Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za izdržavanje deteta

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi izmene odluke o izdržavanju deteta, koji je trajao tri godine i devet meseci, nije okončan u primerenom roku s obzirom na hitnost porodičnih sporova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u p ostupku po ustavnoj žalbi M. R . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. oktobra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P2. 421/15 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 23. aprila 2019. godine, preko punomoćnika Z . S , advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P2. 421/15pravično suđenje.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni postupak trajao tri godine i osam meseci iako nije bio složen, da se radi o postupku koji je hitan, kao i da je u toku postupka bilo perioda neopravdanog nepostupanja suda. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava, u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P2. 421/15, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 1. juna 2015. godine tužbu Osnovnom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog – svog oca, tražeći izmenu odluke o visini izdržavanja, donete 2000. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P2. 421/15.

Prvo ročište je, naredbom od 24. novembra 2015. godine, zakazano za 8. februar 2016. godine, ali ono nije održano jer je postupajući sudija najavila da će tražiti izuzeće, budući da poznaje tuženog. Zahtev za izuzeće podnet 7. marta 2016. godine, je usvojen rešenjem predsednika suda od 9. marta 2016. godine.

Sledeće ročište, koje je zakazano za 19. april 2016. godine, je prekinuto jer je punomoćnik tuženog izjavio da traži izuzeće sudije jer se neprijatno ponaša prema njemu i ne uvažava činjenicu da je njegov klijent bolestan. Punomoćniku tuženog je naloženo da u roku od tri dana dostavi sudu pisani podnesak kojim će precizirati razloge zbog kojih traži izuzeće postupajućeg sudije, pod pretnjom propuštanja. U spisima predmeta nema dokaza da je pisani zahtev dostavljen, niti da je odlučeno o zahtevu za izuzeće sudije istaknutom na ročištu.

Nakon što je postupajući sudija izabran za viši sud, predmet je dodeljen u rad drugom sudiji, koji je 4. januara 2018. godine tražio izuzeće, jer poznaje punomoćnika tužioca. Ovaj zahtev usvojen je rešenjem predsednika suda od 5. januara 2018. godine.

Na narednom ročištu, održanom 16. marta 2018. godine, pročitana je tužba, a sledeća dva ročišta, zakazana za 24. april i 10. jul, nisu održana jer poziv tuženom, kome je u međuvremenu punomoćnik otkazao punomoćje, nije mogao da bude uručen.

Do zaključenja glavne rasprave održana su još dva ročišta, 20. septembra i 30. oktobra 2018. godine, na kojima su saslušane parnične stranke.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P2. 421/15 od 30. oktobra 2018. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Protiv označene presude tuženi je izjavio žalbu 23. januara 2019. godine, te su spisi predmeta 22. februara 2019. godine dostavljeni Apelacionom suda u Nišu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi. Presudom Gž2. 105/19 od 7. marta 2019. godine Apelacionog suda u Nišu odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, a presuda Osnovnog suda u Leskovcu P2. 421/15 od 30. oktobra 2018. godine je potvrđena.

4. Članom 32. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 204. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11-dr.zakon i 6/15) propisano je: da je p ostupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo (stav 1.); da se u postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba ne dostavlja tuženom na odgovor (stav 2.); da će postupak iz stava 1 ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta (stav 3.); da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu (stav 4.); da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (stav 5.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Osnovnom sudu u Leskovcu 1. juna 2015. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu od 7. marta 2019. godine, trajao tri godine i devet meseci.

Ustavni sud ukazuje da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je efikasno okončanje predmetnog parničnog postupka bilo od većeg značaja za podnosioca, budući da je istaknutim zahtevom tražio povećanje iznosa doprinosa tuženog njegovom izdržavanju, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da posmatrani postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u toku postupka izveden samo dokaz saslušanjem parničnih stranaka.

Ustavni sud je imao u vidu da dva ročišta nisu održana jer poziv nije mogao da se uruči tuženom, što je, u manjoj meri doprinelo navedenoj dužini trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, kao i, između drugih, Odluku Ustavnog suda Už-229/2013 od 11. aprila 2013. godine).

S druge strane, u pogledu postupanja sudova, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je prvostepeni sud, u postupku koji je po svojoj prirodi bio hitan, prvo ročište zakazao tek za osam meseci, kao i da to ročište nije održano jer je sudija izjavila da će tražiti izuzeće, a što je učinila tek nakon mesec dana. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da u periodu od 23 meseca nije zakazano nijedno ročište. U tom periodu sud je trebalo da reši o zahtevu tuženog za izuzeće postupajućeg sudije, o čemu nema dokaza u spisima, ali je ocenio da navedeno ne može da bude opravdanje za skoro dvogodišnje nepostupanje suda.

Polazeći od izloženog, po oceni Ustavnog suda, parnični sud nije postupao u skladu sa načelom naročite hitnosti predmetnog postupka i obavezom preduzimanja parničnih radnji u izuzetno kratkim rokovima propisanim Porodičnim zakonom. S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je "potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a naročito u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter" (vidi presudu Borgese protiv Italije, od 26. februara 1992. godine, stav 28.). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da se, u konkretnom slučaju, radi o predugom trajanju jednog naročito hitnog postupka za šta odgovornost snosi prvostepeni sud.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, i pored izuzetne efikasnosti drugostepenog suda koji je za manje od mesec dana od dostavljanja spisa odlučio o izjavljenoj žalbi, neefikasnim postupanjem prvostepenog suda u jednom naročito hitnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i navedene objektivne okolnosti, kao i ekonomsko-socijalne prilike i standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na domaćem nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije , od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.