Povreda prava na poštovanje porodičnog života zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je podnositeljki zbog nedelotvornog postupanja izvršnog suda u postupku predaje deteta povređeno pravo na poštovanje porodičnog života. Dosuđena joj je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4345/2017
29.04.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. R . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 3508/13 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na poštovanje porodičnog života , iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R . iz Vranja je 1. aprila 2014. godine, preko punomoćnika S . P, advokata iz Vranja, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 3508/13. Po ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-2923/2014.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da podnositeljka ustavne žalbe, na osnovu pravnosnažne i izvršne sudske presude, vrši roditeljsko pravo nad maloletnom ćerkom koju otac nije želeo dobrovoljno da preda, zbog čega je pokrenula izvršni postupak; da je do podnošenja ustavne žalbe proteklo šest godina, a izvršni postupak još uvek nije okončan, i to zbog neodgovornog i inertnog ponašanja izvršnog suda, koji sve vreme „povlađuje“ izvršnom dužniku; da izvršni sud nijednu od izrečenih novčanih kazni nije sproveo, niti je koristio mogućnost da izvršnom dužniku odredi zatvorsku kaznu; da je na opisani način podnositeljki ustavne žalbe očigledno povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a zbog činjenice da je u dužem vremenskom periodu bila onemogućena da viđa svoju maloletnu ćerku, smatra da joj je povređeno i pravo na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Konvencije.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnositeljki prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 15.000 evra, koliko je u sličnim predmetima dosuđivao Evropski sud za ljudska prava (V.A.M. protiv Srbije i Tomić protiv Srbije).

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan predviđeno novo pravno sredstvo, Ustavni sud je ustavnu žalb u ustupio nadležnom sudu .

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. maja 2017. godine dostavila podnesak koji sadrži dopunu ustavne žalbe i kojim se od Ustavnog suda traži da nastavi sa postupkom odlučivanja o ustavnoj žalbi. Podnesak je zaveden pod brojem Už-4345/2017.

U dopuni ustavne žalbe podnositeljka navodi da joj je Viši sud u Vranju rešenjem R4I. 1541/15 od 28. januara 2016. godine utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku i dosudio primerenu naknadu u iznosu od 60.000,00 dinara, koju je Vrhovni kasacioni sud, po preinačenju, povećao za još 100.000,00 dinara. S tim u vezi, zahtev za naknadu nematerijalne štete o kome Ustavni sud treba da odluči umanjuje na iznos od 13.500 evra. Posebno ukazuje da je osporeni izvršni postupak okončan donošenjem rešenja o zaključenju od 15. maja 2017. godine, jer je njena maloletna ćerka, početkom juna 2016. godine, pobegla od izvršnog dužnika i prešla da živi kod nje. Predložila je da Ustavni sud odluči samo o istaknutoj povredi prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Konvencije, imajući u vidu da je o povredi prava na suđenje u razumnom roku odluku doneo nadležni sud.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu i njenu dopunu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 28. maja 2008. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Opštinskom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Bo. R . iz Vranja, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P. 852/06 od 21. septembra 2007. godine, kojom je, pored ostalog, utvrđeno da će ona samostalno vršiti roditeljsko pravo nad njihovom maloletnom ćerkom, rođenom 22. septembra 2001. godine, a radi njene predaje od strane izvršnog dužnika, kod koga se ona bez prekida nalazi počev od 9. juna 2006. godine. Predloženo je da se izvršni dužnik obaveže na predaju maloletnog deteta, te da se u slučaju nepostupanja po nalogu suda novčano kazni.

Rešenje o izvršenju I. 1083/08 od 30. maja 2008. godine, kojim je prvobitno usvojen predlog za izvršenje, ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1200/08 od 12. avgusta 2008. godine. Predlog za izvršenje je u ponovnom postupku usvojen rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 1548/08 od 14. oktobra 2008. godine, koje je Okružni sud u Vranju potvrdio rešenjem Gž. 1920/08 od 17. novembra 2008. godine.

Rešenjem Višeg suda u Vranju R4I. 1541/15 od 28. januara 2016. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača B. R , ovde podnositeljke ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji se vo di pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 3508/13, ranije predmet I. 1083/08, predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U stavu drugom izreke je Osnovnom sudu u Vranju naloženo da osporeni izvršni postupak okonča u najkraćem mogućem roku. Stavom trećim izreke je utvrđeno pravo predlagača na primerenu naknadu u iznosu od 60.000 dinara, dok je u stavu četvrtom izreke odbijen kao neosnovan zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa od 15.000 evra, na ime primerene naknade.

Postupajući po žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje RžG. 374/16 od 2. marta 2016. godine, kojim je žalbu delimično usvojio i prvostepeno rešenje preinačio, utoliko što je predlagaču, na ime primerene naknade, dosudio još 100.000 dinara.

Iz obrazloženja rešenja Višeg suda u Vranju R4I. 1541/15 od 28. januara 2016. godine, Ustavni sud je, pored ostalog, konstatovao: da je izvršni sud samo tri puta pokušao sprovođenje izvršenja oduzimanjem maloletnog deteta, i to 26. februara, 18. juna 2010. i 11. januara 2011. godine; da su prva dva pokušaja bila beszuspešna, s tim da je prvi put konstatovana „nemogućnost predaje“, a drugi put da je maloletna ćerka stranaka „odbila da pođe sa psihologom i sudijom, navodeći da neće da ide iz kuće“; da je treći put sud na zapisniku konstatovao da se izvršenje smatra sprovedenim, zbog čega je rešenjem I. 2009/10 od 11. januara 2011. godine postupak obustavljen i ukinute su sve sprovedene radnje; da je, međutim, ovo rešenje ukinuto po žalbi izvršnog poverioca i postupak izvršenja je nastavljen; da je izvršni sud, ne računajući rešenje o izvršenju, šest puta naložio izvršnom dužniku predaju maloletnog deteta i izrekao novčanu kaznu, svaki put u uvećanom iznosu (rešenja od 25. marta 2009, 8. marta, 11. avgusta 2010, 22. marta 2012, 5. marta i 19. jula 2013. godine); da je svako od tih rešenja nadležni drugostepeni sud potvrdio, izuzev poslednjeg koje je ukinuto, nakon čega više nije bilo izdavnja naloga izvršnom dužniku da preda dete, uz novčanu kažnjavanje; da nijedna od izrečenih novčanih kazni nije izvršena, niti je bilo pokušaja da se to uradi; da je u dva navrata, na ročištima održanim 11. avgusta i 15. novembra 2011. godine, zaključena neka vrsta poravnanja između stranaka, kojima je viđenje i boravak maloletnog deteta kod majke bio „privremeno uređen“; da je oba puta izvršni dužnik na zapisniku obavezan da preda maloletno dete, uz izricanje novčane kazne; da je prilikom zaključenja drugog poravnanja – 15. novembra 2011. godine, maloletna ćerka stranaka napustila sudnicu sa izvršnim poveriocem, što je jedini zabeleženi kontakt između njih; da je izvršni poverilac već dva dana kasnije zatražila da se sa sprovođenjem izvršenja nastavi, pri čemu se u obrazloženju rešenja Višeg suda u Vranju ne konstatuje iz kog razloga maloletna ćerka nije ostala kod izvršnog poverioca; da je izvršni sud održao 15 ročišta; da je pored Centra za socijalni rad u Vranju, aktivno učešće u postupku imao i psiholog osnovne škole koju je maloletna ćerka stranaka tada pohađala; da je Centar za socijalni rad u Vranju tokom postupka dostavio sedam izveštaja i jedan plan intervencije; da se izvršni poverilac konstantno obraćala sudu urgencijama za postupanje; da je, nakon obavljenog konzilijarnog veštačenja od strane Dispanzera za mentalno zdravlje u Vranju, usledio štrajk advokata, a zatim je, na predlog izvršnog dužnika, izvršni sud doneo rešenje I. 3508/13 od 24. aprila 2015. godine kojim se zastaje sa postupkom do okončanja parnice u predmetu Osnovnog suda u Vranju P2. 248/14; da je izvršni poverilac protiv navedenog rešenja podnela prigovor, ali o njemu nije odlučeno do momenta kada je Viši sud u Vranju vršio uvid u spise predmeta povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Maloletna ćerka stranaka je 17. juna 2016. godine dala izjavu pred Centrom za socijalni rad u Vranju, u kojoj je navela da već dve nedelje živi sa majkom u njenom stanu, da je to bila njena odluka i da želi da tako bude i nadalje.

Osnovni sud u Vranju je doneo rešenje I. 3508/13 od 15. maja 2017. godine kojim je zaključen izvršni postupak po predlogu izvršnog poverioca B. R, protiv izvršnog dužnika Bo . R, jer je izvršenje, tačnije predaja maloletnog deteta izvršnom poveriocu, sprovedeno 11. maja 2016. godine. Prigovora stranaka protiv ovog rešenja nije bilo.

4. Odredbama člana 8. Konvencije je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 125/04), u skladu sa kojim je doneto rešenje o izvršenju u ovom postupku, bilo propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da p rilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta i da će se, a ko se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (član 224. st. 1. i 4.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS", br. 31/11, 99/11, 18/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), čija je primena počela 17. septembra 2011. godine, bilo je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se na osnovu odluke suda o vršenju roditeljskog prava može odrediti i sprovesti izvršenje radi predaje deteta, bez obzira da li je tom odlukom naložena predaja deteta, da ako u odluci suda stranci protiv koje se sprovodi izvršni postupak nije naložena predaja deteta, sud će rešenjem o izvršenju izdati ovakav nalog i odrediti rok za predaju deteta ili će naložiti da se dete preda odmah (član 226. st. 1. i 2.); da će prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno voditi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta i da izuzetno, sud može zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 227.); da će sud, nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem deteta, izricanjem novčane kazne ili izricanjem zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja (član 228. stav 1.); da će sud rešenje o izvršenju dostaviti i nadležnom organu starateljstva ispred kojeg će u postupku izvršenja učestvovati stručnjak organa starateljstva, a ako je neophodno učešće psihologa, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima dostaviće i njima poziv da učestvuju u izvršenju, da je psiholog dužan da odmah po prijemu poziva izvrši planiranje neophodnih aktivnosti i da prikupi podatke o činjenicama od značaja za izvršenje, pregledanjem spisa ili na drugi pogodan način, da je psiholog dužan da obavesti sud o preduzetim aktivnostima i da dostavi mišljenje o najpodobnijem sredstvu izvršenja iz člana 228. stav 1. ovog zakona, da je psiholog je dužan da se u toku celog postupka stara o zaštiti najboljeg interesa deteta i da pruži blagovremenu i potpunu podršku detetu, roditelju ili licu kojem je dete predato (član 230.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta ( član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata - čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.),

5. Podnositeljka u ustavnoj žalbi tvrdi da joj je pravo na poštovanje porodičnog života povređeno time što pravnosnažna i izvršna presuda kojom je utvrđeno da ona samostalno vrši roditeljsko pravo nad maloletnom ćerkom, usled neadekvatnog postupanja izvršnog suda, za sve vreme trajanja osporenog izvršnog postupka nijednom nije izvršena, iz kog razloga je ona duži vremenski period bila uskraćena za kontakt sa svojim detetom.

Ustavni sud najpre podseća da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine). Ustavni sud dalje ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu člana 8. Konvencije (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Monory protiv Rumunije i Mađarske od 5. aprila 2005. godine, predstavka broj 71099/01, stav 70. i V.A.M. protiv Srbije od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, stav 130.). Takođe, iz odredaba člana 8. Konvencije proizlazi da ove odredbe prvenstveno pružaju pojedincu zaštitu od arbitrernog mešanja od strane javnih vlasti, stvarajući za državu negativne obaveze, ali da poštovanje ovog prava podrazumeva i neke pozitivne obaveze države usmerene na usvajanje mera kojima će se obezbediti i osigurati poštovanje porodičnog života, čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Ustavni sud posebno ukazuje na to da ova pozitivna obaveza države u predmetima koji se tiču vršenja roditeljskog prava, za roditelje u suštini znači da će država preduzeti sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omogući, pored ostalog, i u razumnom roku. Dakle, ono što je odlučujuće jeste da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne mere za sprovođenje izvršenja koje se mogu opravdano i razumno očekivati u okolnostima konkretnog slučaja, pri čemu adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primene, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Hokkanen protiv Finske, od 23. septembra 1994. godine, predstavka broj 19823/92, stav 58, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, od 25. januara 2000. godine, predstavka broj 31679/96, stav 94. i V.A.M. protiv Srbije, od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, st. 132. i 133.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je pravnosnažna i izvršna presuda, kojom je podnositeljki ustavne žalbe maloletno dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava, u momentu podnošenja ustavne žalbe, bila neizvršena skoro šest godina, a ostala je neizvršena sve do zaključenja osporenog izvršnog postupka. Osporeni izvršni postupak je ukupno trajao devet godina, s tim da poslednja godina, po mišljenju Ustavnog suda, ne može biti relevantna za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe. To iz razloga što rešenje o zaključenju izvršnog postupka, u konkretnom slučaju, predstavlja samo formalizaciju pravnih posledic a sprovođenja izvršenja, što se dogodilo početkom juna 2016. godine, kada je maloletno dete dobrovoljno i po sopstvenoj odluci prešlo da živi kod podnositeljke ustavne žalbe. Izvršni sud je, tokom postupka, u cilju sprovođenja izvršenja, čak šest puta nalagao izvršnom dužniku predaju deteta, uz izricanje novčane kazne, a izvršenje oduzimanjem deteta, uz asistenciju nadležnog organa starateljstva i školskog psihologa, bezuspešno pokušao tri puta, pri čemu je jednom neosnovano konstatovao da je izvršenje sprovedeno, što je imalo za posledicu ukidanje rešenja kojim se postupak obustavlja. Izvršnom dužniku je izrečeno osam novčanih kazni. Šest u okviru rešenja koja su sadržala nalog suda za predaju deteta i dve kroz poravnanja koja je izvršni dužnik tokom postupka zaključio sa podnositeljkom ustavne žalbe. Nijedna od njih nije izvršena, niti je bilo pokušaja da se to uradi. Nakon ukidanja rešenja od 19. jula 2013. godine, kojim je izvršnom dužniku po šesti put naložena predaja deteta, izvršni sud do okončanja postupka nije preduzeo nijednu izvršnu radnju, tačnije, nije više izdavao naloge za predaju deteta, niti pokušavao oduzimanje deteta. Ovlašćenje da izvršnom dužniku izrekne kaznu zatvora izvršni sud nije koristio. Za sve vreme trajanja postupka, ostvaren je samo jedan kontakt između podnositeljke ustavne žalbe i maloletnog deteta, koji je, po svemu sudeći, trajao vrlo kratko, s obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe već nakon dva dana zahtevala da se postupak izvršenja nastavi.

Imajući u vidu izneto, a uvažavajući naročiti značaj koji je predmetni postupak imao za podnositeljku ustavne žalbe kao roditelja, zatim, da iz utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi da on a svojim postupcima nije doprine la dužini trajanja postupka, već naprotiv, da je konstantnim obraćanjima izvršnom sudu nastojala da se izvršenje što pre sprovede, kao i da je pred nadležnim sudom usvojen njen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupanjem izvršnog suda u predmetnom izvršnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Konvencije, jer joj u periodu od osam godina nije omogućeno da vrši roditeljska prava i dužnosti utvrđena pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom . Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu da je tokom trajanja osporenog izvršnog postupka ostvaren samo jedan kontakt između podnositeljke ustavne žalbe i maloletnog deteta, što je za podnositeljku ustavne žalbe svakako predstavljalo stalni izvor uznemirenosti. Međutim, Ustavni sud ima u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe već ostvarila pravo na naknadu nematerijalne štete pred nadležnim sudom u iznosu od 160.000,00 dinara, takođe, kao satisfakciju zbog prekomerne dužine trajanja osporenog izvršnog postupka i nedelotvornog postupanja izvršnog suda. Ustavni sud, takođe, ne može da zanemari ni činjenicu da je osporeni izvršni postupak okončan usled dobrovoljnog odlaska maloletnog deteta kod majke – podnositeljke ustavne žalbe, iz čega se nesumnjivo može zaključiti da njihova višegodišnja razdvojenost nije devastirala njihov odnos. Ustavni sud je pritom vodio računa o suštini naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje, a takođe je uzeo u obzir i praksu Suda u sličnim predmetima (videti, pored ostalih, odluke Už-4395/2017 od 28. novembra 2019. godine i Už-12698/2019 od 18. juna 2020. godine), te za razliku od ESLjP u slučajevima na koje se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, sagledao ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, rukovodeći se činjenicom da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje ESLjP. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na poštovanje porodičnog života zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti