teškog invaliditeta i potpunog gubitka radne sposobnosti kod Đ, dok su tužioci Z. i M, kao roditelji i A . kao sestra bliznakinja , zbog povređivanja Đ . i nastalog invaliditeta trpeli n ematerijalnu i materijalnu štetu. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 303/03. Na prvom ročištu od 26. novembra 2003. godine sud je odredio prekid postupka do okončanja krivičnog postupka. Tužioci su podneskom od 28. septembra 2006. godine tražili nastavak postupka, s obzirom na to da je krivični postupak u predmetu K. 34/ 03 pravnosnažno okončan . Nastavak postupka je određen na ročištu održanom 25. maja 2007. godine. Do donošenja presude zakazano je još 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano zato što su veštaci kasnili sa izradom i dostavlja njem nalaza i mišljenja, odnosno dopuna nalaza i mišljenja. U periodu od dve godine, od 22. juna 2007. do 4. juna 2009. godine, sud nije održao nijedno ročište iz razloga što su se spisi predmeta nalazili na veštačenju. U sprovedenom dokaznom postupku izvršen je uvid u pribavljenu dokumentaciju, obavljeno je medicinsko veštačenje i četiri dopune tog veštačenja po primedbama tužilaca , ekonomsko veštačenje, saslušani su predloženi svedoci , i tužioci i tuženi u svojstvu parničnih stranaka. U međuvremenu, zbog reforme u pravosuđu, predmet je prosleđen nadležnom Višem sudu u Užicu na dalje postupanje i dobio je broj P. 16/10.

Presudom Višeg suda u Užicu P. 16/10 od 14. januara 2011. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca i obavezani tuženi da tužiocima solidarno naknade nematerijalnu i materijalnu štetu, odbijen je tužbeni zahtev Z. i M . u odnosu na tuženu opštinu Čajetina i obavezani tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1056/11 od 29. avgusta 2011. godine ukinuta je presuda Višeg suda u Užicu P. 16/10 u usvajajućem delu, tač. 1. i 3. izreke, i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Višim sudom u Užicu predmet je dobio broj P. 26/11. Do donošenja presude zakazano je 13 ročišta, od kojih jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U sprovedenom dok aznom postupku obavljen je uviđaj na licu mesta u prisustvu veštaka arhitektonsko-građevinske struke, dopuna tog veštačenja, dopuna ekonomskog veštačenja i saslušani su predloženi svedoci .

Presudom Višeg suda u Užicu P. 26/11 od 26. novembra 2012. godine, usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca, pa su obavez ani tuženi da solidarno tužiocima na ime naknade nematerijalne i materijalne štete isplate određene novčane iznose, dok su za veće iznose od dosuđenih tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani i obavezani tuženi da tužiocima solidarno naknade parnične troškove.

Odlučujući o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Višeg suda u Užicu P. 26/11 od 26. novembra 2012. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž. 1073/13 od 19. avgusta 2013. godine, preinačio presudu Višeg suda u Užicu u pogledu iznosa i vidova nematerijalne i materijalne štete, za koji su tuženi solidarno obavezani da plate tužiocima, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na tuženu Republiku Srbiju - Ministartstvo unutrašnjih poslova Beograd i tužbeni zahtev tužilje A. V.

Tužioci i tuženi su izjavili reviziju protiv drugostepene presude.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1396/13 od 8. maja 2014. godine ukinute su presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1073/13 od 19. avgusta 2013. godine i presuda Višeg suda u Užicu P. 26/11 od 26. novembra 2012. godine, u delu kojim je tužiocu Đ. V . dosuđena naknada materijaln e štete u vidu izgubljene zarade i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, odbijena kao neosnovana revizija tužioca Đ . V . u preostalom delu, i Z . V . u celosti i odbačena kao nedoz voljena revizija tužilja A. V . i M . V.

U ponovnom postupku, presudom Višeg suda u Užicu P. 25/14 od 12. februara 2016. godine, obavezani su tuženi da tužiocu Đ. V . solidarno naknade materijalnu štetu zbog izgubljene zarade i troškove parničnog postupka.

5. Odredbom Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

6. Ocenjujući navode i razloge podnosilaca ustavne žalbe A . V, M . V . i Z . V, sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. oktobra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čajetini i da je , u odnosu na podnositeljke A . i M . V . okončan donošenjem pres ude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1073/13 od 19. avgusta 2013 . godine, iz čega proizlazi da je postupak u odnosu na navedene podnositeljke trajao više od devet i po godina, dok je u odnosu na Z . V . trajao preko deset i po godina, do donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1396/13 od 8. maja 2014. godine.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući učinak nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo upravo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je presudu P. 16/10 (03) od 14. januara 2011 . godine doneo nakon više od sedam godin a od podnošenja tužbe. Pri tome, postupak je bio u prekidu oko dve godine, do okončanja krivičnog postupka, što se ne može staviti na teret parničnom sudu. Pored toga, sud je odredio nastavak postupka posle pola godine od podnošenja predloga za nastavak postupka, a u postupanju suda je bio prisutan i period izrazite neaktivnosti u trajanju od dve godine (od 22. juna 2007. do 4. j una 2009. godine ), u kojem sud nije zakazivao ročišta, iz razloga što su se spisi predmeta nalazili na veštačenju. Međutim, veštačenje nije sprovedeno u ostavljenom roku, pri čemu sud nije koristio procesne mere propisane Zakonom o parničnom postupku, kako bi se veštačenje blagovremeno sprovelo. Propusti prvostepenog suda se ogledaju u tome što nije vodio dovoljno računa o procesnoj disciplini, nije sankcionisao ponašanje stranaka u postupku, do zvoljavajući da više puta prigovaraju nalazima i mišljenju veštaka, kao i nadležnih institucija za veštačenje, a i sam je dao nalog da se obavi veštačenje preko veštaka medicinske i ekonomske struke posle četiri godine od podnošenja tužbe , iako su navedeni dokazi predloženi još u tužbi.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio činjenično i pravno složen, budući da je u sprovedenom dokaznom postupku sud odredio veštačenje preko veštaka različitih struka (medicinsko, ekonomsko i građevinsko) i više dopuna tih veštačenja, radi utvrđivanja bitnih činjenica za koje je bilo potrebno stručno znanje, kojim sud ne ra spolaže. Međutim, veštačenja nisu obavljena u ostavljenom roku , što je dovelo do izrazite neaktivnosti suda u preduzimanju radnj i u postupku. Ustavni sud pri tom ukazuje da sud rukovodi postupkom i da je dužan da obezbedi da sudski veštaci u razumnom roku dostave nalaze o obavljenom veštačenju ( u tom smislu, videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava Nankov protiv Makedonije, iz 2007. godine).

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaklju čio da su podnosioci imali legitiman interes da ce o njihovim tužbenim zahtevima odluči u razumnom roku , te da svojim postupcima nisu doprineli produženju parnice, prisustvovali su ročištima i izvršavali naloge suda u pogledu plaćanja troškova veštačenja.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedovoljno delotvornog postupanja i odlučivanja prvostepenog sud a, posebno ako se ima u vidu predmet spora, naknada nematerijalne i materijalne štete, koji nalaže hitnost u postupanju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Užicu u predmetu P. 25/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čajetini P. 303/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/1, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete , na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, dužinu trajanja osporenog postupka, postupa nje nadležnih sudova i određenu činjeničnu i pravnu složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog sud a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti