Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete zbog posttraumatskog stresnog poremećaja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude kojom je odbijen zahtev za naknadu štete zbog PTSP-a. Potvrđen je stav redovnog suda da je potraživanje zastarelo, jer je tužba podneta nakon isteka roka zastarelosti krivičnog gonjenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dalibora Borića iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dalibora Borića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3508/10 od 21. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dalibor Borić iz Zrenjanina je 8. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Vladana R. Zlatića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3508/10 od 21. jula 2010. godine zbog povrede prava na naknadu štete zajemčenog odredbom člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je kao pripadnik oružanih snaga Vojske JNA bio zarobljen od 29. septembra 1991. godine do 9. novembra 1991. godine od strane pripadnika hrvatskih paravojnih formacija; da je nakon izlaska iz logora oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja usled torture u logoru, te da je nastalo umanjenje životne aktivnosti od 20%; da zbog prirode i specifičnosti ovakvog oštećenja zdravlja, lečenje nije okončano, pa s tim u vezi, nisu ni štetne posledice; da je neosnovan stav drugostepenog suda da je potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo obzirom da je tužba podneta 1. novembra 2007. godine, odnosno nakon proteka roka od 15 godina; da se prema opštim pravilima obligacionog prava rok zastarelosti potraživanja naknade štete računa od dana nastanka štete; da je šteta nastala onog momenta kada su nastale štetne posledice za oštećenog, koje su indikator na osnovu koga se nesumnjivo može utvrditi stepen i visina štete. Podnosilac je naveo da se trenutak nastanka štete kao opšte pravilo dospelosti obaveze naknade štete i sledom toga i početak računanja roka zastarelosti, ne može primeniti na naknadu nematerijalne štete, odnosno za pojedine njene vidove, obzirom da je za ocenu nematerijalne štete relevantno utvrđenje svih činjenica i okolnosti koje su od značaja za utvrđivanje visine štete, shodno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, te da je stoga merodavan momenat završetka lečenja, jer se tek tada može pouzdano utvrditi stepen teleskog ili psihičkog oštećenja, odnosno obim pretrpljene nematerijalne štete. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno, ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporena akta i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6824/07 od 18. juna 2009. godine, u stavu prvom izreke obavezana je tužena Republika Srbija-Ministarstvo odbrane da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete usled umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 300.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1 8. juna 2009. godine do isplate, stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa, a za iznos od 80.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete usled umanjenja opšte životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1 8. juna 2009. godine do isplate, stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha u iznosu od 380.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. juna 2009. godine do isplate, a stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 64.100,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3508/10 od 21. jula 2010. godine preinačena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6824/07 od 18. juna 2009. godine, u stavu prvom i četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe da se tužena Republika Srbija-Ministarstvo odbrane obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. juna 2009. godine do isplate, kao i iznos od 64.100,00 dinara na ime troškova prničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je na osnovu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Tužilac je u periodu od 29. septembra 1991. godine do 9. novembra 1991. godine bio zarobljen u Hrvatskoj kao pripadnik Vojske JNA u garnizonu u Bjelovaru pri VP 4848/29 i prve psihičke tego be osetio je po dolasku sa ratišta, iako se psihijatru obratio 2007. godine. Za ovako nastalu štetu važi pravna pretpostavka da je prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZJ, a za koju se primenjuje rok zastarelosti krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo u smislu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema nalazu sudskog veštaka neuropsihijatra , posle izlaska iz logora tužilac je oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja koje oboljenje je u uzročno posledičnoj vezi sa torturom koju je preživeo u logoru, a tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 1. novembra 2007. godine. Prema tome, potraživanja tužioca je zastarelo na osnovu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužba podneta po proteku roka od 15 godina od nastanka štete, kada je već nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune.

Ustavni sud je, po izvršenom uvidu u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio i sledeće činjenice:

Uvidom u presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine, utvrđeno je da je odbijena kao neosnovana revizija tužene Republike Srbije-Ministarstva odbrane izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8506/08 od 15. oktobra 2008. godine . Iz obrazloženja presude proizlazi da su sudovi pravilno primenili materijalno pravo zaključivši da tužiocu, kao pripadniku oružanih snaga bivše SFRJ, pripada naknada za pretrpljena četiri vida nematerijalne štete na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljenog straha, fizičkih bolova i naruženosti u visini koja je pravilno odmerena prema svim relevantim kriterijumima i parametrima iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje proizlazi da se revizija tužene svodi na pravno shvatanje o pogrešno izvedenom zaključku o neosnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja, zbog toga što se štetni događaj desio 15. novembra 1991. godine, a zahtev je podnet po proteku roka od 15 godina (dana 20. novembra 2006. godine), jer bi krajnji rok bio 15. novembar 2006. godine. Ovo pravno shvatanje tužene se ne može prihvatiti, stoga što se trenutak nastanka štete, kao opšte pravilo dospelosti obaveze naknade štete i sledom toga početak računanja roka zastarelosti, ne može primeniti na naknadu nematerijalne štete, odnosno za njene pojedine vidove. Obzirom da je za ocenu obima pretrpljene nematerijalne štete relevantno utvrđenje svih činjenica i okolnosti koje su od značaja za utvrđivanje visine te štete, shodno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, stoga je merodavan momenat završetka lečenja, jer se tek tada može pouzdano utvrditi stepen telesnog ili psihičkog oštećenja, odnosno obim pretrpljene nematerijalne štete. Prema tome, kako je utvrđeno da je tužilac sa lečenjem završio 2. decembra 1991. godine, to je evidentno da do dana podnošenja tužbe 24. novembra 2006. godine, nije protekao rok zastarelosti od 15 godina u smislu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.)

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je konstatovao da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žal i na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Imajući u vidu navedeno, kao i razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da je bilo najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, u smislu člana 32. stav 1. Ustava, te da li se osporenom presud om povređuj e ili uskraćuj e ustavno pravo podnosi oca garantovano odredbom člana 35. stav 2. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je Drugi opštinski sud u Beogradu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete usled umanjenja opšte životne aktivnosti isplati tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. juna 2009. godine , a odbio je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa za iznos od 80.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete usled umanjenja opšte životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha u iznosu od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Drugostepeni sud je u postupku po žalbi utvrdio da je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Naime, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je u periodu od 29. septembra 1991. godine do 9. novembra 1991. godine bio zarobljen u Hrvatskoj kao pripadnik Vojske JNA u garnizonu u Bjelovaru pri VP 4848/29 i prve psihičke tegobe osetio je po dolasku sa ratišta, iako se psihijatru obratio 2007. godine. Za ovako nastalu štetu važi pravna pretpostavka da je prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZJ, a za koju se primenjuje rok zastarelosti krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo u smislu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema nalazu sudskog veštaka neuropsihijatra , posle izlaska iz logora tužilac je oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja , koje oboljenje je u uzročno -posledičnoj vezi sa torturom koju je preživeo u logoru, a tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 1. novembra 2007. godine. Prema tome, potraživanja tužioca je zastarelo na osnovu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužba podneta po proteku roka od 15 godina od nastanka štete, kada je već nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune.

Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Beogradu, odučujući o podnetoj žalbi, dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan tužbeni zahtev podnosioca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. Stoga je Ustavni sud ocenio da je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan i utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju, osporenim

presudama nije utvrđen nezakonit i/ili nepravilan rad državnog organa, niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome su donete osporene presude

utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da Sud ceni navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, niti posledično pravo na naknadu štete zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu.

6. Ustavni sud je cenio navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine, ali je našao da se navedena presuda, ne zasniva na istom činjeničnom i pravnom stanju, s obzirom na to da je u toku postupka utvrđeno da je podnosilac prve psihičke tegobe osetio po dolasku sa ratišta, a da se lekaru psihijatru obratio tek 2007. godine, te da se u konkretnom slučaju, zastarelost ne može vezivati za momenat završetka lečenja, jer iz navedenog proizlazi da nije postojao kontinuitet u lečenju podnosioca od momenta napuštanja logora, na osnovu koga bi se pouzdano mogao utvrditi stepen psihičkog oštećenja, odnosno obim pretrpljene štete.

7. Na osnovu svega navedenog i odred aba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete zbog posttraumatskog stresnog poremećaja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti