Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Stav sudova da se duži rok zastarelosti za štetu iz krivičnog dela primenjuje samo na učinioca, a ne i na odgovorno lice, ocenjen je kao ustavnopravno neprihvatljiv.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Camurcu Mehmeta iz Savezne Republike Nemačke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Camurcu Mehmeta i utvrđuje da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6029/01 od 27. novembra 2008. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4506/10 od 1. jula 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčen o odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4506/10 od 1. jula 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6029/01 od 27. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Camurcu Mehmet iz Savezne Republike Nemačke je 8. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Mileve Bogdanović, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6029/01 od 27. novembra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4506/10 od 1. jula 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 5. avgusta 1991. godine bio učesnik u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovalo i vozilo Ministarstva odbrane i u kojoj su život izgubili supruga podnosioca i dvoje maloletne dece, vozač vojnog vozila i još dva lica; da je protiv podnosioca vođen krivični postupak i da je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 867/98 od 25. juna 1998. godine oslobođen od optužbe da je počinio krivično delo, jer je utvrđeno da je do nezgode došlo usled propusta vozača vojnog vozila; da je podnosilac 30. jula 2001. godine podneo tužbu za naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog smrti supruge i dvoje maloletne dece, kao i zbog duševnih bolova zbog sopstvenih teških telesnih povreda; da se u tužbi pozvao na isključivu odgovornost vozača vojnog vozila koji je skrivio nastali sudar i u čijim radnjama su se stekla obeležja krivičnog dela zaprećenog kaznom zat vora od jedne do osam godina i uz pozivanje na pravo da koristi privilegovani rok zastarelosti potr aživanja iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji iznosi deset godina od izvršenja krivičnog dela, s obzirom na to da krivično gonjenje za odnosnu vrstu krivičnog dela zastareva za deset godina; da je prvostepeni sud našao da nema mesta primeni odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se po tim odredbama presuđuje samo u slučajevima kada je pravnosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno krivično delo; da je Apelacioni sud u Beogradu zauzeo stav da se odredba člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima može primeniti samo prema učiniocu krivičnog dela, a ne i prema trećem licu koje inače odgovara za štetu umesto faktičkog učinioca krivičnog dela, kao što je ovde slučaj, pa se na fizička i pravna lica koja odgovaraju umesto učinioca može primeniti samo propis iz člana 376. navedenog zakona; da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, jer je imao pravo da koristi privilegovane rokove iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kako u odnosu na učinioca krivičnog dela, tako i u odnosu na svako odgovorno lice.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, poništi osporene presude i naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da spro vede ponovni postupak, te Odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6029/01 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. jula 2001. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Savezno ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 27. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu P. 6029/01, kojom je: u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da na ime naknade nematerijalne štete isplati tužiocu odgovarajuće novčane iznose za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog gubitka supruge, za pretrpljene duševne bolove zbog gubitka ćerke i za pretpljene duševne bolove zbog gubitka sina, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan; u stavu drugom izreke konstatovao da je povučena tužba tužioca u delu u kojem je zahtevao naknadu materijalne štete i u delu u kojem je zahtevao naknadu nematerijalne štete za estetsko naruženje; u stavu treć em izreke obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud odbio tužbeni zahtev tužioca zbog proteka subjektivnog i objektivnog roka zastarelosti potraživanja u smislu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud cenio navode tužioca da se u konkretnom slučaju radi o šteti koja je prouzrokovana krivičnim delom ugrožavanja bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4, u vezi član a 195. stav 3, u vezi stava 1. Krivičnog zakon a Republike Srbije , te da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ali je ocenio da su ti navodi neosnovani, s obzirom na to, da po stanovištu tog suda, u konkretnom sl učaju nema mesti primeni odredbe člana 377. stav 1. navedenog zakona; da šteta prouzrokovana deliktom zastareva za pet godina od nastanka štete, a ukoliko je šteta prouzrokovana krivičnim delom iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima propisan je duži rok zastarelosti, a to je vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja; da se o zastarelost i potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom presuđuje po odredbama člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, samo u slučajevima kada je pravnosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno krivično delo; da rokovi zastarevanja iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima teku samo prema učiniocu krivičnog dela koji je štetu prouzrokovao, a ne i prema pravnom licu, što se odnosi na državu, koja odgovara po odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima u konkretnom slučaju.

Apelacioni sud u Beogradu je 1. jula 2010. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo osporenu presudu Gž. 4506/10, kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6029/01 od 27. novembra 2008. godine u stavu prvom i u stavu trećem izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je , prema utvrđenom činjenič nom stanju, u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 5. avgusta 1991. godine tužilac zadobio teške telesne povrede, zbog kojih je trpeo neimovinsku štetu; da je presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 79/07 od 17. novembra 1997, godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 867/98 od 25. juna 1998. godine , okrivljeni, ovde tužilac, oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4, u vezi člana 193. stav 3, u vezi stava 1. Krivičnog zakon a Republike Srbije ; da je neosnovano pozivanje tužioca na odredbu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer se propis iz ovog člana može primeniti samo prema učiniocu krivičnog dela, a ne i prema trećem licu koje inače odgovara za štetu umesto faktičkog učinioca krivičnog dela, kao što je ovde slučaj, pa se na fizička i pravna lica koja odgovaraju umesto učinioca krivičnog dela može primeniti samo propis člana 376. navedenog zakona.

Ustavni sud je izvršio uvid u presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 79/97 od 17. novembra 1997. godine (koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 867/98 od 25. juna 1998. godine) i utvrdio da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4, u vezi člana 193. stav 3, u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije. U obrazloženju presude j e, pored ostalog, navedeno da kako nema dokaza da je okrivljeni u toku vožnje prešao iz „žute“ u svoju desnu kolovoznu traku, niti da je načinio bilo kakav drugi propust koji bi bio u uzročnoj vezi sa ovom saobraćajnom nezgodom, a da je do nje došlo propustom vozača kombi vozila „Karavela“ , reg. br. JNA – T-1487, koje se nalazilo u svojoj levoj kolovoznoj traci u završnoj fazi preticanja vozila koje se kretalo ispred njega, sud ga je za krivično delo iz člana 201. stav 4, u vezi člana 193. stav 3, u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, primenom člana 360. tačka 3. Zakona o krivičnom postupku, oslobodio od optužbe.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje , na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, a da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1. ).

Odredbom člana 95. stav 1. tačka 3) Osnovnog Krivičn og zakon a („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne deset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko pet godina.

Odredbama Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89 i 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) bilo je propisano: da ako učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog lica nastupi laka telesna povreda ili imovinska šteta preko 30.000 novih dinara, kazniće se zatvorom do tri godine, a ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti zatvorom do jedne godine (član 195. st. 1. i 3.); da ako je usled dela iz člana 195. stav 3, člana 197. stav 2. i člana 199. stav 3. ovog zakona nastupila smrt jednog ili više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina (član 201. stav 4.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno ovom ustavnom odredbom.

Prema stavu Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine: u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (čla n 377. Zakona o obligacionim odnosima), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo prema štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

S tim u vezi, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stav redovnih sudova da se odredba člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima može primeniti samo prema učiniocu krivičnog dela, a n e i prema trećem licu koje odgovara za štetu umesto faktičkog učinioca krivičnog dela. Naime, prema navedenom stavu Ustavnog suda, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo prema štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Ustavni sud, takođe, nalazi da redovni sudovi nisu imali u vidu da se isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje ako se krivični postupak nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro. U konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 867/98 od 25. juna 1998. godine, podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iz člana 201. stav 4, u vezi člana 193. stav 3, u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, za koje zastarelost krivičnog gonjenja nastupa kad protekne deset godina od izvršenja krivičnog dela. Takođe, vozač vojnog vozila čijim propustom je, prema stanovištu krivičnog suda, došlo do saobraćajne nezgode , preminuo je od posledica saobraćajne nezgode , te se protiv njega nije mogao voditi krivični postupak.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporene presude redovnih sudova ne sadrže ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da, u konkretnom slučaju, nije bilo mesta primeni odred be člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6029/01 od 27. novembra 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4506/2010 od 1. jula 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčen o odredbom člana 32 . stav 1. Ustava, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava podnosioca mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4506/10 od 1. jula 2010. godine. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4506/ 10 od 1. jula 2010. godine i naložio da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6029/01 od 27. novembra 2008. godine.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA


dr Marija Draškić