Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene zakona

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da je nedopušteno primenjen novi zakon na pravo na reviziju stečeno pre njegovog stupanja na snagu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz sela Đ, S. R. iz K, Ž. S. i M. P, obojice iz P. i D. B. iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S, S. R, Ž. S, M. P. i D. B. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1944/10 od 24. novembra 2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na prav ično suđenje, zajemčeno odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1944/10 od 24. novembra 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacion i sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1190/09 od 19. novembra 2009. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz sela Đ, S. R. iz K, Ž. S. i M. P, obojica iz P. i D. B. iz N, su 31. januara 2011. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz B, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1944/10 od 24. novembra 2010. godine, presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1190/09 od 19. novembra 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Prokuplju Gž. 171/07 od 7. juna 2007. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije R. 336/07 od 12. aprila 2007. godine i rešenja Opštinskog suda u Prokuplju P. 654/06 od 16. januara 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 32. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije iz člana 21. Ustava i „prava na delotvorni pravni lek“ iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je prvostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe da im tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane isplati naknadu štete na ime manje isplaćene zarade; da je osporenom drugostepenom presudom preinačena ožalbena prvostepena presuda i tužbeni zahtev podnosilaca odbijen u celosti kao neosnovan; da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena revizija podnosilaca ustavne žalbe kao nedozvoljena; da je donošenjem ovog rešenja nadležni sud povredio odredbe Zakona o parničnom postupku, a time i ustavno pravo podnosilaca na pravično suđenje. Ustavna žalba sadrži i navode o toku predmetnog parničnog postupka i o proizvoljnoj primeni materijalnog prava od strane nadležnih sudova. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosilaca osporenim aktima i dosudi im naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i naknadu troškova postupka.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Prokuplju P. 3364/07 od 15. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe i obavezana Republika Srbija – Ministarstvo odbrane - VP 9650 Prokuplje, da na ime naknade materijalne štete koja im je pričinjena uskraćivanjem plate u punom iznosu isplati tužiocima pojedinačne novčane iznose u iznosima bliže opredeljenim u izreci presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana njihove dospelosti do isplate.

Rešavajući o žalbi tužene protiv ove presude, Okružni sud u Prokuplju je doneo osporenu presudu Gž. 1190/09 od 19. novembra 2009. godine kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Prokuplju P. 3364/07 od 15. oktobra 2007. godine, tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbio u celosti kao neosnovan.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1944/10 od 24. novembra 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1190/09 od 19. novembra 2009. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci 21. marta 2006. godine podneli tužbu radi naknade štete zbog neisplaćene razlike zarade, koju su preinačili podneskom od 29. septembra 2006. godine, tako što su povećali tužbene zahteve, koji su odbijeni pravnosnažnom presudom; da je revizija protiv drugostepene presude izjavljena 20. jula 2010. godine, nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), kojim je u članu 55. propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona, a da će se izuzetno o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (29. decembar 2009. godine); da vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na zahtev svakog tužioca, koji su obični suparničari, na dan objektivnog preinačenja tužbe odgovara vrednostima koje očigledno ne dosežu dinarsku protivvrednost novčanog cenzusa od po 100.000 evra, merodavanog za ocenu prava na reviziju, zbog čega je revizija tužilaca odbačena kao nedozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čije povred e se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, te da kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29. st. 1. i 2.); da r evizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi 500.000 dinara na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozovljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, izmenjen je član 394. i od dana stupanja na snagu je propisivao: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da r evizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 2.); da je r evizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (stav 3.). Članom 55. istog zakona propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će i zuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.) .

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja je i Odluka IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine u kojoj je Ustavni sud ocenjivao ustavnost odredaba čl. 38, 51. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. U navedenoj Odluci, Sud je, pored ostalog, u tački 1. izreke utvrdio da odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, u delu koji glasi: "izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona", u vreme važenja , nije bila u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom. Ustavni sud je u navedenoj odluci izrazio stanovište da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku nije imala povratno dejstvo jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, iz kog razloga nisu povređene odredbe člana 197. Ustava. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona značile primenu nove pravne norme na okončane pravne situacije.

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1944/10 od 24. novembra 2010. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1190/09 od 19. novembra 2009. godine.

Polazeći od stava zauzetog u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje nalazi da su podnosioci pravo na izjavljivanje revizije stekli 19. novembra 2009. godine, pre stupanja na snagu odredaba čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda, da je na osnovu člana 55. pomenutog zakona revizija podnosilaca nedozvoljena, s obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, dozvoljenost revizije cenjena prema odredbama zakona koji još uvek nije važio u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je reč o primeni nove pravne norme na okončanu pravnu situaciju, čime se krši načelo zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, utvrđeno odredbom člana 197. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1944/10 od 24. novembra 2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-4317/2010 od 30. maja 2013. godine.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje osporenim revizijskim rešenjem, Ustavni sud nije posebno ocenjivao povrede drugih ustavnih prava i načela označenih u ustavnoj žalbi u odnosu na ovo rešenje.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1944/10 od 24. novembra 2010. godine i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud, primenom zakona koji je važio u momentu sticanja prava podnosioca na izjavljivanje revizije, donese novu odluku o ovom vanrednom pravnom sredstvu izjavljenom protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1190/09 od 19. novembra 2009. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu da će Vrhovni kasacioni sud, kao sud najviše instance, iznova odlučivati o dozvoljenosti revizije podnosi oca, Ustavni sud smatra da je zahtev za utvrđivanje povrede ustavnih prava u odnosu na osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1190/09 od 19. novembra 2009. godine, za sada, preuranjen.

Ustavni sud je takođe utvrdio da osporeni akti - rešenje Opštinskog suda u Prokuplju P. 654/06 od 16. januara 2007. godine kojim je ukinuta potvrda o izvršnosti presude Opštinskog suda u Prokuplju P. 654/06 od 15. novembra 2006. godine i rešenje Okružnog suda u Prokuplju Gž. 171/07 od 7. juna 2007. godine kojim je odbijena žalba podnosioca protiv navedenog prvostepenog rešenja i ukinuta navedena prvostepena presuda, ne predstavljaju akte kojima je konačno odlučeno o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, te da ne predstavljaju akte protiv kojih se u smislu člana 170. Ustava može izjaviti ustavna žalba. Takođe, osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda R. 336/07 od 12. aprila 2007. godine, kojim je odbijen predlog tužioca za određivanje drugog mesno nadležnog suda u predmetu Okružnog suda u Prokuplju Gž. 171/07, ne predstavlja pojedinačan akt protiv koga se u smislu člana 170. Ustava može izjaviti ustavna žalba.

U vezi sa navodom ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava do donošenja osporenog revizijskog rešenja trajao četiri godina i osam meseci, s tim da je u toku postupka došlo do ukidanja prve prvostepene presude u postupku po žalbi i ponovnog postupka, u kome je sud odlučivao u tri instance. Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi navedenog prava.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosilaca za naknadu materijalne i nematerijalne štete, s obzirom na to da parnični postupak u kome je doneto poništeno revizijsko rešenje još uvek nije okončan, kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.