Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o prestanku službe u Vojsci, koji je trajao preko šest godina. Nedelotvorno i pogrešno postupanje upravnih organa bio je glavni uzrok nerazumno dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. P. iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. P . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3720 K. u predmetu UP-1 broj 129-1 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 4 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. P. iz Kraljeva podneo je, 30. maja 2012. godine, preko punomoćnika mr Ž. V , advokata iz Niša , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 1722/11 od 28. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i z člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok osporenog upravnog postupka koji je trajao " od 5. maja 2005. godine do 9. maja 2012. godine". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je trajao "punih sedam godina", iako je u pitanju radni spor koji, prema odredbi člana 435. Zakona o parničnom postupku, predstavlja hitan postupak. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 3720 K. UP-1 broj 129-1, Vrhovnog suda Srbije U. 8607/07 i Upravnog suda U. 1722/11, kao i celokupne priložene dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 8977 K. Int. broj 21-50 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da J. P , ovde podnosiocu ustavne žalbe, na službi u Vojnoj pošti 8977 K, na radnom mestu kuvar, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, 10. maja 2005. godine, dok je u tački dva dispozitiva podnosiocu priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvario u poslednjem mesecu pre prestanka službe, u opredeljenom novčanom iznosu. Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da je naređenjem Ministarstva odbrane - Uprava za kadrove pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine i naređenjem načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore pov. broj 887-2 od 7. aprila 2005. godine, doneta odluka radi racionalizacije i smanjenja broja zaposlenih civilnih lica na službi u Vojsci.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj 20. aprila 2005. godine, Vojna pošta 1092 B. je rešenjem Up-2 broj 90-2/05 od 12. maja 2005. godine poništila prvostepeno rešenje, jer je ono uručeno podnosiocu 13. aprila 2005. godine, što znači da je otkazni rok bio kraći od 30 dana, suprotno odredbi člana 148. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Postupajući u izvršenju drugostepenog rešenja, Vojna pošta 8977 K . je donela rešenje Int. broj 19-86 od 17. maja 2005. godine kojim je u tački jedan dispozitiva određeno da podnosiocu služba prestaje 17 . juna 2005. godine, u tački dva dispozitiva određen je otkazni rok u trajanju od 30 dana, dok je u tački tri dispozitiva podnosiocu priznato pravo na otpremninu u opredeljenom novčanom iznosu.

Drugostepeni organ je u postupku po žalbi doneo rešenje Up-2 broj 151-2/2005 od 6. jula 2005. godine, kojim je ponovo poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak i odlučivanje. Taj organ je našao da iz obrazloženja prvostepenog rešenja nije jasno da li su ispunjeni uslovi za prestanak službe podnosiocu propisani odredbom člana 143. stav 1. tačka 9) i člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da nije jasno kako je izvršen obračun visine otpremnine.

Prvostepeni organ je u izvršenju navedenog drugostepenog rešenja doneo rešenje Int. broj 21-118 od 11. avgusta 2005. godine u kome je, za razliku od ranije poništenih rešenja, naveo da se podnosiocu nije moglo obezbediti ni jedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Vojna pošta 1097 N. je donela zaključak Up-2 broj 165-2/07 od 5. oktobra 2007. godine , kojim je odbacila žalbu protiv rešenja Vojne pošt e 8977 K . Int. broj 21-18 od 11. avgusta 2005. godine, jer je izjavljena od neovlašćenog lica. U obrazloženju zaključka je navedeno da je podnosilac 15. jula 2005. godine obavestio prvostepeni organ da otkazuje punomoćje advokatu Ž. V, koji nije više bio ovlašćen da istupa u ime i za račun podnosioca.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 8607/07 od 10. septembra 2009. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeni zaključak drugostepenog organa. Taj sud je ukazao drugostepenom organu da u ponovnom postupku na pouzdan način utvrdi da li je advokat Ž. V . imao ovlašćenje za podnošenje žalbe u upravnom postupku i da potom u pravilno sprovedenom postupku donese odgovarajuću odluku.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog sud a Srbije , Vojna pošta 1097 N. je rešenjem UP-2 broj 165-3/07 od 27. novembra 2009. godine usvojila žalbu podnosioca i poništila prvostepeno rešenje od 11. avgusta 2005. godine, a predmet vratila na ponovni postupak i odluku. Rešavajući meritorno o žalbi izjavljenoj 6. oktobra 2005. godine, drugostepeni organ je utvrdio da u spisima predmeta nema dokaza da je ukinuto formacijsko mesto na koje je bio raspoređen podnosilac ustavne žalbe, da je na osnovu naređenja Ministarstva odbrane - Uprava za kadrove pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine i naređenj a načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore pov. broj 887-2 od 7. aprila 2005. godine nastupila obaveza smanjenja broja izvršilaca na konkretnom formacijskom mestu, niti da je podnosiocu ponuđeno neko od prava iz člana 144. st. 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Prvostepeni organ je rešenjem UP-1 broj 129-1 od 18. novembra 2010. godine u tački jedan dispozitiva utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe prestala služba u Vojsci dana 17. juna 2005. godine, zbog smanjenja broja izvršilaca na formacijskom mestu "kuvar", dok je u tački dva dispozitiva konstatovao da je podnosiocu prvostepenim rešenjem Vojne pošte 8977 K. Int. broj 21-118 od 11. avgusta 2005. godine određen otkazni rok u trajanju od 30 dana i priznato pravo na otpremninu u opredeljenom novčanom iznosu. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju utvrđeno da je Odlukom ministra odbrane o organizacijko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-1 od 8. aprila 2005. godine na radnom mestu na koje je bio raspoređen podnosilac određen jedan umesto dva izvršioca, sa rokom realizacije do 10. aprila 2005. godine; da je iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 5276-2 od 25. oktobra 2010. godine utvrđeno da se u vreme prestanka službe podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala K. broj Sl. od 17. februara 2010. godine utvrđeno da u kalendarskoj 2005. godini nije postojala potreba za zapošljavanjem kuvara; da su se primenom kriterijuma ocene rezultata i kvaliteta rada, kao i ispunjenja ostalih uslova za rad u vidu adekvatne stručne spreme i sposobnosti, stekli uslovi za prestanak službe podnosiocu.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 80-2/10 od 2. februara 2011. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 1722/11 od 28. decembra 2011. godine odbijena je tužba kojom je podnosilac pobijao zakonitost konačnog rešenja drugostepenog organa. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca u upravnom postupku, jer je u postupku pred prvostepenim organom potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo, a pri tom nisu učinjene povrede pravila postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije («Službeni list SRJ», br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i «Službeni list SCG», br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo određeno: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/ 09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 3720 K. UP-1 broj 129-1, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od dana kada je podnosilac prvi put izjavio žalbu u upravnom postupku, odnosno od 20. aprila 2005. godine.

Polazeći od prethodno navedenog, period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 20. aprila 2005. do 28. decembra 2011. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 1722/11, kojom je odbijena tužba podnosioca. Dakle, postupak je trajao nešto duže od šest godina i osam meseci.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao licu kome je služba prestala . U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog upravnog organa prevashodno dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Iako je prvostepeni organ u kratkom vremenskom periodu od aprila do avgusta 2005. godine tri puta rešavao o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe u Vojsci, on u to vreme nije raspolagao dokazima na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da li je radno mesto podnosioca ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu, niti je bilo dokaza da podnosiocu prethodno nije bilo moguće obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenih rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Isti organ u svojim rešenjima donetim tokom 2005. godine nije precizno ukazao prvostepenom organu izvođenjem kojih dokaza i utvrđivanjem kojih činjenica treba da dopuni postupak, kao što je to kasnije jasno učinio u rešenju od 27. novembra 2009. godine. Značajan doprinos drugostepenog organa nepotrebnom produženju ovog upravnog postupka sastojao se i u tome što je o žalbi protiv trećeg po redu prvostepenog rešenja meritorno odlučio tek četiri godine nakon njenog izjavljivanja, pošto je navedenu žalbu prethodno pogrešno odbacio kao nedozvoljenu, što je prouzrokovalo i vođenje dvogodišnjeg upravnog spora posle koga je ovaj procesni propust otklonjen. Prvi dokazi na osnovu kojih su utvrđene pravno relevantne činjenice za ocenu o ispunjenosti zakonskih uslova za prestanak civilne službe podnosiocu izvedeni su u postupku koji prethodio donošenju četvrtog po redu prvostepeno g rešenja od 18. novembra 2010. godine. Predmetni postupak je potom do pravnosnažnog okončanja donošenjem osporene presude Upravnog suda trajao još jednu godinu.

Konačno, ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranake u osporenom postupku, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosi lac mogao u određenoj meri da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o nje govoj žalbi u upravnom postupku vođenom protiv trećeg po redu prvostepenog rešenja , od oktobra 2005. do oktobra 2007. godine. Podnosi lac ustavne žalbe je imao pravo da u slučaju kada nadležni organ nije u zakonskom roku doneo drugostepeno rešenje, posebnim podneskom traži od nadležnog organa donošenje rešenja o žalbi , te da, ukoliko nadležni organ ne donese zahtevano rešenje nakon sedam dana od ovog traženja, podnese tužbu zbog ćutanja uprave sudu u upravnom sporu. Ustavni sud konstatuje da se iz zaključka drugostepenog organa od 5. oktobra 2007. godine, kojim je odbačena navedena žalba, vidi da je punomoćnik podnosioca dostavljao brojne urgencije drugostepenom organu, ali da iz navoda ustavne žalbe i raspoloživih spisa predmeta ne proizlazi da je podnosilac pokrenuo upravni spor zbog ćutanja uprave.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je nedolotvorno i pogrešno postupanje upravnih organa pretežno dovel o do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, nerazumno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa, značaj koji predmet postupka ima o za podnosioca , kao i njegovo propuštanje da u jednom delu postupka pokuša da na zakonom propisan način ubrza odlučivanje o žalbi. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog i pogrešnog postupanja upravnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Kada je u pitanju istaknuta povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, U stavni sud je ocenio da se navodi kojima se ona obrazlaže ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima koji bi ukazivali na to da je podnosiocu osporenom presudom povređeno označeno ustavno pravo.

Naime, ne može se prihvatiti navod ustavne žalbe da Upravni sud u osporenoj presudi nije cenio navod tužbe da podnosiocu u upravnom postupku nije bilo omogućeno da se izjasni o pojedinim ispravama, "počev od odluke ministra pa nadalje". Ovo iz razloga što iz prvostepenog i drugostepenog rešenja, kao i spisa predmeta, proizlazi da se podnosilac izjasnio o svim bitnim dokazima pribavljenim u ponovnom prvostepenom postupku, te nije bilo neophodno da se Upravni sud posebno bavi takavim navodom tužbe, već je bilo dovoljno da se zadrži na oceni da navodi tužbe ne utiču na zakonitost drugostepenog rešenja. S obzirom na to da je u potvrdi Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju , o kojoj se podnosilac izjasnio, sadržan relevantan izvod iz Odluke ministra odbrane str. pov. broj 904-1 od 8. aprila 2005. godine koji se odnosio na radno mesto na koje je bio raspoređen podnosilac ustavne žalbe, bilo je suvišno da mu se ta odluka dodatno dostavlja na izjašnjenje.

Ostali navodi ustavne žalbe da je "drugostepeni organ utvrđivao činjenično stanje na osnovu dokaza pribavljenih 2010. godine", da je "ukinuto radno mesto na koje je bio raspoređen podnosilac ustavne žalbe gašenjem Vojne pošte", te da je "prvostepenim rešenjem od 18. novembra 2010. godine odlučeno da podnosiocu retroaktivno prestane služba 10. maja 2005. godine" očigledno ne odgovaraju sasvim činjenicama iz postupka u kome je doneta osporena sudska odluka, pa ih Sud nije mogao uzeti u obzir.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti