Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio presudu Apelacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud je proizvoljno umanjio naknadu štete, stavljajući van snage konačno rešenje upravnog organa, i pogrešno primenio odredbe o zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nedeljka Tamburića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nedeljka Tamburića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3746/10 od 20. jula 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3746/10 od 20. jula 2011. godine i nalaže Apelacion om sud u u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Osnovnog suda u Užicu P1. 401/10 od 6. oktobra 2010. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nedeljka Tamburića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Už icu u predmetu P1. 401/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nedeljko Tamburić iz Užica je 23. septembra 2011 . godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3746/10 od 20. jula 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P1. 401/10.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje vidi u tome što je osporenom presudom Apelacionog suda u K ragujevcu iznos koji mu je dosuđen prvostepenom presudom na ime razlike zarade umanjen za 50% , te s tim u vezi ističe da mu nije jasno kako je sud utvrdio da je on doprineo nastan ku bolesti u navedenom procentu. Takođe, smatra da je do povrede navedenog prava i prava na rad došlo zbog nezakonitog stava suda da je zarada obročno davanje koje zastareva u roku od tri godine, te navodi da po Zakonu o radu, važećem u vreme podnošenja tužbe, nije bio utvrđen rok zastarelosti, kao i to da je on tužbu podneo na vreme. Povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosilac obrazlaže time da je predmetni parnični postupak trajao osam godina. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu. Zahtev za naknadu štete nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P1. 401 /10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Nedeljko Tamburić , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. januara 2003. godine tužbu protiv tužene Valjaonice bakra Sevojno, radi naknade materijalne štete zbog umanjene zarade i naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 12. februara 2003. godine, i na istom je punomoćnicima stranaka naloženo da dostave određenu dokumenatciju. Naredna dva ročišta, zakazana za 10. mart i 10. april 2003. godine nisu održana na saglasan predlog stranaka, odnosno zbog toga što nijedna strana nije postupila po nalogu suda i dostavila traženu dokumentaciju, pri čemu je punomoćnik tužioca oba puta obaveštavao sud da će u podnesku pojasniti osnov potraživanja. Na predlog punomoćnika tužioca postupak je prekinut rešenjem od 8. maja 2003. godine, radi pokušaja mirnog rešenja spora. Ročište koje je bilo zakazano za 24. oktobar 2003. godine povodom predloga punomoćnika tužioca za nastavak postupka, nije održano na predlog ovog punomoćnika koji je tom prilikom ponovo izjavio da će se podneskom izjasniti u pogledu određenih činjenica. Sud je odlučio da sledeće ročište zakaže po prispeću navedenog izjašnjenja. Punomoćnik tužioca je 6. septembra 2004. godine predložio da sud zakaže ročište, nakon čega je ročište održano 25. oktobra 2004. godine. Na ročištu održanom 19. januara 2005. godine , na predlog punomoćnika tužioca, određeno je sprovođenje medicinsko g veštačenja, s tim da se ličnost veštaka naknadno odredi. Tužiočev punomoćnik je predložio ličnost veštaka u podnesku od 11. aprila 2005. godine, a veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu u junu 2005. godine, i saslušan je na ročištima od 14. novembra 2005. godine i 3. februara 2006. godine. Na ovom ročištu punomoćnik tužioca je naveo da će podneskom predložiti drugog veštaka medicinske struke. Kako punomoćnik podnosioca u podnesku od 10. februara 2006. godine nije predložio drugog veštaka, već je tražio da se veštak koji je obavio veštačenje izjasni na određene okolnosti, zakazano je ročište za 11. septembar 2006. godine, na kojem je na predlog punomoćnika tužioca određeno da se ponovo sprovede veštačenje na iste okolnosti, pri čemu mu je ostavljen rok od tri dana da predloži ličnost veštaka. Punomoćnik tužioca je predložio drugog veštaka u februaru 2007. godine, a novi nalaz i mišljenje dostavljeni su sudu u aprilu iste godine. Na ročištu održanom 9. jula 2007. godine veštak medicinske struke je saslušan i na predlog punomoćnika tužioca određeno je ek onomsko-finansijsko veštačenje, a spisi predmeta dati su veštaku u septembru 2007. godine. U oktobru 2008. godine veštak je obavesti o sud da iz objektivnih razloga nije bio u mogućnosti da ranije pristupi izradi nalaza, i istovremeno je obavestio sud da je više puta intervenisao kod tužene radi prib avljanja neophodne dokumentacije. Veštak ekonomsko-finansijske struke je nalaz i mišljenje dostavio sudu 12. februara 2009. godine. Nakon dva održana ročišta, Opštinski sud u Kragujevcu je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1225//04 od 19. marta 2009. godine. Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 551/10 od 22. jula 2010. godine.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je održao jedno ročište, nakon čega je doneo presudu P1. 401/10 od 6. oktobra 2010. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu naknade štete na ime izgubljene zarade u period u od marta 1996. godine do decembra 2002. godine i za isplatu naknade nematerijalne štete zbog umanjena opšteživotne aktivnosti u visini od 225. 000,00 dinara. Preostali deo tužbenog zahteva kojim je tražena isplata izgubljene zarade za period od aprila 1991. godine do juna 1992. godine, i za januar 2000. godine, te iznos od još 725.000,000 dinara na ime naknade nematerijalne štete , je odbijen.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3746/10 od 20. jula 2011. godine, donetom u postupku po žalbi, ukinuta je prvostepena presuda i obavezan je tuženi da podnosiocu ustavne žalbe za period od januara 2000. godine do decembra 2002. godine na ime izgubljene zarade plati pojedinačno opredeljene iznose (za polovinu umanjene u odnosu na iznose dosuđene prvostepenom presudom), kao i iznos od 225.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti, dok je tužbeni zahtev za isplatu naknade štete na ime izgubljene zarade za period od marta 1996. godine do decembra 1999. godine, kao i za razliku dosuđenih iznosa odbijen. U obrazloženju osporene drugostepene presude drugostepeni sud je naveo da je, saglasno članu 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku, otvorio glavnu raspravu i nakon sprovedenog postupka utvrdio: da je tužilac rešenjem tuženog od 5. oktobra 1987. godine raspoređen na poslove I valjač; da je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih (u daljem tekstu: RF PIO) od 7. aprila 1993. godine, tužilac sa 26. majem 1990. godine razvrstan u treću kategoriju invalidnosti, te da mu je priznato pravo na zaposlenje na drugom odgovarajućem poslu, odnosno radnom mestu prodavca, s tim da može obavljati i odgovarajući posao šefa prodavnice - računopolagača sa punim radnim vremenom, na koje je raspoređen od strane poslodavca, kao i pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, pri čemu je u ovom rešenju navedeno da je invalidnost nastala kao posledica profesionalnog oboljenja; da je prethodno rešenje zamenjeno rešenjem istog organa od 5. marta 1996. godine kojim je tužilac razvrstan u drugu kategoriju invalidnosti počev od 1. marta 1996. godine , i kojim mu je priznato pravo na zaposlenje sa skraćenim radnim vremenom od polovine punog radnog vremena na svom poslu KV valjača kao i pravo na novčanu naknadu u visini od 100% od osnova, odnosno razlike između zarade koju bi ostvarivao radeći sa skraćenim radnim vremenom i zarade koju bi ostvario radeći na istom radnom mestu sa punim radnim vremenom, te da je u ovom rešenju konstatovano da je invalidnost posledica bolesti i profesionalnog oboljenja 50% : 50%; da je u ponovnom postupku RF PIO 3. decembra 1996. godine, a potom 29. juna 1999. godine doneo rešenje kojim je tužilac razvrstan u drugu kategoriju invalidnosti počev od 16. februara 1996. godine, te da mu je priznato pravo na raspoređivanje sa skraćenim radnim vremenom od polovine punog radnog vremena na drugom odgovarajućem poslu referenta obrade dokumenata i kotacije, kao i pravo na novčanu naknadu u visini od 100% od osnova, odnosno razlike između zarade koju ostvaruje radeći sa skraćenim radnim vremenom i zarade koju bi ostvarivao radeći na istom radnom mestu sa punim radnim vremenom, i da je u rešenju konstatovano da je invalidnost posledica bolesti i profesionalnog oboljenja 50% : 50%; da je rešenjem RF PIO od 23. jula 2001. godine tužilac ponovo razvrstan u drugu kategoriju invalidnosti i da mu je priznato pravo na raspoređivanje sa skraćenim radnim vremenom od polovine punog radnog vremena na drugom odgovarajućem poslu refrenta obrade dokumenata i kotacije sa konstatcijom da tužilac nije sposoban za obavljanje svog posla VKV valjača sa punim niti sa skraćenim vremenom, kao i pravo na novčanu naknadu u visini od 100% od osnova, odnosno razlike između zarade koju ostvaruje sa skraćenim radnim vremenom i zarade koju bi ostvarivao radeći sa punim radnim vremenom; da je tužiocu pored naknade zarade zbog rada sa skraćenim radnim vremenom priznato i pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, s tim da mu priznata prava pripadaju od 1. marta 1996. godine; da je rešenje od 23. jula 2001. godine postalo je pravnosnažno i konačno 7. septembra 2001. godine; da su tužiocu rešenjem RF PIO od 3. februara 2003. godine, po osnovu utvrđene invalidnosti, produžena prava na zaposlenje na drugom odgovarajućem poslu kao što su poslovi refrenta obrade dokumentacije sa polovinom radnog vremena i pravo na novčanu naknadu zbog rada sa skraćenim radnim vremenom, priznata rešenjem od 23. jula 2001. godine, s tim da kontrolni pregled nije potreban; da je tužiocu 30. decembra 2002. godine prestao radni odnos kod tuženog; da je na osnovu nalaza veštaka medicinske struke utvrđeno da je zbog profesionalnog oboljenja kod tužioca došlo do umanjenja opšteživotne aktivnosti u procentu od 15%, a da je na osnovu nalaz veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena visina potraživanja po osnovu razlike zarade koju je tužilac primao i zarade koju bi ostvario da nije nastupila invalidnost za period od 19. novembra 1990. godine do 31. decembra 2002. godine. Ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, a dovodeći u međusobnu vezu činjenicu da je tužba podneta 13. januara 2003. godine (na prijemnom štambilju prvostepenog suda kao datum predaje tužbe preporučenom pošiljkom naveden je 11. januar 2003. godine, tako da se očigledno radi o omašci u pogledu navođenja datuma od strane drugostepenog suda), sa činjenicom da je rešenjem nadležnog upravnog organa od 3. februara 2003. godine utvrđeno da veštačenje invalidnosti tužioca više nije potrebno i da je on razvrstan u drugu kategoriju invalidnosti po rešenju istog organa od 23. jula 2001. godine, sa svim pravima priznatim mu tim rešenjem, Apelacioni sud je, pozivajući se i citirajući odredbe člana 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima, čl. 96. i 123. Zakona o radu i člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, koje su bile na snazi u periodu na koji se odnose utužena potraživanja, zaključio da je potraživanje podnosioca ustavne žalbe za period od marta 1996. godine zaključno sa decembrom 1999. godine zastarelo. Razlog za umanjenje iznosa novčane naknade utvrđenih veštačenjem za period od januara 2000. godine zaključno sa decembrom 2002. godine u procentu od 50%, drugostepeni sud je našao u tome što je utvrđena invalidnost kod tužioca posledica profesionalnog oboljenja u procentu od 50% dok je preostalih 50% posledica njegove bolesti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od k ada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.): da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti i da, međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja (član 379.).

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02), važećem u vreme donošenja rešenja RF PIO od 23. septembra 2001. godine i 3. februara 2003. godine, bilo je propisano: da se novčana naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu usklađuje u toku godine tako što se isplaćuje u visini razlike između valorizovanog prosečnog mesečnog iznosa zarade ostvarene u poslednjoj godini osiguranja koja prethodi godini u kojoj je nastala invalidnost uvećane za porast prosečne mesečne neto zarade kod poslodavca, odnosno prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom ostvarene u Republici u prethodnom mesecu tekuće godine u odnosu na celu prethodnu godinu i zarade koju osiguranik ostvari na drugom odgovarajućem poslu u mesecu za koji se isplaćuje novčana naknada (član 24. stav 1.); da novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu isplaćuje poslodavac prilikom isplate zarade, s tim što će fond poslodavcu nadoknaditi iznos sredstava nastao isplatom naknade u roku od pet dana od dana dostavljanja urednog zahteva za refundaciju isplaćenih sredstava (član 26.); da rešenje o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja i o penzijskom stažu donosi organ fonda određen opštim aktom fonda (član 62 . stav 1.); da korisnici prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji su do dana stupanja na snagu ovog zakona, ta prava ostvarili po Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 27/92, 82/92, 28/95 i 12/96), a koja su utvrđena ovim zakonom, imaju ta prava i posle tog dana, u obimu i na način utvrđen ovim zakonom, ako je to za njih povoljnije (član 146.); da korisnici prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji su, do dana stupanja na snagu ovog zakona, ta prava ostvarili po Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 27/92, 82/92, 28/95 i 12/96), a koji nisu utvrđeni ovim zakonom, ostvaruju ih pod uslovima, u obimu i na način utvrđen tim zakonom (član 147.).

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 27/92, 82/92, 53/93, 67/93, 48/94, 28/95 i 12/96), važećem u vreme pokretanja postupka za ostvarivanje prava pred nadležnim upravnim organom, bilo je propisano: da su prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja prema ovom zakonu za slučaj invalidnosti novčane naknade po osnovu korišćenja prava na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, raspoređivanje, odnosno zaposlenje na odgovarajućem poslu (član 15. stav 2. alineja 4.): da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne mogu zastareti, osim dospelih, a neisplaćenih iznosa penzija i drugih novčanih davanja u slučajevima utvrđenim zakonom (član 16. stav 2.); da osnov za naknadu zbog rada sa skraćenim radnim vremenom određuje se u visini razlike između zarade koju zaposleni invalid rada ostvaruje radeći sa skraćenim radnim vremenom i zarade koju bi on ostvario radeći na istom radnom mestu, odnosno poslu sa punim radnim vremenom, da se visina naknade zbog rada sa skraćenim radnim vremenom obračunava od osnova iz stava 2. ovog člana u procentima određenim zavisno od dužine penzijskog staža i uzroka invalidnosti i iznosi 100% od osnova, ako je invalidnost prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću (član 81. stav 2. i stav 3. tačka 1)); da naknadu zarade zbog rada sa skraćenim radnim vremenom isplaćuje poslodavac prilikom isplate zarade s tim što će fond poslodavcu nadoknaditi iznos sredstava nastao isplatom naknade u roku od 5 dana od dana dostavljanja urednog zahteva za refundaciju isplaćenih sredstava (član 84.); da pravo na naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu pripada invalidu rada II kategorije invalidnosti, pored naknade zarade zbog rada sa skraćenim radnim vremenom (član 86. stav 2 .); da se naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu određuje u visini razlike između valorizovane prosečne mesečne zarade koju je invalid rada ostvario u kalendarskoj godini koja prethodi godini u kojoj je nastala invalidnost i prosečne mesečne zarade koju on ostvaruje na drugom poslu na kojem je posle toga zaposlen (član 87. stav 1.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.);

5. Polazeći od toga da podnosilac povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji o nezakonitom stavu suda u pogledu roka zastarelosti potraživanja i zaključku o doprinosu podnosioca nastanku invaliditeta i s tim u vezi umanjenju iznosa naknade dosuđenih prvostepenom presudom, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ispitivao da li je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak, između ostalog, vođen radi naknade materijalne štete - isplate razlike između, s jedne strane isplaćivanih iznosa zarade koju je podnosilac ostvarivao radeći na drugom odgovarajućem poslu i novčane naknade koja mu je priznata od strane upravnog organa u vezi sa navedenim raspoređivanjem, i s druge strane, punog iznosa naknade zarade koji mu je priznat od strane upravnog organa. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je rešenjem RF PIO od 23. jula 2001. godine podnosilac ustavne žalbe sa 16. decembrom 1996. godine razvrstan u II kategoriju invalidnosti, te da mu je s tim vezi priznato pravo na raspoređivanje - zaposlenje sa skraćenim radnim vremenom od polovine radnog vremena na drugom odgovarajućem poslu referenta obrade dokumenata i kotacija, kao i pravo na novčanu naknadu u visini od 100% od osnova, odnosno razlike između zarade koju ostvaruje radeći sa skraćenim radnim vremenom na drugom odgovarajućem poslu i zarade koju bi ostvarivao radeći na tom radnom mestu sa punim radnim vremenom. Pored toga, podnosiocu je, pomenutim rešenjem, priznato i pravo na novčanu naknadu zbog manje zarad e na drugom odgovarajućem poslu. Navedena prava priznata su podnosiocu ustavne žalbe počev od 1. marta 1996. godine. I u ovom rešenju, kao i u svim prethodno donetim, osim u rešenju od 7. aprila 1993. godine, utvrđeno je da je kod podnosioca invalidnost II kategorije nastupila 50% kao posledica profesionalnog oboljenja, a 50% kao posledica bolesti. Imajući u vidu da su podnosiocu ustavne žalbe rešenjem upravnog organa utvrđeni uzroci invaliditeta u navedenom odnosu, i da je u vezi sa utvrđenim invaliditetom (bez obzira na međusobni odnos uzroka), podnosiocu priznato pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu i rada sa skraćenim radnim vremenom , Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno neprihvatljiv stav Apelacionog sud a u Kragujevcu za umanjenje naknade zarade podnosiicu iz razloga što je invaliditet kod podnosioca 50 % posledica profesionalnog oboljenja, a 50% posledica bolesti. Po nalaženju Ustavnog suda, Apelacioni sud je na opisani način delimično stavio van snage pravnosnažno i konačno rešenje upravnog organa. Naime, pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, koje je utvrđeno pravnosnažnim i konačnim rešenjem RF PIO na osnovu odredaba Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, jeste stečeno pravo podnosioca čiji se obim može ograničiti u slučaju da se promene uslovi za sticanje i ostvarivanje tog prava predviđeni odredbama navedenog zakona, pri čemu se ispunjenost tih uslova ceni u upravnom postupku koji sprovodi nadležni upravni organ. Pored toga, Ustavni sud ukazue da je saglasno odredbama odredbama čl. 26. i 84. rani je važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, na strani poslodavca dužnost da zaposlenom osiguraniku isplaćuje naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, s tim da fond poslodavcu nadoknaditi iznos sredstava nastao isplatom naknade u roku od pet dana od dana dostavljanja urednog zahteva za refundaciju . U konkretnom slučaju, sud opšte nadležnosti nije imao ovlašćenje da u parnici koja je vođena radi naknade materijalne štete, menja obim prava stečenog u upravnom postupku. Polazeći od izloženog, Ustavni sud, dalje nalazi, da je obrazloženje Apelacionog suda u Kragujevcu (pri tome bez pozivanja na bilo koju zakonsku odredbu), u vezi sa obimom prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete proizvoljno.

Nadalje, Ustvani sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Kragujevcu, pozivajući se na odredbe člana 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima i čl. 96. i 123. Zakona o radu koje regulišu pitanje naknade štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom, ocenio da je potraživanje podnosioca za period od marta 1996. godine zaključno sa decembrom 1999. godine zastarelo, iz razloga što je podnosilac u drugu kategoriju invalidnosti razvrstan rešenjem upravnog organa od 23. jula 2001. godine, a tužbu je podneo 11. januara 2003. godine. Polazeći od toga da je, prema činjeničnom stanju utvrđenom u drugostepenom postupku, podnosilac ustavne žalbe rešenjem RF PIO od 3. decembra 1996. godine razvrstan u drugu kategoriju invalidnosti, da mu je priznato pravo na raspoređivanje na drugo radno mesto sa skraćenim radnim vremenom kao i pravo na novčanu naknadu u vezi sa tim raspoređivanjem, Ustavni sud nalazi da sporna obligacija ima izvor u ranije važećem Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, te da je stoga ustavnopravno neprihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Kragujevcu da rok zastarelosti treba ceniti prema propisima koji regulišu pravo zaposlenog na naknadu štete nastale na radu ili u vezi sa radom.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3746/10 od 20. jula 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene presude, kako bi u ponovnom postupku Apelacioni sud u Kragujevcu odlučio o izjavljenoj žalbi tužene, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. januara 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Užicu i da je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3746/10 od 20. jula 2011. godine. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao osam i po godina, što samo po sebi može da ukazuje na to da postupak nije pravnosnažno okončan u okviru razumnog roka. Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom postupku, bila su relativno složena. Naime, parnični sud je trebao da utvrdi da li je tužena podnosiocu ustavne žalbe isplaćivala iznose novčane naknade u skladu sa rešenjima upravnog organa, te s tim u vezi da li je tužilac pretrpeo materijalnu štetu u vidu manje isplaćivane zarade i naknade, kao i da oceni prigovor zastarelosti, te utvrdi da li je kod podnosioca došlo do umanjenja opšteživotne aktivnosti, i ako jeste da li je tužena za to odgovorna.

Imajući u vidu da je parnica vođena radi naknade materijalne štete zbog razlike u zaradi i naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca .

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe u bitnoj meri doprineo da se predmetni parnični postupak bez razloga odugovlači. Naime, ročišta koja su bila zakazana za 10. mart i 10. april 2003. godine nisu održana na saglasan predlog stranaka, odnosno zbog toga što nijedna strana nije po nalogu suda dostavila potrebnu dokumentaciju. Nadalje, na predlog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe postupak je prekinut 8. maja 2003.godine, a zatim ročište, koje je bilo zakazano radi nastavka postupka na predlog istog punomoćnika za 24. novembar 2003. godine, nije održano takođe na njegov predlog. Tom prilikom punomoćnik podnosioca se obavezao da će se u podnesku izjasniti o činjenicama bitnim za dalji tok parnice (obavezu dostavljanja podneska u pogledu bitnih činjenica punomoćnik podnosioca je preuzimao i 10. marta i 10. aprila 2003. godine), zbog čega je sud odlučio da ročište zakaže po prispeću podneska. Međutim, punomoćnik podnosioca je tek skoro posle godinu dana, u septembru 2004. godine predložio da se ročište zakaže. Takođe, punomoćnik podnosioca je tri meseca posle donošenja rešenja o sprovođenju medicinskog veštačenja predložio ličnost veštaka, a potom je nakon dostavljanja izjašnjenja i saslušanja veštaka, istakao da će u podnesku predložiti da veštačenje obavi drugi veštak, što nije učinio, već je ponovo predložio da se veštak izjasni na određene oklnosti, da bi na sledećem ročištu predložio da se sprovede veštačenje na iste okolnosti . I pored toga što je sud ovaj predlog prihvatio, punomoćnik podnosioca u ostavljenom roku od tri dana nije predložio ličnost veštaka, već je to učinio pet meseci kasnije, tek posle pisanog naloga suda.

Analizirajući postupanje suda, Ustavni sud je našao da je dužini trajanja postupka delimično doprineo i nadležni prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu da su spisi predmeta povdom određenog ekonomsko–finansijskog veštačenja dostavljeni veštaku u septembru 2007. godine, a da je veštak nalaz i mišljenje dostavio sudu 12. februara 2009. godine. Međutim, sud je u ovom periodu, nakon prijema obaveštenja veštaka o nemogućnosti sprovođenja veštačenja zbog nedostupnosti dokumenatcije kojom je raspolagala tužena, preduzeo meru da se veštačenje što pre sprovede, nalaganjem tuženoj da omogući veštaku uvid u dokumentaciju.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe svojim postupcima u pretežnoj meri uticao na dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P1. 401/10 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na rad zasniva na identičnim razlozima na kojima zasniva i tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava iz člana 60. Ustava, budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti