Odbijanje ustavne žalbe u sporu o umanjenju zarade u javnom preduzeću

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad. Utvrđeno je da je poslodavac, javno preduzeće, imao pravo da umanji zaradu usled lošeg finansijskog poslovanja, u skladu sa ugovorom i propisima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Kojanića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragoslava Kojanića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3660/10 od 30. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Kojanić iz Beograda je 8. oktobra 2010. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad garantovanog odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporena presuda neustavna i nezakonita iz razloga što je pogrešno ocenjeno da je ugovorena zarada podnosioca u "Jat Airways" a.d. Beograd u periodu od 1. decembra 2004. godine do 28. septembra 2006. godine opravdano umanjivana, shodno jednostranoj odluci generalnog direktora, te da je osporenom presudom podnosiocu uskraćeno pravo na pravičnu naknadu za rad. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud iz sadržine ustavne žalbe i dokumentacije dostavljene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1093/06 od 7. novembra 2008. godine, pored ostalog, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi “JAT AIRWAYS“ da mu na ime razlike zarade u neto iznosu za period od 1. decembra 2004. godine do 28. septembra 2006. godine islati opredeljene mesečne iznose u visini kao u njenom sadržaju, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3660/10 od 30. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1093/06 od 7. novembra 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog navedeno: da je nesporno je da se zarada, u smislu člana 81. Zakona o radu iz 2001. godine i člana 104. sada važećeg Zakona o radu, obračunava i isplaćuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom u radu; da je nesporno je da su tužilac i tuženi Aneksom 2 Ugovora o radu od 22. juna 2002. godine, pored osnovne zarade, ugovorili isplatu uvećane zarade na ime sati naleta u toku meseca; da je odlukama direktora tuženog broj 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine ugovorena cena sata naleta za radno mesto na kojem je tužilac raspoređen i da je tuženi vršio isplatu naknade po navedenim odlukama do decembra 2004. godine. Dalje se navodi: da je odredbom člana 6. Ugovora o radu zaključenim između tužioca i tuženog 16. aprila 2002. godine data mogućnost tuženom, kao poslodavcu, da jednostrano, u slučaju lošeg finansijskog poslovanja tužiocu izvrši umanjenje ugovorene zarade; da je tuženi je u spornom periodu negativno poslovao, zbog čega mu je Vlada Republike Srbije, kao njegov osnivač, naložila da preduzme određene mere u cilju otklanjanja efekata negativnog finansijskog poslovanja; da su Odlukom broj 751 od aprila 2005. godine stavljene van snage odluke direktora tuženog broj 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine; da je stoga je pravilno prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca.

4. Ustavni sud je dalje utvrdio da se ustavna žalba zasniva na bitno istovrsnim navodima na kojima je bio zasnovan veći broj ustavnih žalbi o kojima je Sud već odlučivao i da je osporeni akt, u pogledu odluke i razloga na kojima se odluka temelji, bitno istovrsan odlukama koje su osporavane ustavnim žalbama o kojima je Ustavni sud prethodno odlučivao.

Stoga je prilikom odlučivanja o osnovanosti konkretne ustavne žalbe, Ustavni sud posebno imao u vidu Odluku Už-322/2008 od 28. maja 2010. godine („Službeni glasnik RS“, broj 52/2010). U navedenoj odluci, Sud je, pored ostalog, konstatovao sledeće: da, saglasno kako ranije, tako i sada važećim odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca; da je Zakonom o radu iz 2001. godine, čije su odredbe bile merodavne za odlučivanje o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, bilo propisano da se pod pojmom "zarada" podrazumeva i uvećana zarada, pri čemu slučaj koji je bio predmet spora pred sudom nije spadao u Zakonom propisane slučajeve kada zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu, već je odredbom člana 82. stav 2. Zakona bila predviđena mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu; da je u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač Republika i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, bilo regulisano prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredbom donetom u izvršavanju ovog zakona; da su navedene odredbe Zakona i Uredbe ograničavale tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno, bez saglasnosti nadležnog organa donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade; da je odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslodavca, na koji saglasnost daje Vlada, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću; da se planirana politika zarada mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada; da je Vlada na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja navedenom Uredbom precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima; da iz iznetog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Po oceni Ustavnog suda, izraženoj u Odluci Už-322/2008, nije sporno da osnivač javnog preduzeća nema ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije za svakog zaposlenog, ali kako od zbira pojedinačnih zarada i stimulacija zavisi ukupna masa zarada, to saglasno članu 4. stav 2. Uredbe, svako uvećanje pojedinačnih zarada i stimulacija podleže saglasnosti Vlade kada utiče na uvećanje propisane mase zarada, kao što je nesporno bilo u konkretnom slučaju, jer uvećanje zarada nije bilo praćeno smanjenjem zarada drugim zaposlenim licima kod tuženog ili smanjenjem ukupnog broja zaposlenih, čime bi se jedino mogla očuvati ista masa zarada. Uz sve navedeno, Ustavni sud je u Odluci Už-322/2008 konstatovao da je tokom prvostepenog parničnog postupka utvrđeno da je tuženi u 2004. godini poslovao sa gubitkom, kao i da su zaposlenima, uključujući i podnosioca ustavne žalbe, u punom iznosu isplaćene osnovne zarade utvrđene ugovorom o radu. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je u navedenoj odluci ocenio da je osporena presuda bila zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se obrazloženje presude temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, te da materijalno pravo u konkretnom slučaju nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe.

5. Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3660/10 od 30. juna 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Ovakva Odluka Suda je utemeljena na razlozima detaljno obrazloženim u ranije donetim odlukama, posebno u navedenoj Odluci Už-322/2008 od 28. maja 2010. godine.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu o umanjenju zarade u javnom preduzeću

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti