Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o zakupu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio presudu Apelacionog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo zaključivši da su tužioci stekli stanarsko pravo na osnovu prećutne saglasnosti vlasnika, bez zakonskog osnova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, K atarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. I. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. I. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4957/13 od 12. februara 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4957/13 od 12. februara 2014. godine (osim u delu u kome je prvostepena presuda ukinuta i istovremeno delimično odbačena tužba tužioca A. P. – poslednji stav izreke) i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbama tužilaca izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 77062/10 od 2. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. I. iz Beograda podneo je 14. maja 2014. godine, preko punomoćnika I. V, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, podnosilac navodi da stav drugostepenog suda – da su tužioci-protivtuženi (u daljem tekstu: tužioci) stekli pravo zakupa na delovima sporne kuće na osnovu toga što je njihov deda, svojoj kćerki, a njihovoj majci, kuću navodno prećutno dao na korišćenje, nema uporište u propisima kojima je uređena oblast stambenih odnosa, budući da je u toku postupka utvrđeno da ni tužioci, a ni njihova majka, nikada nisu zaključili ugovor o korišćenju ili zakupu kuće sa vlasnikom, niti su za stanovanje u spornoj kući bilo kome plaćali naknadu. Dodaje da se nepravičnost osporene odluke ogleda i u tome što je drugostepeni sud odbio njegov protivtužbeni zahtev za iseljenje tužioca A. P. iz bespravno dograđenog dela predmetne kuće i pored toga što je utvrđeno da je prethodno donetom presudom pravnosnažno odbijen zahtev ovog tužioca za utvrđenje svojstva zakupca na pomenutom delu kuće. Po mišljenju podnosioca, opisano postupanje suda dovelo je i do povrede prava iz člana 58. Ustava jer mu je osporenom presudom neosnovano nametnuto ograničenje u korišćenju imovine čiji je vlasnik . Smatra da navedene okolnosti ukazuju i na to da on iz „nekog razloga“ nije jednak pred Ustavom i zakonom i da nema pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, dok povredu prava na jednaku zaštitu prava obrazlaže tvrdnjom da mu nije pružena zaštita kakvu imaju druga lica u identičnoj situaciji. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 77062/10 od 2. novembra 2011. godine je: odbijen tužbeni zahtev tužilje K. C. kojim je tražila da se utvrdi da ima pravo da u svojstvu zakupca na neodređeno vreme zajedno sa članovima svog porodičnog domaćinstva nastavi sa korišćenjem bliže opisanog dela porodične kuće koja se nalazi u Ulici M. u Beogradu, kućni broj 10, površine 80 m2, a koji deo kuće - stan se sastoji od tri sobe, kupatila, hodnika i terase sa ulazom (stav 1. izreke); odbijen tužbeni zahtev tužioca A. P. kojim je tražio da se utvrdi da ima pravo da u svojstvu zakupca na neodređeno vreme zajedno sa članovima svog porodičnog domaćinstva nastavi sa korišćenjem preostalog dela predmetne porodične kuće koji se sastoji od jedne sobe površine 16 m2, kao i dograđenog dela kuće koji čine soba površine 7,27 m2, kuhinja sa predsobljem površine 13,5 m2 i kupatilo površine 3,48 m2 (stav 2. izreke); usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca S. I. (u daljem tekstu: tuženi), ovde podnosioca ustavne žalbe, za iseljenje tužilaca iz sporne kuće (stav 3. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 4. izreke). Prvostepeni sud je u obrazloženju presude naveo da među parničnim strankama nisu bile sporne sledeće činjenice: da je predmetnu kuću sagradio deda tužilaca, pok. T. D; da tužioci u njoj žive od rođenja – tužilja od 1950. godine, a tužilac od 1948. godine; da tužioci, a ni njihova majka R. P, kćerka pok. T. D, sa vlasnikom kuće nikada nisu zaključivali ugovor o zakupu propisan odredbama Zakona o obligacionim odnosima, niti ugovor o korišćenju/zakupu propisan odredbama Zakona o stanovanju, odnosno odredbama ranije važećih Zakona o stambenim odnosima, niti su plaćali stanarinu ili zakupninu; da je pok. T. D. spornu kuću zaveštanjem ostavio u nasleđe svom sinu M, koji ju je kasnije poklonio svojoj deci Ljiljani i Z. D. koji su sa tuženim zaključili ugovor o kupoprodaji kuće. Dalje je navedeno da su po sprovedenom dokaznom postupku, pored nespornih, utvrđene i sledeće činjenice: da je pomenutim zaveštanjem, koje je potvrđeno od strane Prvog sreskog suda u Beogradu pod brojem R. 1717/49 od 14. oktobra 1949. godine, T. D. raspolagao svojom imovinom tako što je predmetnu kuću ostavio sinu M, a pokretne stvari kćerki R, dok je u korist supruge konstituisao pravo uživanja na svojoj celokupnoj pokretnoj i nepokretnoj imovini; da su rešenjem Prvog sreskog suda u Beogradu O. 231/61 od 31. marta 1961. godine za naslednike na zaostavštini pok. T. D. na osnovu navedenog zaveštanja oglašeni sin M. D. – na predmetnoj kući i kćerka R. P. – na stvarima pokućstva; da je M. D. putem ugovora o poklonu overenog pred nadležnim sudom 17. jula 1991. godine raspolagao spornom kućom, garažom i dvorištem u korist svoje dece, Lj. i Z. D; da je predmet ugovora o kupoprodaji, zaključenog 7. juna 2001. godine između Ljiljane i Z. D. kao prodavaca i tuženog kao kupca, sporna kuća u Ulici M. broj 10 sa kućištem, jednom zgradom, dvorištem i montažni objekat – garaža podignuta na osnovu rešenja SO Palilula iz 1970. godine; da je u članu 5. ovog ugovora navedeno da je kupac upoznat sa činjenicom da je predmetna kuća faktički neuseljiva jer se u njoj nalaze rođaci prodavca koji kuću koriste bez ikakvog pravnog osnova, kao i sa činjenicom da su rođaci prodavca na postojeću kuću dozidali jedan deo bez građevinske dozvole; da se kuća koristila kao celina i da su se tužioci, nakon što su zasnovali svoje porodice, dogovorili o načinu korišćenja postojećih prostorija, bez fizičke podele i izdvajanja posebnih stambenih jedinica; da je tužilac A. P. uz saglasnost tadašnjeg vlasnika M. D. 1979. godine dogradio kuhinju i kupatilo. Polazeći od toga da je predmetna kuća bila u režimu privatne svojine, da nikada nije nacionalizovana, niti je odlukom nadležnog organa deo kuće bio određen za zasnivanje sustanarskih ili podstanarskih odnosa, te da nije bilo volje vlasnika kuće da se ugovorom o zakupu zasnuje podstanarski odnos bilo u smislu odredaba čl. 3. i 4. Zakona o stanbenim odnosima iz 1959. godine, odnosno odredaba kasnije donetih zakona kojima su bili propisani uslovi za sticanje stanarskog prava na stanovima u društvenoj i privatnoj svojini (odluka davaoca stana na korišćenje, useljenje nosioca prava na osnovu ove odluke, zaključenje pismenog ugovora i plaćanje stanarine), bilo u smislu relevantnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je zaključio da tužioci na predmetnoj kući nisu stekli nikakva prava u smislu propisa kojima je uređena stambena oblast i da je iz tog razloga, saglasno članu 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, protivtužbeni zahtev za njihovo iseljenje osnovan. Ukazujući na to da je majka tužilaca u predmetnoj kući živela uz saglasnost prvo svoga oca, a potom brata, te da su na ovaj način – uz usmenu saglasnost vlasnika, nakon njene smrti kuću nastavili da koriste njeni potomci – tužioci, prvostepeni sud je zaključio da ovako iskazana saglasnost nije išla u smeru zaključenja bilo kakvog ugovora o korišćenju ili zakupu kuće, već da je izvirala iz rodbinskih odnosa vlasnika kuće i lica koja su u njoj stanovala, o čemu, kako naglašava sud, govori i to da zakupnina/stanarina nije plaćana. Po shvatanju suda, teza tužilaca o sticanju prava zakupa na neodređeno vreme protivi se i osnovnom načelu naslednog prava – slobodi zaveštanja, imajući u vidu da je pok. T. D. svojom imovinom raspolagao u skladu sa tada važećim Zakonom o nasleđivanju, a da majka tužilaca nije sporila njegovo zaveštajno raspolaganje. Sud je takođe istakao da činjenica da je pok. T. D. testamentom konstituisao pravo plodouživanja na kući u korist svoje supruge ne može dovesti do sticanja bilo kakvih prava tužilaca jer je plodouživanje lično pravo koje se gasi smrću njegovog titulara, kao i da se iz svih navedenih razloga, na odnose parničnih stranaka ne mogu primenjivati instituti propisani zakonima kojima je uređena stambena oblast, već da se nastali spor mora rešiti isključivo primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4957/13 od 12. februara 2014. godine preinačena je prvostepena odluka, tako što je utvrđeno da tužioci imaju pravo da u svojstvu zakupaca na neodređeno vreme zajedno sa članovima svojih porodičnih domaćinstava nastave sa korišćenjem bliže opisanih delova sporne kuće – tužilja dela čija je površina 80 m2, a tužilac dela koji se sastoji od jedne sobe površine 16 m2, dok je protivtužbeni zahtev za njihovo iseljenje odbijen. Istom presudom ukinuta je nižestepena odluka u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca A. P. kojim je tražio da se utvrdi da u svojstvu zakupca na neodređeno vreme ima pravo korišćenja bliže opisanog bespravno dograđenog dela kuće i u ovom delu tužba je odbačena, sa obrazloženjem da je o ovom zahtevu pravnosnažno odlučeno presudom Prvom opštinskog suda u Beogradu P. 7511/06 od 20. decembra 2006. godine. Za razliku od nižestepenog suda, drugostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, izveo drugačiji pravni zaključak – da dugi vremenski period nesmetanog korišćenja „spornog stana i sobe» znači prećutnu saglasnost ranijeg vlasnika T. D, a nakon njegove smrti i njegovog sina M. D, a potom i njegove dece, da tužioci sa svojim porodicama koriste «stan i sobu», što, kako dalje zaključuje taj sud, „znači da su tužioci stekli svojstvo nosilaca stanarskog prava na spornom stanu i sobi na osnovu člana 80. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 29/73) jer su dana 29. jula 1973. godine stanovali u ovim delovima kuće, pa im u smislu odredaba čl. 30.-39. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, broj 50/92) pripada pravo da sporni stan i sobu trajno koriste u svojstvu zakupca na neodređeno vreme...“. Dodatni argument za zaključak da su tužioci stekli „pravo korišćenja“ tj. da su ih raniji vlasnici smatrali korisnicima kuće, drugostepeni sud nalazi i u tome što su raniji vlasnici pre prodaje kuće tuženom, tužiocima ponudili druge stanove, zbog čega odsustvo ugovora o korišćenju/zakupu „stana i sobe“, po oceni suda, ne isključuje mogućnost da tužioci steknu pravo zakupa na neodređeno vreme. Drugostepeni sud je istakao i da je imao u vidu da je majka tužilaca „kao nosilac prava zakupa“ do svoje smrti stanovala u predmetnoj kući „koja po svojoj strukturi predstavlja jedan trosoban stan ... da je tužilac ... živeo u sobi od 16 m2, sestra u dve manje sobe, a otac i majka su koristili ulaznu prednju sobu ... da je faktičko izdvajanje stambenih jedinica dve porodice usledilo po smrti njihove majke“, te da iz tog razloga tužioci imaju pravo da nastave da koriste stan u onom obimu u kome ga je koristila njihova majka kao nosilac stanarskog prava.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da

svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je

zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 2. i 3.).

Uredbom o upravljanju stanbenim zgradama („Službeni list FNRJ“, broj 29/54 - prečišćen tekst) bilo je propisano: da na osnovu ugovora o korišćenju stana ili pojedinih stanbenih prostorija korisnici stanova stiču pravo na stan i da odredbe prethodnih stavova važe i za korisnike stanova u stanbenim zgradama u privatnoj svojini koje nisu uključene u stanbenu zajednicu (član 7. st. 1. i 4.); da se pod stanom, u smislu ovog člana, smatra svaka građevinski povezana celina namenjena za stanovanje koja se sastoji od jedne ili više soba sa odgovarajućim pomoćnim prostorijama (kuhinja, kupatilo, pretsoblje, klozet i sl.) ili bez pomoćnih prostorija i koja ima jedan ili više posebnih ulaza, i to bez obzira na broj domaćinstava koja u njemu stanuju (član 14. stav 6.); da ugovore o korišćenju stanova i stanbenih prostorija u zgradama privatnih vlasnika koje nisu uključene u stanbenu zajednicu zaključuju, na osnovu rešenja stanbene uprave, sami vlasnici držeći se propisa stanbene tarife (član 44. stav 3.); da se ugovor o korišćenju stana zaključuje pismeno (član 50.).

Zakonom o stanbenim odnosima („Službeni list FNRJ“, broj 16/59), koji je bio na snazi u vreme kada je raspravljena zaostavština pok. T. D, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana ili drugog akta koji po važećim propisima pretstavlja punovažan osnov za useljenje, stiče pravo da taj stan trajno i nesmetano koristi pod uslovima iz ovog zakona kao i da učestvuje u upravljanju zgradom ako je zgrada pod društvenim upravljanjem (stanarsko pravo) (član 3. stav 1.); da se stanom smatra skup prostorija namenjenih da služe stanbenim potrebama jednog korisnika, koje po pravilu, čine jednu građevinsku celinu i imaju zaseban glavni ulaz (član 15.); da se korisnikom stana u smislu ovog zakona, smatraju nosilac stanarskog prava, članovi njegovog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala biti članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 21. stav 1.); da se stanarsko pravo stiče danom zakonitog useljenja u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana ili drugog akta koji pretstavlja punovažan osnov za useljenje (član 134) (član 23.); da je nosilac stanarskog prava dužan plaćati stanarinu prema odredbama ovog zakona (član 41. stav 1.); da pravo davanja na korišćenje stanova u porodičnoj stanbenoj zgradi u građanskoj svojini ima sopstvenik zgrade i da pravo davanja na korišćenje stana kao posebnog dela zgrade ima sopstvenik tog stana (član 56. st. 1. i 3.); da za korišćenje stana nosilac stanarskog prava plaća stanarinu i da se stanarina plaća za sve stanove bez obzira da li je zgrada pod društvenim upravljanjem ili nije, ako posebnim propisima nije drukčije određeno (član 106.); da se ugovor o korišćenju stana zaključuje između nosioca stanarskog prava i kućnog saveta kao pretstavnika stanbene zgrade, odnosno između nosioca stanarskog prava i sopstvenika porodične zgrade u građanskoj svojini, odnosno sopstvenika posebnog dela zgrade (član 127. stav 1.); da ugovor o korišćenju stana koji nije zaključen u pismenom obliku, nema pravno dejstvo (član 131. stav 2.).

Članom 80. stav 1. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 29/73) bilo je propisano da nosilac stanarskog prava koji je to pravo stekao na porodičnu stambenu zgradu ili stan u svojini građana do stupanja na snagu ovog zakona, ima sva prava i obaveze koji se ovim zakonom propisuju za nosioca stanarskog prava koji koristi stan u društvenoj svojini, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbama čl. 30. do 39. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11) uređeno je korišćenje stanova u društvenoj svojini po osnovu stanarskog prava i zakup stanova u društvenoj svojini. Članom 48. stav 1. ovog zakona je propisano da se na stanu ne može zasnovati novi sustanarski odnos, te da se na ranije zasnovane sustanarske odnose i zaštićene podstanare shodno primenjuju odredbe ovog zakona o zakupu društvenog stana, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Odredbom člana 10. Zakona o svojini na delovima zgrada („Službeni list SFRJ“, br. 43/65 i 57/65), koja je prestala da važi 29. jula 1973. godine, bilo je propisano da sopstvenik stana kao posebnog dela zgrade može taj stan koristiti sam ili ga dati na korišćenje drugome, kao nosiocu stanarskog prava i da ugovor o davanju stana kao posebnog dela zgrade na korišćenje drugome zaključuje sopstvenik tog posebnog dela. Članom 11. stav 1. istog zakona bilo je propisano da na osnovu ugovora iz člana 10. ovog zakona sopstvenik stana kao posebnog dela zgrade ima pravo na stanarinu koja se određuje prema posebnim propisima.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/ 05) je propisano: da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1.); da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari (član 37. stav 1.).

5. Imajući u vidu da podnosilac povredu prava na pravično suđenje, između ostalog, zasniva na tvrdnji da pravni zaključak drugostepenog suda o načinu sticanja prava zakupa tužilaca na delovima porodične kuće nema utemeljenje u materijalnom pravu, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao van granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada su zaključci redovnih sudova u toj meri proizvoljni i arbitrerni da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S obzirom na navode ustavne žalbe i utvrđene činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da je, u ovom slučaju, potre bno odgovoriti na pitanje da li se način na koji je drugostepeni sud primenio odredbe merodavnog materijalnog prava na koje se pozvao i s tim u vezi dao određenu argumentaciju razloga na kojima je zasnovao svoju odluku, može oceniti proizvoljnim u meri da je došlo do povrede prava na pravično suđenje na štetu podnosioca ustavne žalbe .

U odgovoru na ovo pitanje, Ustavni sud, najpre, konstatuje da se u predmetnom parničnom postupku, između ostalog, odlučivalo o pravu tužilaca da u svojstvu zakupaca na neodređeno vreme nastave sa korišćenjem delova porodične stambene zgrade koja je u nespornoj svojini podnosioca (tužilja kao zakupac tri sobe, kupatila, hodnika i terase sa ulazom, a tužilac sobe površine 16m2 i prostorija koje je dozidao bez odobrenja za gradnju), te da se kao sporno postavilo pitanje postojanja zakonskog osnova za sticanje prava na koje pretenduju. Dalje, Ustavni sud primećuje da je osporena presuda, u delu kojim je pravnosnažno utvrđeno da tužioci imaju pravo zakupa na neodređeno vreme na delovima predmetne porodične stambene zgrade, koju je sagradio njihov deda i koja je posle njegove smrti bila u vlasništvu njihovog ujaka i njegovih potomaka, doneta s pozivom na član 80. Zakona o stambenim odnosima koji je stupio na snagu 29. jula 1973. godine i odredbe čl. 30. do 39. važećeg Zakona o stanovanju. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se suština argumentacije drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva svodi na zaključak da „dugi vremenski period nesmetanog korišćenja tužilaca spornog stana i sobe, znači prećutnu saglasnost ranijeg vlasnika T. D, a nakon njegove smrti ... i njegovog sina ..., a potom i njegove dece ... da tužioci sa svojim porodicama stan i sobu koriste...“ te da „...to dalje znači da su tužioci stekli svojstvo nosilaca stanarskog prava na spornom stanu i sobi ... jer su dana 29.07.1973. godine stanovali u ovim delovima kuće...“. Argumentaciju za zaključak da su tužioci stekli sada „pravo korišćenja“, drugostepeni sud nalazi i u tome što su im prethodni vlasnici pre prodaje kuće ponuduli druge stanove iz čega izvodi zaključak da su ih i oni smatrali licima koja su stekla „pravo korišćenja“. Ovako izneti razlozi dodatno su potkrepljeni i stanovištem suda da tužioci imaju pravo da nastave sa korišćenjem „stana“ u onom obimu u kome ga je koristila njihova majka, koja je „kao nosilac stanarskog prava - zakupa do svoje smrti stanovala u predmetnoj kući koja po svojoj strukturi predstavlja jedan trosoban stan.“

Polazeći od iznetog, Ustavni sud ukazuje da je donošenjem Uredbe o upravljanju stanbenim zgradama 1953. godine uvedeno pravo na stan, koje se sticalo na osnovu ugovora o korišćenju stana ili pojedinih stambenih prostorija, a koje je nosiocu tog prava (korisniku stana) obezbeđivalo trajno i nesmetano korišćenje stana, odnosno pojedinih stambenih prostorija. Prema ovoj uredbi, ugovore o korišćenju stanova i stambenih prostorija u zgradama privatnih vlasnika koje nisu uključene u stambenu zajednicu, zaključivali su u pismenoj formi, na osnovu rešenja stambene uprave, sami vlasnici koji su bili dužni da se pridržavaju propisane stambene tarife. Zakonom o stanbenim odnosima koji je stupio na snagu 22. jula 1959. godine, u pravni sistem je uvedeno stanarsko pravo koje se sticalo danom zakonitog useljenja u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana ili drugog akta koji predstavlja punovažan osnov za useljenje. Pravo davanja na korišćenje stana koji se nalazi u porodičnoj stambenoj zgradi, odnosno stana kao posebnog dela zgrade imao je sopstvenik te zgrade, odnosno stana, koji je zaključivao i ugovor o korišćenju sa nosiocem stanarskog prava, a pravni odnos između nosioca stanarskog prava i vlasnika stana u svojini građana bio je na isti način uređen i svim ostalim zakonima koji su bili doneti do republičkog zakona iz 1973. godine. Pomenuti zakoni su predviđali i obavezu nosioca stanarskog prava da plaća propisanu stanarinu. Takođe, saglasno odredbama člana 10. Zakona o svojini na delovima zgrada koje su bile na snazi do 29. jula 1973. godine, vlasnici privatnih stanova mogli su stanove da izdaju drugim licima, samo kao nosiocima stanarskog prava, i to uz plaćanje normirane stanarine. Iz iznetog sledi da je pored trajnog korišćenja stana radi zadovoljenja ličnih i porodičnih potreba, bitan element instituta stanarskog prava postojanje pismenog ugovora o korišćenju konkretnog stana i plaćanje propisane stanarine. Imajući u vidu utvrđene činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra neophodnim da podseti da pojam sustanara podrazumeva lice koje ima status nosioca stanarskog prava na delu stana, kao i na činjenicu da su se sustanarski odnosi mogli zasnivati do 23. jula 1959. godine. Ovi odnosi su do tada zasnivani davanjem na korišćenje sustanaru samo jednog dela stana – pojedinih prostorija, s tim što su određene delove istog stana (npr. ulaz, hodnik, kupatilo i sl.) svi sustanari koristili zajednički. Dakle, posle stupanja na snagu zakona iz 1959. godine objekat stanarskog prava mogao je da bude isključivo stan kao jedinstvena građevinska celina, ali ne i delovi stana, a nosilac stanarskog prava na stanu je moglo da bude samo jedno lice, uz izuzetak kada su u pitanju supružnici.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, te imajući u vidu razloge na kojima se zasniva osporena presuda, Ustavni sud ukazuje da pravo iz člana 80. Zakona o stambenim odnosima koji je stupio na snagu 29. jula 1973. godine pripada licima koja su prethodno stekla stanarsko pravo na stanu u svojini građana tj. licima koja to pravo izvode s obzirom na svojstvo korisnika takvog stana, pa je, po oceni Ustavnog suda, bilo neophodno prvo precizno utvrditi da li je, kada i po kom osnovu/zakonu, majka tužilaca uopšte mogla steći svojstvo nosioca stanarskog prava na predmetnoj porodičnoj stambenoj zgradi koja je od izgradnje bila u svojini članova njene primarne porodice (prvo oca, a zatim brata), i to na način i pod uslovima izričito propisanim zakonom koji je bio na snazi u vreme eventualnog ispunjenja uslova za nastanak stanarskog prava, odnosno svojstva nosioca tog prava, ili se u predmetnoj situaciji radi o tzv. prekarijalnom odnosu u kome saglasnost vlasnika za besplatno korišćenje ( upotrebu) njegove stvari (bila ona pokretna ili nepokretna) od strane drugog lica važi samo privremeno – dok se ista ne opozove.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da zaključak drugostepenog suda o osnovanosti zahteva tužilaca i ispunjenosti uslova iz člana 80. Zakona o stambenim odnosima, na način kako je obrazložen, ne može se smatrati ni jasno ni dovoljno argumentovanim, pa samim tim ni ustavnopravno prihvatljivim. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4957/13 od 12. februara 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom s udu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13- Odluka US , 43/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti jedino poništajem osporene presude (osim u delu u kom je prvostepena presuda ukinuta i istovremeno delimično odbačena tužba tužioca A. P. – poslednji stav izreke) i određivanjem da u ponovnom postupku Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbama tužilaca izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 77062/10 od 2. novembra 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Kako je na osnovu Odluke Ustavnog suda osporena drugostepena presuda poništena, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode o povredi prava na pravično suđenje, niti navode o povredi drugih ustavnih načela i prava na koje se pozvao podnosilac.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o zakupu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti