Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.500 evra. Deo žalbe o meritumu je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4355/2012
22.01.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. januara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6304/96, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56503/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S. iz B. je 30. maja 2012. godine, preko punomoćnika M. Đ, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56503/10, kao i protiv presude Prvog osnovnog suda u predmetu P. 56503/10 od 23. novembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1571/12 od 4. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je predmetni parnični postupak pokrenut tužbom protiv njega kao tuženog, 4. oktobra 1996. godine; da je postupak pred prvostepenim sudom trajao preko 15 godina i da je pravnosnažno okončan posle 15 i po godina od podnete tužbe; da mu je takvim nedelotvornim postupanjem sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u osporenim sudskim odlukama zaključivanje nadležnih sudova bilo proizvoljno i nekritično i da su dokazi cenjeni na njegovu štetu i u korist tužioca; da je u osporenoj prvostepenoj i drugostepenoj presudi pogrešno utvrđeno činjenično stanje, i da je na netačno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo; da su sudovi izveli pogrešne zaključke da je između podnosioca kao tuženog i tužioca postojao ugovor o ortakluku, iako izvedeni dokazi tokom prvostepenog postupka ukazuju da o tome ne može biti ni reči; da je prvostepeni sud naložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke pre nego što je utvrdio koje su sporne činjenice odlučujuće za konačan ishod spora, čime je teško povređeno načelo materijalne istine; da je veštak svoj nalaz i mišljenje uradio proizvoljno, krajnje paušalno, po sopstvenom nahođenju i protivno pravilima struke, jer je svoj nalaz zasnovao isključivo na iskazima stranaka i internoj evidenciji tužioca; da je podnosilac u žalbi protiv prvostepene presude naveo iste razloge koje je naveo i u ustavnoj žalbi; da je drugostepeni sud prvostepenu presudu potvrdio u celosti, a svoje obrazloženje sveo na ponavljanje prvostepene odluke; da, tužilac, shodno pravilima tereta dokazivanja nikada nije dokazao postojanje ortakluka sa podnosiocem ustavne žalbe, te su prvostepena i drugostepena odluka, koje se pobijaju ustavnom žalbom neosnovane i predstavljaju povredu materijalnih i procesnih odredbi domaćeg poretka u korist tužioca, čime je podnosiocu ustavne žalbe bitno povređeno pravo na pravično suđenje.

Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe od 4. oktobra 2013. godine istakao da su u osporenim presudama prilikom izvođenja činjeničnih zaključaka nadležni sudovi proizvoljno ocenjivali dokaze, i to na njegovu štetu. Takođe je ukazao da prvostepena i drugostepena presuda nisu u dovoljnoj meri obrazložene u pogledu karaktera ortačkog ugovornog odnosa između parničnih stranaka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56503/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M.L. je 4. oktobra 1996. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe, radi duga. Predmet je dobio broj P. 6304/96.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano 25 ročišta za glavnu raspravu, dok 23 ročišta nije bilo održano, i to: deset iz procesnih razloga, sedam zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno na zahtev punomoćnika tuženog, jedno zbog mogućnosti mirnog rešenja spora, jedno na zahtev tuženog zbog bolesti njegovog punomoćnika, uz prilaganje medicinske dokumentacije, jedno na zahtev tužioca, jedno zbog dojave o bombi u sudu, jedno jer veštak nije vratio sudu spise predmeta.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem većeg broja svedoka, suočenjem svedoka i tuženog, suočenjem svedoka i tužioca, veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko–finansijske struke, saslušanjem veštaka, te ponovnim saslušanjem parničnih stranaka zbog promene postupajućeg sudije.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine, predmet je bio u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu gde je vođen pod brojem P. 56503/10.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56503/10 od 23. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.140.746,38 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. septembra 2011. godine do isplate; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je na dosuđeni iznos tražena i zakonska zatezna kamata za period od 1. septembra 2011. godine do 29. septembra 2011. godine; stavom trećim izreke odbijen je predlog tuženog za prekid ovog postupka; stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 694.437,00 dinara.

U obrazloženju ove presude je navedeno: da je sud odlučivao o spornoj okolnosti da li je između parničnih stranaka, u pogledu proizvodnje sigurnosnih vrata postojao ugovor o ortakluku ili ne, te je, imajući u vidu navode parničnih stranaka, saslušanih svedoka i druge okolnosti utvrđene tokom postupka, našao da su osnovani navodi tužioca da je između njega i tuženog postojao građansko–pravni ortakluk, kao usmeni ugovor do čijeg je zaključenja došlo saglasnošću volja i međusobnim ispunjavanjem ugovornih obaveza od strane parničnih stranka; da je ovakav zaključak suda, zasnovan na činjenici da su postupak proizvodnje sigurnosnih vrata parnične stranke započele tako što je tuženi obezbedio finansijska sredstva za nabavku mašina, alata, za kupovinu građe i za tekuće troškove proizvodnje, uključujući i troškove radne snage, dok je tužilac obezbedio prostor u kome će se proizvodnja vršiti i lično je učestvovao u proizvodnji i obuci radnika koji su učestvovali u proizvodnji; da su obe parnične stranke uložile određeni deo u zajedničku proizvodnju, pa iako se udeo tužioca pretežno ogleda u ulaganju sopstvenog rada, to čini da njihov međusobni sporazum ima pravnu prirodu ugovora o ortakluku; da sama činjenica da među parničnim strankama nije zaključen pismeni ugovor, nije od uticaja na zaključak suda da je među njima postojao usmeni ugovor o građanskom ortakluku, sa svim bitnim elementima ugovora, s obzirom na to da su isti postigli saglasnost volja o tome da vrše zajedničku proizvodnju sigurnosnih vrata, o tome koji će biti udeli svakog od njih i na koji će način vršiti raspodelu međusobne dobiti; da sud smatra da je, u konkretnom slučaju, reč o ortakluku, u kome je svaka od stranaka učestvovala sa određenim udelom, a tuženi je snosio troškove proizvodnje, koji su po dogovoru stranaka i predstavljali ulaganje tuženog i da je u konkretnom slučaju reč o ortakluku u kome je udeo jednog od ortaka, osim obezbeđivanja prostora u kome će se proizvodnja vršiti, bio pretežno trud, odnosno rad i bavljenje zajedničkim poslom, što je u konkretnom slučaju vršio tužilac.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1571/12 od 4. aprila 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu, P. 56503/10 od 23. novembra 2011. godine u ožalbenom delu.

U obrazloženju ove drugostepene presude je navedeno: da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge, koje prihvata i Apelacioni sud; da je među strankama bilo sporno da li je u pogledu proizvodnje vrata postojao ortakluk između tužioca i tuženog, te da li je nakon početka prodaje proizvoda, tekuće troškove snosio tuženi, ili su finansirani iz prodaje, kao i da li je iz posla proizvodnje vrata ostvarena dobit i koliko je dobit iznosila; da je s obzirom na to da je svaka od parničnih stranaka uložila određeni udeo u zajedničku proizvodnju, a da je ugovor o ortakluku takav ugovor kojim se dva ili više lice uzajamno obavezuju da udruže određena pravna dobra, koja imaju imovinsku vrednost, u cilju postizanja kakve imovinske koristi i njene podele, pravilno je prvostepeni sud zaključio da sporazum tužioca i tuženog ima pravnu prirodu ugovora o ortakluku, i to posebno ako se ima u vidu da su tužilac i tuženi postigli saglasnost volja o tome da vrše zajedničku proizvodnju sigurnosnih vrata, o tome koji će biti udeli svakog od njih i na koji će način vršiti raspodelu međusobne dobiti; da su, iz navedenih razloga, neosnovani navodi žalbe tuženog da između stranaka nije zaključen usmeni ugovor o ortakluku; da u prilog ovakvom stanovištu suda ide i činjenica da je iz izvedenih dokaza u toku postupka utvrđeno da je između parničnih stranaka postojao ortakluk radi proizvodnje vrata; da je upravo tuženi kao fizičko lice bio ortak kome je bilo povereno vođenje ortakluka u smislu zaključenja pravnih poslova sa trećim licima i realizacije posla, odnosno prodaje proizvedenih vrata; da je proizvodnja vrata po ugovoru SZ "Univerzitet" bila zajednička, i to tako što je tužilac u ovom poslu, osim što je izradio tehničko rešenje i elaborat na osnovu koga je i prihvaćena ponuda i zaključen ugovor sa SZ "Univerzitet", imao obavezu da proizvede vrata i da je isporuči tuženom kao drugom ortaku, koji je imao obavezu da vrata isporuči SZ "Univerzitet" i naplati ugovorenu vrednost posla i da po odbijanju troškova proizvodnje tužiocu isplati njegov deo dobiti.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 10 godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 4. oktobra 1996. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude prošlo je 15 godina i u tom periodu bilo je ukupno održano 25 ročišta za glavnu raspravu, dok 23 ročišta nije bilo održano. Drugostepeni sud je efikasno postupao i posle pet meseci odlučio tako što je potvrdio prvostepenu presudu.

Dakle, parnični postupak je trajao ukupno 15 godina i sedam meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer su on ili njegov punomoćnik prisustvovali uglavnom svim ročištima za glavnu raspravu, dok neprisustvovanje punomoćnika podnosioca na dva ročišta, i to iz opravdanih razloga, nije od uticaja na odlučivanje ovog suda. Takođe, predmet spora je za podnosioca bio od značaja, imajući u vidu da je u pitanju bio zahtev za isplatu za podnosioca kao tuženog značajnog novčanog iznosa. Po oceni Suda, iako je predmetni postupak zahtevao izvođenje većeg broja dokaza radi utvrđivanja činjeničnog stanja, i to veštačenjem od strane veštaka ekonomsko–finansijske struke, kao i saslušanjem većeg broja svedoka, to ne može biti opravdanje da parnični postupak traje preko 15 godina. Po oceni Suda, isključivu odgovornost za nerazumno trajanje predmetnog postupka snosi prvostepeni sud, koji 15 godina nije doneo prvostepenu odluku, dok je drugostepeni sud efikasno postupao i za pet meseci odlučio.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56503/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6304/96), pa je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi osporavanja u ustavnoj žalbi presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56503/10 od 23. novembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1571/12 od 4. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi.

Polazeći od iznetih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom parničnog postupka koji nije okončan u njegovu korist, navodeći u ustavnoj žalbi iste razloge koje je naveo i u žalbi protiv prvostepene presude i formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud.

Ocenjujući navode podnosioca da su osporene sudske odluke nezakonite, da se zasnivaju na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, da su donete bez dokaza i na osnovu pogrešnog nalaza veštaka, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da ocenjuje izvedene dokaze u sudskom postupku niti da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. Ustavni sud ističe da način utvrđivanja činjeničnog stanja u ovom postupku i samo utvrđeno činjenično stanje ne ukazuju na proizvoljno postupanje redovnih sudova.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga ovaj sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno prizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Ustavni sud je stanovišta da su parnični sudovi dali jasne i dovoljno obrazložene razloge zbog kojih je usvojen tužbeni zahtev protivne parnične stranke i obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, na isplatu duga, imajući u vidu stav nadležnih sudova u osporenim presudama da je sporazum tužioca i tuženog imao pravnu prirodu ugovora o ortakluku. Takođe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac u ustavnoj žalbi ponavlja navode koje je istakao u žalbi protiv prvostepene presude. Ustavni sud je uvidom u osporene akte utvrdio da oni sadrže detaljna i jasna obrazloženja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Naime, nadležni sudovi su u osporenim presudama na ustavnopravno prihvatljiv način zaključili da je postojala saglasnost volja parničnih stranaka da vrše zajedničku proizvodnju, kao i o tome koliki će biti udeo svakog od njih i na koji će način vršiti raspodelu međusobne dobiti, što je dovoljno za zaključenje da se radilo o ugovoru o ortakluku.

Razmatrajući navode podnosioca iz dopune ustavne žalbe od 4. oktobra 2013. godine "da je obrazloženje osporenih presuda proizvoljno", Ustavni sud napominje, da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Stoga je ustavna žalba u delu izjavljenom protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56503/10 od 23. novembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1571/12 od 4. aprila 2012. godine odbačena u drugom delu tačke 1. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti