Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 24 godine

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje bračne tekovine koji je trajao 24 godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra zbog izuzetno dugog trajanja i neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. B . iz Viteževa , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 1861/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 522/93) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. B . iz Viteževa je , 12 . aprila 2018. godine, preko punomoćnika R. D, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 1861/15.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka , kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka , navodeći: da je još 18. oktobra 1993. godine Opštinskom sudu u Žabarima podnela tužbu, radi utvrđenja bračne tekovine i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3511/17 od 29. januara 2018. godine, te joj je zbog dužine trajanja parničnog postupka od 24 godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevala je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, naknadu materijalne štete u iznosu od 5.000 evra zbog troškova koje je imala tokom trajanja postupka , kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata li radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P. 1861/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 18. oktobra 1993. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Žabarima protiv tuženih R . M, D . M, D . M . i D. M, radi utvrđenja tekovine. Predmet je dobio broj P. 522/ 93.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano 15 ročišta, na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je veštačenje od strane dva sudska veštaka građevinske struke, saslušani su vešta ci, izvršen je uvid u dokumentaciju Službe za katastar nepokretnosti KO Viteževo, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, dok 19 ročišta nije bilo održano, i to: tri na zahtev punomoćnika tuženog, osam iz procesnih razloga, jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, dva na zahtev punomoćnika tužioca, što je dovelo do produženja parnice za tri meseca, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a četiri zbog nedolaska nikog na strani tuženih .

Rešenjem Opštinskog suda u Žabarima P. 90/02 od 26. decembra 2003. godine postupak je prekinut radi pokušaja mirnog rešenja spora i određeno je da će postupak biti nastavljen na inicijativu tužilje.

Tužilja je 8. juna 2015. godine podnela sudu predlog za nastavak parničnog postupka navodeći da nije došlo do postizanja sporazuma o mirno m rešenj u spora među strankama. Takođe, u predlogu je navela da su tuženi D . M, D . M . i D . M . preminuli, da su okončani ostavinski postupci iza pok. tuženih i kao zakonski naslednik pok. tuženih označen je tuženi R . M.

Rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu P. 90/02 od 11. septembra 2015. godine nastavljen je postupak koji je prekinut rešenjem Opštinskog suda u Žabarima P. 90/02 od 26. decembra 2003. godine.

Zatim je pred Osnovnim sudom u Požarevcu predmet dobio broj P. 1861/15 i održano je deset ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, veštaka građevinske struke i veštaka geometra, dok dva ročišta nije održano iz procesnih razloga.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P. 1861/15 od 26. maja 2017. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P. 1861/15 od 20. jula 2017. godine zbog očigledne greške u pisanju, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je tužilja suvlasnik sa udelom od 40,4% ili 202/5 na osnovu zajedničke tekovine sa tuženim na nepokretnostima bliže označenim u izreci, što je tuženi R. M . dužan priznati i tužilji predati u sudržavinu i suposed navedene nepokretnosti ; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za veće traženje od dosuđenog tekovinskog udela tužilje do ukupno traženog tekovinskog udela od ½ na objektima i parceli koje su navedene u stavu prvom izreke i u pogledu dela zahteva u kome je tužilja tražila da se obaveže tuženi da dozvoli da se tužilja po osnovu ove presude uknjiži kod Službe za katastar nepokretnosti sa navedenim udelom na objektima; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji po osnovu njenog tekovinskog udela od 40,4% ili 202/5 vrednosti pokretnih stvari bliže označenih u izreci, isplati iznos od 123.842,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom na ovaj iznos počev od 7. oktobra 2016. godine kao dana izvršenog veštačenja pa do isplate; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za veće traženje u pogledu zahteva da se tuženi obaveže da tužilji isplati tekovinski udeo na jednom putničkom autu marke „Mercedes 123“ i jednom kompletnom strujomeru za kuću, kao i u pogledu traženog tekovinskog udela i ukupnog novčanog iznosa koji je tužilja tražila od dosuđenog udela pa do traženog udela od ½ od dosuđenog novčanog iznosa pa do traženog novčanog iznosa od 536.620,00 dinara; u stavu petom izreke obavezan je tuženi da tužilji, po osnovu njenog tekovinskog udela od 8,62% vrednosti izvedenih građevinskih radova na renoviranju stare stambene zgrade, i 8,62% udela tužilje u izgradnji ekonomske zgrade sa pratećim objektima isplati iznos od 235.243,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos počev od 16. aprila 2017. godine, kao dana izvršenog veštačenja pa do isplate; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za veće traženje od dosuđenog udela i dosuđenog novčanog iznosa tužilje u izvedenim građevinskim radovima navedenim u prethodnom stavu izreke presude do ukupno traženog udela od 1/5 i ukupnog novčanog iznosa tekovinskog udela od 572.921,34 dinara ; u stavu sedmom izreke obavezan je tuženi da tužilji po osnovu njenog tekovinskog udela od 8,62% vrednosti pokretnih stvari isplati iznos od 119.278,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos počev od 7. oktobra 2016. godine, kao dana izvršenog veštačenja pa do isplate; u stavu osmom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za veće traženje od dosuđenog do ukupno traženog udela od 1/5 vrednosti pokretnih stvari navedenih u prethodnom stavu izreke kao i za razliku od dosuđenog novčanog iznosa navedenog u prethodnom stavu izreke do ukupno traženog iznosa od 276.748,00 dinara; u stavu devetom izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 662.927,45 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom na ovaj iznos počev od izvršnosti presude pa do konačne isplate; u stavu desetom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka od dana donošenja presude pa do dana izvršnosti presude.

Tuženi je 6. jula 2017. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3511/17 od 29. januara 2018. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P. 1861/15 od 26. maja 2017. godine u stavovima prvom, trećem, petom i sedmom izreke ; u stavu drug om izreke preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu devetom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 543.471,16 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude .

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe i Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 13 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 18. oktobra 1993. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud usaglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenj e, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kao bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 24 godine u kome je sud meritorno odlučio nakon 23 godine i sedam meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne postoji okolnost koja bi mogla opravdati trajanje parničnog postupka od 24 godine u kome je odlučivano o tužbenom zahtevu podnositeljke radi utvrđenja tekovine.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon 23 godine i sedam meseci od podnete tužbe, Takođe, deset ročišta pred tim sudom nije održan zbog procesnih nedostataka , bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u prekidu 11 i po godina – od 26. decembra 2003. do 8. juna 2015. godine kada je podnositeljka tražila nastavak postupka te se navedeni prekid postupka ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe i podnositeljka je imala legitiiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio složen imajući u vidu da se radi o postupku radi utvrđenja tekovine po osnovu sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici, te je tokom njegovog trajanja bilo potrebno izvesti veći broj dokaza radi potpunog utvrđenja složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja postupka, jer su ona i njen punomoćnik prisustvovali ročištima, postupali su po nalozima suda i pri tome nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja, dok neodržavanje dva ročišta na zahtev njenog punomoćnika, a što je dovelo do produženja parnice za tri meseca , nije od bilo kakvog uticaja na odlučivanje ovog suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 1861/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 522/93), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u toku o četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu, složenost postupka kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke broj 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpela.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zbog troškova postupka kojima je podnositeljka bila izložena vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnositelj ka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice u vidu nastalih troškova postupka podnositeljka bi imala i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećen om u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizlazi obaveza podnositeljke da u konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpela štetu zbog postupanja suda tokom trajanja postupka. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe nije dokazala da je pretrpela materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

Stoga je Ustavni sud saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

U vezi navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao pravno utemeljeni ustavnopravni razlozi za povredu ovog ustavnog prava. Stoga je u ovom delu ustavna žalba odbačena u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka.

8. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.