Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu štete trajao je preko osam godina, uz značajne periode neaktivnosti suda, česte promene sudija i kašnjenje veštaka, što je dovelo do neopravdanog odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Viktora Lazića Jovanovića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Viktora Lazića Jovanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 110/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Viktor Lazić Jovanović iz Pančeva je 8. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Ane Božić, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1692/10 od 16. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda trajao punih osam godina, te sud o tužbi podnosioca nije odlučio u razumnom roku; da je dosuđivanjem nematerijalne štete u iznosu od svega 1.700.000 dinara grubo povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, jer ono podrazumeva, pored ostalog, i pravičnu naknadu, koja u konkretnom slučaju nije dosuđena; da je zbog toga što mu nije dosuđena materijalna šteta za izgubljenu zaradu na koju ima pravo tužiocu grubo narušeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo. Podnosilaca predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu, a zahtev za naknadu štete nije stavio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu P1. 1967/10, ranije predmeta Opštinskog suda u Pančevu P1. 110/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao tužilac prvog reda, zajedno sa još troje tužilaca, 29. maja 2002. godine podneo Opštinskom sudu u Pančevu tužbu protiv tuženog „Agro-mil“ mlinarsko-trgovinska radnja, vlasnika Dragana Stankovića iz Pojata, sa tužbenim zahtevom da se tuženi obaveže da tužiocima isplati na ime naknade nematerijalne i materijalne štete opredeljene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, koji je u toku postupka preciziran podnescima od 24. oktobra 2005. godine i 10. jula 2008. godine.

Prvo ročište pred Opštinskim sudom u Pančevu je održano 10. jula 2002. godine, a odgovor na tužbu je primljen u prvostepenom sudu 29. jula 2002. godine. U toku 2002. godine održana su još dva ročišta (9. oktobra i 28. novembra 2002. godine), na kojima je izveden dokaz uvidom u dokumentaciju koju su stranke dostavile i saslušanjem tužilaca prvog i drugog reda. Prema belešci u spisu predmeta, predmet je nakon toga dat drugom sudiji u rad.

Postupak pred novim predsednikom veća je ponovo počeo na ročištu održanom 2. jula 2003. godine, a u toku 2003. godine su održana još tri ročišta (28. avgusta, 3. oktobra i 10. novembra 2003. godine), na kojima je sud izveo dokaz saslušanjem tužilaca prvog do četvrtog reda, saslušanjem direktora tuženog, saslušanjem četiri svedoka (V. M, D. Ž, B. R. i P. R.), pribavljanjem obaveštenja od filijale Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i filijale Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, a rešenjem od 10. novembra 2003. godine određeno je veštačenje putem sudskih veštaka medicinske struke – hirurga i neuropsihijatra, kao i veštaka finansijske struke-aktuara.

Nalaz i mišljenje veštaka medicinske struke D. I. i D. O. su primljeni u Opštinskom sudu u Pančevu 17. decembra 2003. godine, a nalaz i mišljenje veštaka aktuara P. P. – 31. maja 2005. godine.

Po proteku 2003. godine, predmet je ponovo dodeljen u rad prvom predsedniku veća, te je pred ovim sudijom prvostepeni postupak počeo iznova na ročištu 25. marta 2004. godine. Do donošenja prve prvostepene presude 4. jula 2006. godine zakazano je još petnaest ročišta, od kojih četiri nisu održana iz razloga na strani suda ili zbog toga što su se spisi nalazili kod veštaka (1. juna 2004. godine, 9. novembra 2004. godine, 16. decembra 2004. godine i 14. aprila 2006. godine), a dva su odložena jer nije bilo uslova da se na njima raspravlja (27. decembra 2005. godine i 14. marta 2006. godine), dok je održano devet ročišta (16. juna i 30. septembra 2004. godine, 24. maja, 6. oktobra, 8. novembra i 1. decembra 2005. godine, te 31. januara, 25. maja i 4. jula 2006. godine).

U tom periodu ponovo su saslušani svi tužioci, direktor tuženog, svedok D. S, veštaci medicinske struke koji su dostavili dva dopunska izjašnjenja (13. juna 2005. godine i 25. novembra 2005. godine), kao i veštak – aktuar, koji je dostavio i dopunski nalaz na primedbe stranaka od 30. januara 2006. godine.

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P1. 725/02 od 4. jula 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca prvog reda - ovde podnosioca ustavne žalbe i odbijen tužbeni zahtev tužilaca drugog, trećeg i četvrtog reda. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 18. januara 2007. godine.

Protiv ove prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 25. januara 2007. godine, a tužioci 29. januara 2007. godine.

Opštinski sud u Pančevu je 1. februara 2007. godine doneo rešenje P1. 725/02 o ispravci presude.

Okružni sud u Pančevu je rešenjem Gž1. 154/07 od 26. decembra 2007. godine usvojio žalbe tužilaca i tuženog, pa je pobijanu presudu Opštinskog suda u Pančevu P1. 725/02 od 4. jula 2006. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, jer je našao da prvostepeni sud u sprovedenom postupku nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Pančevu održano je sedam ročišta (22. februara, 25. marta, 18. aprila, 10. juna, 10. jula, 17. oktobra i 27. novembra 2008. godine) i sproveden dokazni postupak u kome je sprovedeno i novo veštačenje veštaka medicinske struke – hirurga D. J, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 9. juna 2008. godine.

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P1. 110/08 od 27. novembra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca prvog reda – ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime nematerijalne štete na ime pretprljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, na ime pretpljenih fizičkih bolova, na ime pretprljenog straha i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznose naveden u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, da tužiocu na ime materijalne štete isplati na ime kapitalizirane rente za period od 9. aprila 2003. godine do 5. maja 2042. godine dosuđeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. januara 2006. godine, a na ime troškova lečenja iznos kao u izreci sa kamatom od 5. aprila 2002. godine do isplate, a odbio preostali deo tužbenog zahteva tužioca prvog reda preko dosuđenih iznosa. Istom presudom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca drugog, trećeg i četvrtog reda za naknadu neimovinske štete na ime duševnih bolova zbog invaliditeta bliske osobe, kao i naknadu materijalne štete zbog boravka u Italiji u vreme lečenja podnosioca u celosti.

Protiv ove prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 7. aprila 2009. godine, pobijajući presudu u usvajajućem delu, a tužioci 4. maja 2009. godine, pobijajući presudu u odbijajućem delu.

Postupajući po izjavljenim žalbama Apelacioni sud u Novom Sadu je našao da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred većem tog suda ponove već izvedeni dokazi, te je, u smislu člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku, zakazao ročište za glavnu raspravu koje je održano 16. juna 2010. godine. Nakon sprovedenog dokaznog postupka, posle koga nije bilo daljih dokaznih predloga, glavna rasprava je zaključena.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1692/10 od 16. juna 2010. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužilaca i preinačena presuda Opštinskog suda u Pančevu P1. 110/08 od 27. novembra 2008. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu prvog reda isplati na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti dalji iznos od 200.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27. novembra 2008. godine, kao dana donošenja prvostepene presude do isplate, zatim da isplati tužiocu drugog reda na ime naknade materijalne štete iznos od 241.245,75 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. aprila 2005. godine do isplate, te da isplati tužilji trećeg reda na ime naknade materijalne štete iznos od 186.782,69 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. aprila 2005. godine do isplate, dok je u preostalom delu žalba tužilaca odbijena i presuda u preostalom odbijajućem delu potvrđena. Stavom drugim izreke osporene presude žalba tuženog je delimino usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena tako što je zahtev za isplatu kapitalizirane rente za period od 9. aprila 2003. godine do 5. maja 2042. godine u iznosu od 649.710,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. januara 2006. godine, odbijen, a u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i navedena presuda u ostalom usvajajućem delu potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a odredbom stava 2. istog člana da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe, 29. maja 2002. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu 16. juna 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do pravnosnažnog okončanja donošenjem drugostepene presude trajao nešto više od osam godina, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o relativno složenom sporu u kome je trebalo utvrditi osnovanost i visinu zahteva za naknadu više vidova nematerijalne i materijalne štete četiri tužioca, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je rešavanje ovog spora nesumnjivo bilo od posebnog interesa za podnosioca ustavne žalbe, jer se radilo o zahtevu za naknadu štete po osnovu povređivanja na radu, koje je za posledicu imalo trajan invaliditet podnosioca. Ustavni sud je takođe utvrdio da podnosilac nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je u postupanju Opštinskog suda u Pančevu došlo do propusta koji nisu u skladu sa obavezom na efikasno i delotvorno postupanje iz člana 10. Zakona o parničnom postupku i koji su, po oceni Ustavnog suda, doveli do neopravdano dugog trajanja postupaka. Naime, budući da je u ovom predmetu u prvostepenom postupku dva puta došlo do promene sudije koji postupa u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). U vreme jedne od promena postupajućeg sudije u predmetnom postupku ročište nije zakazano punih sedam meseci (od 28. novembra 2002. godine do 2. jula 2003. godine). Osim toga, Opštinski sud u Pančevu je, uprkos tri urgencije koje je uputio veštaku – aktuaru, propustio da preduzme sve mere koje su mu stajale na raspolaganju, kao što je izricanje novčane kazne ili određivanje drugog veštaka, kako bi obezbedio blagovremeno postupanje veštaka, te su nalaz i mišljenje aktuara dostavljeni sudu posle godinu i po dana od određivanja veštačenja, a usled zadržavanja spisa predmeta kod veštaka, ročište nije održano skoro devet meseci (od 30. septembra 2004. godine do 24. maja 2005. godine). Takođe, pismeni otpravci prvostepenih presuda su dostavljeni punomoćniku podnosioca u neprihvatljivim rokovima – prava prvostepena presuda posle više od šest meseci od donošenja, a druga prvostepena presuda posle skoro pet meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P 1. 1104/08 , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1692/10 od 16. juna 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već predstavljaju izraz subjektivnog shvatanja podnosioca ustavne žalbe o tome kako je trebalo da postupajući sudovi ocene utvrđeno činjenično stanje i tumače odredbe materijalnog prava, a ustavnom žalbom se, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene presude. Pri tome, Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje donete odluke, koje Ustavni sud ne smatra ni arbitrernim, niti proizvoljnim.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, to je očigledno da je podnosilac iskoristio svoje pravo na žalbu protiv prvostepene presude zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, a Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na eventualno postojanje povrede prava na žalbu u konkretnom slučaju.

U vezi navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da do povrede ovog prava može doći, pre svega, nejednakim postupanjem sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnooj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osprava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. Krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđivanjem povrede ovog prava.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević