Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Podnosiocu je dodeljena naknada štete, dok je deo žalbe protiv meritornih presuda odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Stankovića iz Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Stankovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju P. 658/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Prokuplju P. 1473/03 ) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Stanković iz Prokuplja je , 3. juna 2013. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Prokuplju P. 658/10 od 7. februara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2643/12 od 4. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na slobodan razvoj ličnosti iz člana 23, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji j e vođen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju P. 658/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Prokuplju P. 1473/03 ).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na dugo trajanje postupka od skoro deset godina.

Podnosilac je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnog prava, a tražio je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Prokuplju P. 658/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Milan Stanković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. aprila 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Prokuplju protiv tuženih S.S. i D.M, radi poništaja ugovora o prodaji nepokretnosti zaključenog između prvotuženog S.S, kao prodavca, i drugotuženog D.M, kao kupca, kao i radi utvrđenja prava tužioca na pravo preče kupovine na spornoj nepokretnosti, te obavezivanja prvotuženog da tužiocu proda spornu nepokretnost. Predmet je formiran pod brojem P. 1473/03.

Opštinski sud u Prokuplju je putem zamolnice od 2. septembra 2004. godine tražio od Opštinskog suda u Požarevcu da se prvotuženi S.S. sasluša u svojstvu parnične stranke na pravno relavantne okolnosti.

Opštinski sud u Požarevcu je dopisom od 20. septembra 2004. godine dostavio zapisnik povodom saslušanja prvotuženog S.S.

Opštinski sud u Prokuplju je presudom P. 1437/3 od 17. novembra 2004. godine odbio tužbeni zahtev u celosti. Presuda je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe tek 23. jula 2008. godine (i tuženima je u ovom periodu dostavljena prvostepena presuda).

Okružni sud u Prokuplju je rešenjem Gž. 1031/08 od 26. decembra 2008. godine usvojio žalbu tužioca, ukinuo prvostepenu presudu i postupak vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je formiran pod novim brojem P. 3127/08.

Opštinski sud u Prokuplju je rešenjem Su. 75/09 od 5. marta 2009. godine usvojio zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju P. 658/10.

Osnovni sud u Prokuplju je putem zamolnice od 25. novembra 2010. godine tražio od Prvog osnovnog suda u Beogradu da se prvotuženi S.S. sasluša u svojstvu parnične stranke na pravno relavantne okolnosti.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 30. decembra 2010. godine dostavio zapisnik o saslušanju prvotuženog S.S.

Osnovni sud u Prokuplju je osporenom presudom P. 658/10 od 7. februara 2011. godine odbio tužbeni zahtev tužioca, koju je potom ispravio rešenjem P. 658/10 od 11. oktobra 2011. godine.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 2643/12 od 4. aprila 2013. godine potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena tužiocu 24. maja 2013. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je ukupno 18 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu pet ročišta nije održano (jedno nije održano na traženje podnosica, dok dva nisu održana na saglasan predlog parničnih stranaka). Takođe, jedno ročište je održano u odsustvu uredno pozvanih parničnih stranaka. U toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka i čitanjem priloženih pismena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ) koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljen a Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku , relevantan je celokupan period od 29. aprila 2003. godine, kada je podnosilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Prokuplju, do 4. aprila 2013. godine kada je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Nišu. Dakle, predmetni sudski postupak je trajao skoro deset godina.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala obiman dokazni postupak i koja bi mogla predstavljati prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parničnog postupka. Ovde je trebalo samo utvrditi suvlasničke udele parničnih stranaka i s obzirom na ovu činjenicu je trebalo utvrditi da li postoji povreda prava preče kupovine, u smislu Zakona o prometu nepokretnosti. Jedina tehnička poteškoća u ovom postupku ogledala se u tome da prvotuženi S.S. nije imao pr ebivalište na području postupajućeg suda, te je njegovo saslušanje u svojstvu parnične stranke izvršeno putem zamoljenih sudova (Opštinskog suda u Požarevcu i Prvog osnovnog suda u Beogradu).

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac imao nesumnjiv materijalni interes da sud odluči o njegovim imovinskim zahtevima u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on po pravilu uredno dolazio na ročišta, te da je postupao po nalozima suda. Međutim, jedno ročište nije održano na predlog podnosioca, a još dva na saglasan predlog parničnih stranaka . Na kraju, Ustavni sud ukazuje da iako je jedno ročište održano u odsustvu podnosioca, ustavnopravna zaštita se pruža samo onim učesnicima koji su aktivni u postupku.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da je prva po redu prvostepena presuda Opštinskog suda u Prokuplju P. 1437/3 od 17. novembra 2004. godine dostavljena podnosiocu ustavne žalbe tek 23. jula 2008. godine, znači nakon tri godine i osam meseci, što je neprihvatljivo sa aspekta standarda prava na suđenje u razumnom roku i to predstavlja dovoljan osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Prilikom odlučivanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu kroz presudu Plazonić protiv Hrvatske, broj 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63.). Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju P. 658/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Prokuplju P. 1473/03 ), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog spora, kao i određeni doprinos samog podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Ustavni sud je pri tome imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Osnovnog suda u Prokuplju P. 658/10 od 7. februara 2011. godine i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 2643/12 od 4. aprila 2013. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost presuda u osporenom delu. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja podnosiočeve žalbe i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj.

Naime, podnosilac ustavne žalbe, prvotuženi (brat podnosioca) Sava Stanković i njihov zajednički brat Savatije Stanković bili su suvlasnici na spornoj parceli, sa jednakim idealnim udelima od 1/3. Drugotuženi D.M. kupio je od Savatija Stankovića njegov suvlasnički udeo na spornoj katastarskoj parceli, te je time postao suvlasnik predmetne nepokretnosti sa istim suvlasničkim udelom kao i podnosilac ustavne žalbe i prvotuženi Sava Stanković. Nakon toga, navedeni prvotuženi je spornim ugovorom prodao svoj suvlasnički udeo na spornoj parceli istom kupcu - drugotuženom D.M. Odredbom člana 5. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti propisano je da u slučaja kada ima više suvlasnika, prvenstvo u ostvarivanju prava preče kupovine ima suvlasnik sa većim suvlasničkim udelom, a stavom tri istog člana navedenog zakona propisano je da kada ima više suvlasnika koji bi prema stavu dva navedenog člana imali pravo preče kupovine, suvlasnik nepokretnosti ima pravo da sam odluči kome će od njih prodati svoj deo nepokretnosti. Shodno navedenim zakonskim odredbama, prvotuženi Sava Stanković je bio ovlašćen da sam odluči kome će od suvlasnika prodati svoj suvlasnički udeo, odnosno podnosilac nije imao pravo preče kupovine u odnosu na drugotuženog D.M, jer su njihovi suvlasnički udeli u nepodeljenom delu predmetne parcele bili jednaki u trenutku zaključivanja spornog ugovora o kupoprodaji. U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice koju je vodio, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Povreda prava na slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava ne može da se dovede u vezu sa sadržinom osporenih akata.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je istic ao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje , a koji su razmatrani u prethodnom delu obrazloženja, pa Sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenog ustavnog prava.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti