Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Nedopustivo dugo trajanje postupka rezultat je neefikasnosti suda, naročito u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Dražića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2 013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Miodraga Dražića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8826/03 (prvobitno P. 2305/94), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Dražić iz Novom Sada je, preko punomoćnika dr Slobodana Beljanskog, advokata iz Novog Sada, podnescima od 7. i 8. oktobra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 69/10 od 24. juna 2010. godine i presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8826/03 od 15. marta 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije,

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno tame što je Opštinski sud u Novom Sadu u ponovnom prvostepenom postupku propustio da postupi u skladu sa članom 384. stav 2. Zakona o parničnom postupku i da izvede dokaz veštačenjem, na koji je drugostepeni sud ukazao u svom rešenju o ukidanju prethodne prvostepene presude; da je Apelacioni sud u Novom Sadu prilikom donošenja osporene presude prešao preko ove povrede zakona; da sud svoje opredeljenje da mimoiđe veštačenje zasniva i na navodnom propustu tuženog da uplati predujam, iako je sud u međuvremenu doneo dva rešenja kojima određuje veštačenje privremeno na teret tužioca; da je na navedeni način podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo na pravično suđenje, jer mu je onemogućeno dokazivanje sa jasno definisanim obavezama, kako u pogledu tereta dokazivanja, tako i u pogledu tereta prethodnog plaćanja troškova; da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je parnični postupak pravnosnažno okončan nakon više od 16 godina od podnošenja tužbe. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, kao i da na osnovu člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odloži izvršenje pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8826/03 od 15. marta 2007. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, izjašnjenja Osnovnog suda u Novom Sadu u pogledu trajanja osporenog postupka, datog na zahtev Ustavnog suda u dopisu Su VIII 47-147/13 od 10. maja 2013. godine, kao i uvidom u spise predmeta Opštinskog u Novom Sadu P. 8826/03, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Sead Vranac iz Novog Sada je 12. maja 1994. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog Miodraga Dražića, vlasnika SZR „Integral" iz Novog Sada - ovde podnosioca ustavne žalbe, sa zahtevom da sud raskine ugovor o građenju broj 003/93 od 24. novembra 1993. godine i anekse ovog ugovora od 18. januara i 7. marta 1994. godine, zaključene između tužioca i tuženog, i da obaveže tuženog da tužiocu na ime ugovorenih penala i potvrde o dugu od 3. aprila 1994. godine isplati iznos od 40.000 DEM, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove praničnog postupka. Tužbeni zahtev je u toku postupka više puta preciziran.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu pod brojem P. 2305/94 je doneta 11. oktobra 2002. godine, nakon osam godina i pet meseci od podnošenja tužbe.

U ovom periodu Opštinski sud u Novom Sadu je zakazao 27 ročišta, od kojih je održano 20, a sedam nije održano, od čega tri ročišta nisu održana na predlog tužioca, tri iz razloga nevraćanja spisa ili nedostavljanja nalaza veštaka, a jedno ročište zbog nestanka elekt rične energije.

Na predlog punomoćnika tuženog, prvostepeni sud je na ročištu od 26. oktobra 1995. godine doneo rešenje o stavljanju postupka u mirovanje, a po predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, ovo rešenje je ukinuto na ročištu održanom 17. januara 1996. godine.

U toku postupka prvostepeni sud se upoznao sa relativno obimnom dokumentacijom koju su dostavile stranke, saslušao tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka i saslušao šest svedoka.

Na ročištu 12. juna 1997. godine prvostepeni sud je odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem od strane veštaka 3. S. iz Novog Sada, a rešenje o određivanju veštačenja je urađeno 12. jula 1997. godine, sa zadatkom veštaka da utvrdi vrednost izvedenih građevinskih radova od strane tuženog kao izvođača, vrednost naknadno izvedenih radova od strane drugog izvođača na predmetnom objektu tužioca, po prekidu ugovorno-poslovnog odnosa parničnih stranaka, te da utvrdi iznos troškova preseljenja i podstanarskog zakupa za porodicu tužioca do osposobljavanja predmetnog tužiočevog stambenog objekta za stanovanje. Nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 11. oktobra 2000. godine.

Na ročištu od 7. februara 2001. godine, prvostepeni sud je saslušao veštaka i odredio dopunsko veštačenje, kako bi se veštak specificirano izjasnio šta obuhvataju iznosi na strani 7 . nalaza, što je veštak i učinio u podnesku od 6. decembra 2001. godine.

Tuženi je 19. decembra 2001. godine dostavio podnesak sa primedbama na nalaz veštaka od 11. oktobra 2000. godine , kao i na dopunski nalaz od 6. decembra 2001. godine.

Na ročištu 18. februara 2002. godine saslušan je veštak 3. S. i potom obavezan da specificirano naznači izvršene radove prema njihovoj vrednosti, s obzirom na primedbu tuženog da se ne vidi na šta se odnose POS radovi. Istovremeno je određeno i novo veštačenje od strane veštaka Zavoda za sudska veštačenja iz Novog Sada, sa istim zadatkom kao i kod prethodnog veštačenja, uz obavezu veštaka da se izjasni i prema privremenoj situaciji koju je tuženi dostavio podneskom od 19. decembra 2001. godine.

Na ročištu 6. juna 2002. godine , prvostepeni sud je obavezao tuženog da uplati predujam troškova veštačenja po zahtevu Zavoda za sudska veštačenja, pod pretnjom propuštanja, a na ročištu 13. septembra 2002. godine tuženi je izložio razloge zašto ne želi novo veštačenje, prethodno date u podnesku od 12. septembra 2002. godine.

Na ročištu 11. oktobra 2002. godine punomoćnici stranaka su izjavili da nemaju daljih dokaznih predloga i predložili su da se rasprava zaključi, te je prvostepeni sud, nakon čitanja spisa, odlučio da odustane od izvođenja daljih dokaza i da zaključi glavnu raspravu.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2305/94 od 11. oktobra 2002. godine, u stavu pravom izreke, raskinut je ugovor broj 003/93 od 24. novembra 1993. godine i aneks istog ugovora od 18. januara 1994. godine zaključen između parničnih stranaka, u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 3.289,40 evra na ime duga, iznos od 800 evra na ime podstanarskog zakupa, 250 evra na ime troškova preseljenja, što ukupno iznosi 4.339,40 evra, sve obračunato u dinarskoj protivvrednosti prema tržišnom kursu važećem na dan isplate, sa domicilnom kamatom od 12. maja 1994. godine pa do isplate, obračunato m u dinarskoj protivvrednosti po tržišnom kursu na dan isplate, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 125.210 ,00 dinara, dok je u stavu trećem izreke u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca - da mu tuženi isplati na ime neizvedenih građevinskih radova i ugovorenih penala iznos od 15.660,60 evra, obračunato u dinarskoj protivvrednosti po tržišnom kursu na dan isplate, sa domicilnom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, odbijen kao neosnovan .

Rešavajući o žalbi tuženog protiv navedene presude, izjavljenoj 16. decembra 2002. godine, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 418/2003 od 8. oktobra 2003. godine uvažio žalbu tuženog, a ožalbenu presudu ukinuo u pobijanom usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu, kao i u delu odluke o troškovima postupka, te je predmet u ukinutom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, s obzirom na to da je našao da je u prvostepenom postupku činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, u periodu od 27. februara 2004. godine kada je održano prvo ročište, do 15. marta 2007. godine kada je glavna rasprava zaključena, prvostepeni sud je zakazao 16 ročišta, od kojih je održao deset, a šest nije održao. Pri tome, pet ročišta (18. aprila, 8. juna, 7. septebmra, 5. oktobra i 9. novembra 2006. godine) nije održano zbog toga što veštak nije dostavio nalaz, niti vratio sudu spise predmeta.

Ročište zakazano za 23. mart 2004. godine nije održano zbog toga što su punomoćnik tužioca i tuženi tražili odlaganje radi pokušaja postizanja poravnanja u ovom sporu.

Na ročištu od 3. septembra 2004. godine sud je na predlog tuženog odredio mirovanje postupka, te je, na predlog tužioca, postupak nastavljen na ročištu 10. februara 2005. godine, kada je određeno izvođenje dokaza saslušanjem stranaka.

Nakon toga, postupak je nastavljen pred drugim postupajućim sudijom, koji je izveo dokaze saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka.

Na ročištu od 24. februara 2006. godine , Opštinski sud u Novom Sadu je odredio dopunsko veštačenje od strane veštaka 3. S. na okolnosti na koje je uputio drugostepeni sud u svom rešenju od 8. oktobra 2003. godine, čije troškove će privremeno snositi tužilac.

Kako je veštak obavestio sud da nije u mogućnosti da izradi dopunski nalaz i tražio da ga sud razreši obaveze veštačenja, prvostepeni sud je na ročištu 5. decembra 2006. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka M. B. iz Novog Sada.

Opštinski sud u Novom Sadu je 20. februara 2007. godine primio podnesak veštaka M. B, kojim ga isti obaveštava da tužilac nije uplatio predujam i moli da ga sud oslobodi obaveze veštačenja u ovom predmetu.

Na ročištu od 15. marta 2007. godine, na kome je prvostepeni sud zaključio glavnu raspravu, punomoćnik tuženog je predložio da sud, na osnovu člana 148. stav 4. Zakona o parničnom postupku, mimoiđe dalje izvođenje dokaza veštačenjem i da ceni činjenicu da tužilac izbegava izvođenje ovog dokaza, te istakao da u ovom postupku veštačenje nije bitno za odlučivanje, jer je prethodno pitanje - krivice za nerealizovani ugovor razjašnjeno na osnovu do tada izvedenih dokaza, kao i da se odluka u ovoj pravnoj stvari svodi na pravno pitanje i da nema daljih dokaznih predloga.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8826/03 od 15. marta 2007. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 3.289.40 evra na ime duga, sa domicilnom kamatom od 12. maja 1994. godine pa do isplate, sve obračunato u dinarskoj protivvrednosti po tržišnom kursu na dan isplate, kao i da tužiocu isplati na ime troškova parnice iznos od 99.229 ,00 dinara, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen.

Odlučujući o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 69/10 od 24. juna 2010. godine delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio ožalbenu presudu, utoliko što je raskinuo ugovor broj 003/93 od 24. novembra 1993. godine i aneks istog ugovora od 18. januara 1994. godine , koji su zaključeni između parničnih stranaka, i obavezao tuženog da tužiocu isplati na ime duga iznos od 3.056,95 evra , sa domicilnom kamatom od 1. januara 2002. godine pa do isplate, sve obračunato u dinarskoj protivvrednosti po tržišnom kursu na dan isplate, a zahtev tužioca od dosuđenog iznosa pa do potraživanog iznosa od 3.289,40 evra , u dinarskoj proitvvrednosti po tržišnom kursu na dan isplate, kao i zahtev za isplatu domicilne kamate obračunate na iznos od 3.056.95 evra za period od 12. maja 1994. godine do 31. decembra 2001. godine odbio, dok je u preostalom delu žalbu tuženog odbio i prvostepenu presudu u pobijanom nepreinačenom delu, kao i u odluci o troškovima postupka potvrdio.

Protiv navedene presude Apelacionog suda u Novom Sadu tuženi je 7. oktobra 2010. godine izjavio reviziju, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 38/11 od 27. januara 2011. godine odbačena kao nedozvoljena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na dugogodišnje vođenje postupka, a time na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći pritom od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 12. maja 1994. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 24. juna 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem drugostepene presude trajao šesnaest godina, jedan mesec i dvanaest dana, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se radilo o relativno složenijem sporu, te je nadležni sud, osim upoznavanja sa obimnom poslovnom dokumentacijom, saslušanja tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka i saslušanja više svedoka, izveo i dokaz veštačenjem od strane veštaka građevinske struke. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu i da povodom toga sprovede odgovarajući dokazni postupak , ne mogu da opravdaju toliku dužinu trajanja osporenog postupka.

Ustavni sud je, takođe , ocenio da je predmet spora nesumnjivo imao materijalni značaj za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je tužbenim zahtevom traženo da se podnosilac obaveže na novčanu isplatu po osnovu naknade štete iz ugovora o građevinsko-zanatskim radovima koji je podnosilac zaključio kao preduzetnik, kao i da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije značajnije doprineo dugom trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje parničnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da su odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka bez sumnje dali naddežni sudovi. Nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu u ovom postupku, koje je u suprotnosti sa obavezama suda iz člana 10. Zakona o parničnom postupku, se ogleda, pre svega, u tome što sud nije preduzeo sve zakonom predviđene mere kako bi obezbedio efikasno postupanje sudskih veštaka, te su tako po rešenju suda o određivanju građevinskog veštačenja od 12. jula 1997. godine, nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni sudu tek 11. oktobra 2000. godine, tj. posle tri godine i tri meseca od donošenja rešenja. Istina je da je prvostepeni sud uputio veštaku pet urgencija za dostavljanje nalaza sa mišljenjem. Međutim, sud nikada nije izrekao novčanu kaznu veštaku, a imao je mogućnost ne samo da ga kazni, već i da odredi drugog veštaka, saglasno odredbama čl. 255. i 251. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Neefikasno postupanje suda u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem se nastavilo i u daljem toku postupka, te su tako, po nalogu za dopunsko veštačenje koje je određeno 7. februara 2001. godine, dopunski nalaz i mišljenje dostavljeni sudu posle deset meseci, a nakon određivanja veštačenja 24. februara 2006. godine, sud je tek posle osam i po meseci odlučio da veštačenje poveri drugom veštaku, te je zbog nepostupanja veštaka po nalogu za veštačenje i nevraćanja spisa, odložio čak pet zakazanih ročišta. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da na sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi oni koji imaju neku procesnu ulogu u parnici, učine u najkraćem roku sve što se od njih razumno može očekivati, kako bi se izbeglo bilo kakvo nepotrebno odugovlačenje postupka. Takođe, Ustavni sud je utvrdio i neprihvatljivo duge periode nepostupanja suda u ovom postupku, kao što su period od osam meseci između ročišta od 29. marta i 5. decembra 1996. godine i period od sedam meseci između ročišta od 10. februara i 20. septembra 2005. godine. Pored toga, nerazumno dugom trajanju postupka je značajno doprinelo i neprimereno dugo trajanje postupka po žalbi izjavljenoj 3. maja 2007. godine protiv prvostepene presude, o kojoj je od strane drugostepenog suda odlučeno tek posle više od tri godine od njenog izjavljivanja.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 9/11 i 18/13-US) , u tom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Krećući se u granicama zahteva postavljenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud nije odlučivao o eventualnoj naknadi nematerijalne štete podnosiocu zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, jer takav zahtev Sudu nije ni postavljen.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe da je podnosiocu osporenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 69/10 od 24. juna 2010. godine i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8826/03 od 15. marta 2007. godine povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zasniva na navodima o propustu prvostepenog suda da izvede dokaz dopunskim veštačenjem, koji je ostao nesankcionisan osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu, usled čega je činjenično stanje u parničnom postupku ostalo nepotpuno i nepravilno utvrđeno. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da se Apelacioni sud u Novom Sadu, donoseći drugostepenu presudu već izjasnio o razlozima iznetim u ustavnoj žalbi, pri čemu je dovoljno argumentovano i detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca, već se njom u suštini traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio , reševajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Ustavni sud je, na osnovu člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio i zahtev podnosioca da odloži izvršenje osporene presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8826/03 od 15. marta 2007. godine, rešavajući kao u drugom delu izreke, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik PC", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti