Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Sud je utvrdio da je dugo trajanje parničnog postupka posledica saglasnog predloga stranaka za prekid postupka i neaktivnosti same podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4346/2010
03.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nade Luković iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nade Luković zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 163/08 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nada Luković iz Čačka je 7. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Ranković, advokata iz Čačka, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Čačku P1. 163/08 od 21. aprila 2009. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2214/10 od 22. jula 2010. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 36. stav 2. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 163/08.

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 10. novembra 2010. godine istakla da joj je osporenim presudama povređeno i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 23. aprila 2012. godine precizirala ustavnu žalbu. Predložila je da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena prava na pravno sredstvo i na rad, zajemčena članom 36. stav 2. i članom 60. stav 4. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te da obaveže Republiku Srbiju da joj naknadi nematerijalnu štetu.

Imajući u vidu da podneskom od 23. aprila 2012. godine, kojim je podnositeljka konačno precizirala ustavnu žalbu, nije traženo utvrđenje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to Ustavni sud nije ispitivao postojanje povrede navedenog ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 17342/10 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. februara 2002. godine podnela Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog AD „Duvan“ iz Čačka, radi naknade zarade. Predmet je zaveden pod brojem P1. 208/02.

Opštinski sud u Čačku je 26. decembra 2003. godine, na saglasan predlog parničnih stranaka, doneo rešenje P1. 208/02, kojim je prekinuo postupak u toj pravnoj stvari do izrade nalaza komisije veštaka na okolnost poremećaja u poslovanju tuženog u predmetu istog suda P1. 16/01, te je odredio da će postupak biti nasta vljen na predlog tužilje .

Parnični postupak je nastavljen 29. aprila 2008. godine i predmet je dobio novi broj P1. 163/08.

Opštinski sud u Čačku je 27. avgusta 2008. godine doneo rešenje P1. 163/08, kojim je odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomske struke.

Sudski veštak ekonomske struke je 23. septembra 2008. godine dostavio sudu pisani nalaz i mišljenje, a 20. januara 2009. godine izjašnjenje na primedbe tužilje.

Opštinski sud u Čačku je 21. aprila 2009. godine doneo osporenu presudu P1. 163/08, kojom je: u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužilje kojom je traženo da se obaveže tuženi da tužilji isplati odgovarajuće novčane iznose na ime razlike između isplaćene garantovane i pripadajuće zarade za period od februara 1999. godine do februara 2001. godine, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužilji isplati odgovarajući novčani iznos na ime razlike između isplaćene gara ntovane i pripadajuće zarade za mart mesec 2001. godine, sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji isplati odgovarajuće novčane iznose na ime neisplaćenog regresa za 1999, 2000. i 2001. godinu, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke odredio da svaka strana snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude sud je detaljno analizirao izvedene dokaze na osnovu kojih je utvrđeno činjenično stanje i dao razloge na kojima se zasniva ocena izvedenih dokaza i pravni stav u odnosu na primenu merodavnog prava.

Opštinski sud u Čačku je rešenjem P1. 163/08 od 11. juna 2009. godine ispravio presudu tog suda P1. 163/08 od 21. aprila 2009. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je 22. jula 2010. godine doneo osporenu presudu Gž1. 2214/10, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda u Čačku P1. 163/08 od 21. aprila 2009. godine, ispravljenu rešenjem tog suda P1. 163/08 od 21. aprila 2009. godine, u st. 1, 3. i 4. izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud za svoju odluku dao jasne, uverljive i iscrpne razloge koje prihvata i drugostepeni sud; da je podnositeljka žalbe zanemarila činjenicu da se na sporni odnos ne mogu primeniti odredbe člana 87. Zakona o radu, koji je objavljen u „Službeni glasnikom R epublike Srbije“, broj 70 od 13. decembra 2001. godine, kao ni Pojedinačni kolektivni ugovor združen spisima predmeta od 10. maja 1991. godine, ukoliko nije saglasan sa Zakonom o radnim odnosima, koji je bio na snazi u periodu za koji tužilja traži isplatu odgovarajuće zarade.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava , na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 19. februara 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2214/10 od 22. jula 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao osam godina i četiri meseca. Navedeno trajanje postupka moglo bi da ukaže da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da su postojale objektivne okolnosti koje su doprinele dugom trajanju parničnog postupka. Naime, Opštinski sud u Čačku je, na saglasan predlog parničnih stranaka, rešenjem P1. 208/02 od 26. decembra 2003. godine , prekinuo postupak u toj pravnoj stvari do izrade nalaza komisije veštaka na okolnost poremećaja u poslovanju tuženog u predmetu istog suda P1. 16/01. Postupak je nastavljen 29 . aprila 2008. godine, dakle nakon četiri godine i četiri meseca.

Imajući u vidu vrednost predmet a spora, Ustavni sud je ocenio da pravo o kome se odluči valo u postupku nije bilo od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosite ljka, kao tužilja, nije preduzela mere da se parnični postupak ubrza. Naime, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 17342/10 utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe tek podneskom od 25. marta 2008. godine prvi put tražila da se nastavi parnični postupak, iako je u rešenju Opštinskog suda u Čačku P1. 208/02 od 26. decembra 2003. godine, kojim je određen prekid postupka, navedeno da će postupak biti nastavljen na predlog tužilje.

Ispitujući postupanje sudova u predmetnoj parnici, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao jednu godinu i devet meseci do donošenja rešenja o prekida o postupka. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je Opštinski sud u Čačku doneo prvostepenu presudu u roku od godinu d ana nakon donošenja rešenja o nastavku postupka, a da je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo drugostepenu presudu u roku od jedne godine i tri meseca od donošenja prvostepene presude.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je oc enio da su objektivne okolnosti, iskazane i kroz saglasan predlog stranaka da se odredi prekid u dužem vremenskom periodu, kao i neaktivnost podnositeljke ustavne žalbe, prevashodno doveli do toga da parnični postupak bude okončan tek nakon osam godina i četiri meseca. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 163/08 nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člano m 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke .

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Čačku P1. 163/08 od 21. aprila 2009. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2214/10 od 22. jula 2010. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravičnu naknadu za rad. Ovo iz razloga što je Ustavni sud uvidom u obrazloženja osporenih presuda utvrdio da su postupajući sudovi detaljno obrazložili zbog čega smatraju da je neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da se obaveže tuženi da jo j isplati razliku zarade za period od februara 1999. godine do februara 2001. godine, kao i regres za 1999, 2000. i 2001. godinu. Pri tome, Ustavni sud ističe da su svi navodi podnositeljke već bili isticani u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude i da su cenjeni od strane Apelacionog suda u Kragujevcu, koji je dao razloge zašto te navode smatra neosnovanim , a koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu pri hvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravičnu naknadu za rad, već se od Ustavnog suda, u s uštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo jemči , pre svega , dvostepenost u odlučivanju, koja je u konkretnom slučaju nesporno bila obezbeđena podnositeljki ustavne žalbe, kao i pravo da se povodom izjavljenog pravnog sredstva dobije odluka nadležnog organa više ins tance, ali da ovo pravo ne garantuje povoljan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu , ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke .

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti