Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom ostavinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 11 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete i naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak, dok su ostali navodi žalbe o meritumu odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D. iz O, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu - Sudska jedinica u Obrenovcu u predmetu P. 4055/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D. iz O. podnela je 24. septembra 2011. godine, preko punomoćnika R. S, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5135/10 od 13. jula 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem je doneta osporena odluka.

Prema mišljenju podnositeljke, do povrede navedenih ustavnih prava, došlo je zbog toga što je Apelacioni sud u Beogradu prihvatio i podržao prvostepenu odluku koja je zasnovana na nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju, utemeljenom na proizvoljnom i neargumentovanom nalazu veštaka u pogledu visine zarade koju je ostvarivao tuženi. Takođe je istakla da je neprihvatljiv zaključak drugostepenog suda da se ova činjenica ne bi mogla pravilno utvrditi na osnovu podataka nadležne poreske uprave, kao i ocena tog suda da visinu zarade tužene nije trebalo utvrđivati iz razloga što tužena, na kojoj je teret dokazivanja, takav predlog nije ni stavila. Podnositeljka smatra da su na opisani način redovni sudovi zanemarili načelo utvrđivanja materijalne istine i da su parnične stranke stavili u nejednak položaj. U prilog tvrdnji o povredi navedenih prava dodala je i da je jedan od sudija bio posebno pristrasan. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je navela da je do donošenja delimične presude postupak trajao preko pet godina, da je žalbeni postupak trajao dve i po godine i da tek predstoji rasprava po njenoj tužbi za redukciju poklona. Predložila je da Ustavni sud poništi osporenu presudu i istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu - Sudska jedinica u Obrenovcu P. 4055/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. D, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 20. juna 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Obrenovcu protiv tuženog S. L, radi zaštite prava na nužni nasledni deo i redukcije besteretnih raspolaganja pok. Ž . L.

Do kraja 2004. godine, od ukupno zakazanih devet ročišta, dva nisu održana zbog sprečenosti sudije. U ovom delu postupka po službenoj dužnosti je sprovedeno građevinsko veštačenje na okolnost vrednosti nepokretnosti kojom je tužiljin pravni prethodnik, pok. Ž. L, putem ugovora o poklonu raspolagao u korist tuženog, izveden je dokaz uviđajem na licu mesta, saslušane su parnične stranke i određeni broj svedoka. Takođe je izveden dokaz saslušanjem veštaka povodom tužiljinih primedbi na njegov nalaz i mišljenje. Na tužiljin predlog pribavljeni su dokazi o visini isplaćenih penzija i troškova sahrane pok. Ž. L. Na ročištu održanom 18. novembra 2004. godine, ovoj parnici spojena je parnica po protivtužbi tuženog S. L. (u daljem tekstu: tuženi) od 17. novembra 2004. godine, radi utvrđenja prava svojine na spornoj nepokretnosti po osnovu građenja. Na istom ročištu, po službenoj dužnosti, određeno je sprovođenje građevinskog veštačenja na okolnost vrednosti poklona učinjenog B. K, nakon čega je tužilja proširila tužbu i na imenovanu.

U toku 2005. godine održano je pet ročišta. Parnične stranke su, na njihov predlog, ponovo saslušane i izveden je dokaz uviđajem na licu mesta. Podneskom od 17. januara 2005. godine tužilja je povukla tužbu u odnosu na tuženu B. K, nakon čega je obustavljeno izvođenje dokaza veštačenjem po rešenju od 18. novembra 2004. godine. Podneskom od 17. oktobra 2005. godine tuženi je protivtužbu proširio na tuženu B. K. Ročište koje je bilo zakazano za 24. oktobar 2005. godine nije održano na molbu tužiljinog punomoćnika, a na sledećem ročištu saslušan je jedan svedok.

Na predlog tuženog, na ročištu održanom 23. februara 2006. godine, određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem na okolnost utvrđivanja doprinosa tuženog, pok. Ž. L. i pok. C. L. u sticanju spornih nepokretnosti. Na nalaz veštaka tužilja i tužena B. K. su u toku juna 2006. godine istakle primedbe, nakon čega je veštak finansijske struke saslušan na ročištu od 29. juna 2006. godine. Na tužiljin predlog, na ročištu održanom 5. septembra 2006. godine, saslušana su tri svedoka i ponovo je određeno izvođenje dokaza saslušanjem veštaka građevinske struke koje je izvedeno na ročištu od 5. oktobra 2006. godine. U ovom delu postupka tužilja je istakla eventualni tužbeni zahtev kojim je nužni deo opredelila kao obligacionopravno-novčano potraživanje, a u novembru je, povodom tužiljinih primedbi, veštak građevinske struke dostavio dopunski nalaz, nakon čega je ponovo saslušan. Na ročištu održanom 26. decembra 2006. godine parnične stranke su ponovo saslušane i na predlog tuženog određeno je dopunsko finansijsko veštačenje na okolnost visine prihoda koje je ostvarivao dodatnim radom.

U toku 2007. godine, od ukupno pet zakazanih ročišta, dva nisu održana - jedno zbog nedolaska veštaka, a drugo zbog štrajka zaposlenih u sudu. Tužilja je u aprilu dostavila primedbe na nalaz veštaka finansijske struke, nakon čega je taj veštak saslušan, a na ročištu održanom 11. decembra stranke su ponovo saslušane. Na predlog tužilje i tuženog u 2008. godini sprovedeno je finansijsko veštačenje preko novog veštaka, na okolnost utvrđivanja konačnog doprinosa tuženog u sticanju spornih nepokretnosti. Na osnovni nalaz ovog veštaka tužilja i tužena su stavile primedbe, nakon čega je veštak dostavio dva dopunska nalaza. Primedbe tužene B. K. odnosile su se na to da prilikom izrade nalaza nije uzet u obzir njen doprinos u sticanju imovine. Od ukupno pet zakazanih ročišta u 2008. godini, jedno nije održano zbog sprečenosti sudije.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 393/03 od 19. novembra 2008. godine delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog, pa je utvrđeno da je tuženi stekao pravo svojine na spornim nepokretnostima po osnovu građenja u udelu od 3645/10000 idealnih delova i da ta imovina ne ulazi u zaostavštinu pok. Ž. L, dok je u preostalom delu, za još traženih 6355/10000 idealnih delova protivtužbeni zahtev odbijen. Presuda je otpravljena iz suda 13. marta 2009. godine.

Protiv navedene presude žalbe su izjavile tužilja i tužena B. K. Žalbeni navodi tužilje su se odnosili na pravilnost nalaza veštaka u pogledu utvrđene vrednosti dopunskog rada tuženog, neuzimanja u obzir doprinosa tužene B. K. u sticanju sporne imovine i odsustvu obrazloženja za odbijanje njenog predloga da se visina zarade tuženog po osnovu dopunskog rada utvrdi na osnovu podataka od nadležne poreske uprave.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5135/10 od 13. jula 2011. godine potvrđena je navedena delimična prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude, drugostepeni sud je ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da je pok. Ž. L, otac parničnih stranaka, putem ugovora o poklonu od 9. maja 1975. godine raspolagao sa 2/3 idealnih delova bliže opisanih nepokretnosti u korist tuženog S. L; da je u ugovoru konstatovano da je tuženi učestvovao u sticanju određenih nepokretnosti koje su predmet ugovora o poklonu; da je stara kuća srušena u martu 1970. godine i da je na tom mestu početkom iste godine započeta izgradnja nove kuće i pomoćnog objekta, koji su konačno dovršeni 1. maja 1972. godine; da su u vreme građenja ovih nepokretnosti tuženi S. L. i B. K. živeli u porodičnoj zajednici sa pok. Ž. i C. L; da je tuženi zasnovao radni odnos 1. jula 1966. godine i da je obavljao dodatne poslove kao krojač i na taj način ostvarivao prihod čija je visina utvrđena na osnovu nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke; da je iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđen doprinos članova porodične zajednice u sticanju spornih nepokretnosti. Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo - odredbu člana 195. Porodičnog zakona, dajući za svoju odluku dovoljne, jasne i pravilne razloge. Ocenu o neosnovanosti žalbenih navoda tužilje - da je prihode tuženog po osnovu dopunskog rada trebalo utvrditi na osnovu podataka nadležne poreske uprave o dohotku privatnih registrovanih krojača, drugostepeni sud je obrazložio time da su podaci poreske uprave o poreskoj osnovici na koju su u relevantnom periodu lica koja su se bavila krojačkim poslom kao osnovnim zanimanjem i uplaćivala poreze na svoj prihod, nebitni za veštačenje u konkretnom slučaju, iz razloga što su ta lica plaćala porez paušalno, dok su njihovi stvarni prihodi mogli biti veći, te da je stoga, pravilno prvostepeni sud, na osnovu nalaza veštaka, utvrdio da su prihodi tuženog po osnovu dopunskog rada bili izjednačeni sa prihodima u društvenom sektoru. Drugostepeni sud je kao neosnovane ocenio i žalbene navode tužene B. K. da je u sprovedenom postupku trebalo izvesti dokaz veštačenjem na okolnost visine njenog doprinosa u sticanju spornih nepokretnosti iz razloga što tužena, na kojoj je bio teret dokazivanja tvrdnje da je, iako maloletna i nezaposlena sve do 1. decembra 1971. godine, doprinosila sticanju zajedničke imovine, takav dokaz tokom postupka nije predlagala.

Posle vraćanja spisa iz višeg suda, pred prvostepenim sudom od još ukupno pet zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju tužiljinog punomoćnika. U ovom delu postupka, na predlog tuženog sprovedeno je finansijsko veštačenje na okolnost sadašnje vrednosti novca koji je tužilja primila od pok. Ž. L.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P. 4055/10 od 29. maja 2013. godine odbijeni su glavni i eventualni tužbeni zahtevi tužilje.

Po žalbi tužilje, spisi predmeta su dostavljeni drugostepenom sudu u novembru 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na koje se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku; da koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220. stav 2.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak, koji je pokrenut podnošenjem tužbe 20. juna 2003. godine, još uvek nije pravnosnažno okončan, s tim što je postupak po protivtužbi okončan donošenjem osporene drugostepene presude.

Mada se slobode i prava građana jemče i njihova ustavnosudska zaštita obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, i u ovom slučaju stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja konkretnog parničnog postupka uzme u obzir celokupan period njegovog trajanja. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak traje nepunih 11 godina, što samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Imajući u vidu da su spojene parnice po tužbi i protivtužbi, te da se odlučivalo o zahtevima stranaka za utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, povredi prava na nužni nasledni deo i s tim u vezi o redukciji raspolaganja ostavioca, da je zbog utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje sprovedeno više osnovnih i dopunskih veštačenja preko veštaka dve različite struke, Ustavni sud smatra da se osporeni postupak može okarakterisati kao vrlo složen.

S obzirom na prirodu tužbenog zahteva kojim se traži zaštita prava na nužni nasledni deo, po nalaženju Ustavnog suda, na strani podnositeljke ustavne žalbe postoji interes za efikasno vođenje postupka i donošenje odluke o tužbenom zahtevu.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud zapaža da je podnositeljka aktivno učestvovala u postupku, budući da samo jedno ročište nije održano, na molbu njenog punomoćnika, a povodom njenih primedbi veštaci građevinske i finansijske struke ukupno su pet puta saslušavani i dva puta su dostavljali dopunske nalaze. Po shvatanju Ustavnog suda, pravo podnositeljke da se koristi procesnim mogućnostima u cilju uspeha u sporu ne može se smatrati zloupotrebom procesnih prava, ali, imajući u vidu načelo dispozije parničnog postupka, korišćenje ovih prava svakako utiče na dužinu sudskog postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud zakazivao ročišta u kratkim intervalima i da je na predlog stranaka, ali i po službenoj dužnosti, izvodio dokaze građevinskim i finansijskim veštačenjem na različite okolnosti. Tako je na predlog tuženog, početkom 2006. godine, prvo odredio veštačenje na okolnost doprinosa tuženog, pok. Ž. i C. L. u sticanju spornih nepokretnosti, a posle nepunih godinu dana na okolnost prihoda koje je tuženi ostvarivao dodatnim radom, da bi zatim u 2008. godine, na predlog podnositeljke i tuženog, odredio finansijsko veštačenje na okolnost utvrđivanja konačnog doprinosa tuženog u sticanju spornih nepokretnosti. Osim toga, sud je nekoliko puta izvodio dokaz saslušanjem stranaka na iste okolnosti i povodom svih podnositeljkinih primedbi na dostavljene nalaze više puta je izvodio dokaz saslušanjem veštaka građevinske i finansijske struke. U kontekstu izloženog, a imajući u vidu citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je predviđeno da sud odlučuje koje će dokaze izvesti na glavnoj raspravi, kao i to da se stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti završi na jednom ročištu, Ustavni sud smatra da prava stranaka da u toku cele glavne rasprave predlažu dokaze kojima se utvrđuju sporne činjenice, ne oslobađa sud obaveze da vodi računa o koncentraciji dokaza i da obezbedi zahtev delotvornog postupanja. Ovo stoga što je na strani suda obaveza da procenjuje kako će voditi postupak i da li će uvek dopustiti da se sprovode dopunska ili nova veštačenja po predlozima stranaka.

Polazeći od svega izloženog, vodeći računa o složenosti predmeta, ponašanju podnositeljke i o postupanju suda, ali i o činjenici da je tek posle nepunih deset godina doneta prva prvostepena presuda o podnositeljkinom tužbenom zahtevu i da postupak ni posle skoro 11 godina nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak ne ispunjava zahtev razumnog roka, i da se ovako dugo trajanje postupka u pretežnoj meri može staviti na teret sudu pred kojim je vođen.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podno siteljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe je tražila da joj se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno činjenicu da se radi o složenom postupku, ali je isto tako imao u vidu i da je dužini postupka, u izvesnoj meri, doprinelo i podnositeljkino traženje da se veštaci nekoliko puta izjašnjavaju na njene primedbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja suda. Pri odmeravanju visine naknade nematerijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, značaj povređenog dobra, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, nalazeći da će se na taj način otkloniti štetne posledice zbog utvrđene povrede prava.

8. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda ostalih ustavnih prava osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u suštini ponavlja žalbene navode već iznete protiv delimične presude o nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju i neutemeljenosti nalaza sudskog veštaka, a koji su ocenjeni u osporenoj drugostepenoj presudi, i iste dovodi u vezu sa tvrdnjom o nejednakom položaju stranaka u postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ponavlja svoj stav da nije u njegovoj ustavnosudskoj nadležnosti da ceni dokaze, niti da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova. Obrazloženje drugostepenog suda o neosnovanosti žalbenih navoda podnositeljke, po oceni Ustavnog suda, dovoljno je argumentovano i ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno. Stoga se ovi podnositeljkini navodi ni koji način ne mogu dovesti u vezu sa tvrdnjom o nejednakom tretmanu podnositeljke u odnosu na ostale stranke u postupku, posebno imajući u vidu da je podnositeljki tokom postupka bilo omogućeno da iznosi primedbe i predloge, koje je, kako je prethodno već izloženo, sud prihvatao i povodom toga sprovodio dodatna veštačenja i izvodio dokaze saslušanjem veštaka. U tom kontekstu ne mogu se prihvatiti ni navodi o zanemarivanju načela materijalne istine zbog neutvrđivanja visine zarade tužene, jer ovaj dokaz nije izveden iz razloga što nije ni predložen, a što podnositeljka ne spori u ustavnoj žalbi. Ukoliko je podnositeljka smatrala da je izvođenje ovog dokaza potrebno, imala je mogućnost da takav predlog stavi u toku postupka, a eventualno nerazmatranje primedbi tužene na nalaz veštaka ni na koji način nije moglo dovesti do povrede podnositeljkinog prava na pravično suđenje. Pored toga, paušalno izneta tvrdnja o pristrasnosti jednog od sudija, bez dostavljanja bilo kakvih dokaza i obrazloženja u čemu se navodna pristrasnost ogleda, ne može se smatrati ustavnopravnim razlogom za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Ova ocena odnosi se i na podnositeljkine navode o povredi prava iz člana 21. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, jer podnositeljka nije ukazala na različito postupanje sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti je ukazala da je zbog nekog njenog ličnog svojstva različito tretirana u odnosu na ostale učesnike u postupku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5135/10 od 13. jula 2011. godine, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom ostavinskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti