Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.500 evra, uzimajući u obzir i njegov doprinos odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. L. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. L. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11065/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7129/95) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. L. iz Beograda je, 12. maja 2014. godine, preko punomoćnika V. K. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11065/10. Istakao je da mu je u predmetnom postupku povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je hronološki obrazložio tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je još 20. decembra 1995. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneta tužba protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, radi naknade štete i da je postupak koji nije bio složen okončan posle 19 godina, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7307/12 od 20. marta 2014. godine; da mu je zbog dužine trajanja predmetnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11065/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće „T.“, Beograd je 20. decembra 1995. godine podnelo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi naknade štete. U tužbi je navedeno da je tužilac kao preduzeće koje se bavi uslugama transporta, 16. avgusta 1994. godine dalo nalog tuženom, kao vlasniku kamiona da natovari kukuruz u silosu preduzeća „S.“ iz Bečeja, preveze ga i isporuči krajnjem korisniku – kupcu u Makedoniji, a korisnik usluge prevoza je bilo preduzeće „K.“ iz Beograda; da je tuženi po dobijenom nalogu natovario 26 tona kukuruza, međutim robu nije isporučio krajnjem korisniku u Makedoniji, pa je tužilac po predlogu za izvršenje preduzeća „K.“ tom preduzeću platilo cenu neisporučenog kukuruza. Predmet je dobio broj P. 7129/95.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano 11 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok 14 ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog neprisustvovanja zastupnika tužioca, dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, tri iz procesnih razloga, jedno zbog ratnog stanja, četiri zbog nedolaska tuženog, jedno na zahtev punomoćnika tuženog.

Tužbeni zahtev je preciziran 11. maja i 22. novembra 2001. godine.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište u periodima od 4. februara do 25. decembra 1997. godine i od 2. aprila 1999. do 13. februara 2001. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7129/95 od 4. decembra 2003. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 169.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 36.000,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2300/04 od 6. oktobra 2004. godine ukinuta je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7129/95 od 4. decembra 2003. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj 7914/04 i održano je sedam ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke i svedoci, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog nedolaska tuženog, dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, jedno zbog evakuacije zaposlenih u sudu, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog štrajka administracije u sudu.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodu od 21. maja 2008. do 9. juna 2009. godine nije zakazano nijedno ročište.

Tužbeni zahtev je zatim preciziran 7. septembra 2011. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11065/10 od 15. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da tuženi na ime naknade štete plati tužiocu iznos od 530.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 258.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7307/12 od 20. marta 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11065/10 od 15. maja 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i

predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 11 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca – 20. decembra 1995. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odlugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 18 godina i tri meseca nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu prvostepenu presudu doneo nakon osam godina od podnete tužbe, dok je u ponovnom prvostepenom postupku odlučio nakon sedam i po godina. Takođe, taj sud je imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi u periodu od deset meseci (od 4. februara do 25. decembra 1997. godine), drugi u periodu od skoro dve godine (od 2. aprila 1999. do 13. februara 2001. godine), a treći u periodu od preko godinu dana (od 21. maja 2008. do 9. juna 2009. godine).

Međutim, drugostepeni sud je efikasno i ažurno postupao jer je prvi put odlučio za nepunih godinu dana a drugi put za manje od dve godine.

Ustavni sud ukazuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenje odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koja je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac kao tuženi imao legitiman pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča razumnom roku. Međutim, ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe znatno doprineo produženju postupka je sedam ročišta nije bilo održano zbog njegovog odsustva, a jedno na zahtev njegovog punomoćnika, što je dovelo do produženja postupka od tri godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zejemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11065/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7129/95), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava te je povreda tog prava cenjena u odnosu na ustavne odredbe.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti