Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni instituta presuđene stvari

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava rešenja nižih sudova kojima je tužba odbačena kao presuđena stvar, jer nastupanje dospelosti potraživanja nakon prve presude predstavlja novu materijalnopravnu situaciju koja omogućava vođenje novog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Goluba Mijaljevića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Goluba Mijaljevića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1822/10 od 16. juna 2010. godine i rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž1. 60/10 od 30. avgusta 2010. godine i utvrđuje da je povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Višem sudu u Kragujevcu da ponovi postupak po žalbi koju je Golub Mijaljević izjavio protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1822/10 od 16. juna 2010. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Golub Mijaljević iz Kragujevca podneo je 30. juna 2010. godine ustavnu žalbu, dopunjenu 20. septembra 2010. godine, protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1822/10 od 16. juna 2010. godine i rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž1. 60/10 od 30. avgusta 2010. godine zbog povrede načela ljudskog dostojanstva, prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 23, člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 240/2000 od 17. avgusta 2006. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 99/07 od 31. januara 2007. godine, odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi „Zastava kovačnica“ d.o.o. iz Kragujevca da mu na ime naknade štete u vidu izmakle naknade za rad za period od 26. juna 1997. godine do 31. maja 2000. godine isplati iznos od 86.015 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao preuranjen, zbog toga što je aneksima Pojedinačnog kolektivnog ugovora zaključenim između sindikalne organizacije tuženog i direktora tuženog određeno da se isplata razlike zarade radnicima odloži do 31. decembra 2007. godine uz mogućnost ranije isplate ukoliko za to postoje objektivne mogućnosti. Dalje je navedeno da je podnosilac ustavne žalbe 9. aprila 2008. godine, ponovo podneo tužbu istom sudu sa istovetnim zahtevom, ali da je tužba odbačena uz obrazloženje da se radi o presuđenoj stvari. Podnosilac smatra da tužbe nije mogla biti odbačena, jer je nakon 31. decembra 2007. godine njegov tužbeni zahtev dospeo i nije preuranjen, tako da se ne može govoriti o presuđenoj stvari. Podnosilac je predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je osporenim aktima pričinjena šteta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, kao i spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P1. 1822/10, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) P. 240/2000 od 17. avgusta 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se obaveže tuženi „Zastava kovačnica“ d.o.o. iz Kragujevca da mu na ime naknade štete u vidu izmakle naknade za rad za period od 26. juna 1997. godine do 31. maja 2000. godine isplati iznos od 86.015 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. aprila 2003. godine pa do isplate, kao i da za isti period Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja uplati pripadajuće doprinose.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Okružni sud) je presudom Gž1. 99/07 od 31. januara 2007. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 240/2000 od 17. avgusta 2006. godine. U obrazloženju drugostepene presude je pored ostalog, navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tuženi 1994. godine uputio tužioca kao svog radnika na plaćeno odsustvo; da je u utuženom periodu, zbog poremećaja u poslovanju tuženi isplaćivao tužiocu garantovanu zaradu; da je u postupku utvrđeno da tuženi na ime razlike zarade u ovom periodu duguje tužiocu iznos od 86.015 dinara; da je aneksima Pojedinačnog kolektivnog ugovora zaključenim 6. aprila 2001. godine i 8. aprila 2002. godine između sindikalne organizacije tuženog i direktora tuženog određeno da se isplata razlike zarade radnicima odloži do 31. decembra 2007. godine uz mogućnost ranije isplate ukoliko za to postoje objektivne mogućnosti; da je članom 65. stav 2. Zakona o radnim odnosima koji se primenjivao u vreme nastanka pravnog odnosa među strankama, određeno da je poslodavac, ukoliko usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarade radnicima u skladu sa Kolektivnim ugovorom, dužan da radniku isplati garantovanu neto zaradu radi obezbeđenja njegove socijalne i materijalne sigurnosti, što je tuženi i činio u utuženom periodu; da je članom 65. stav 3. navedenog Zakona o radnim odnosima bilo predviđeno da je tuženi dužan da zaposlenom isplati razliku između garantovane neto zarade koju je primio i zarade koju bi ostvario u skladu sa Kolektivnim ugovorom u predviđenim rokovima; da je odredbama čl. 26. i 27. Opšteg kolektivnog ugovora koji se primenjivao u vreme nastanka spornog odnosa među strankama pa do 31. maja 2001. godine, poslodavac imao mogućnost da, u slučaju poremećaja u poslovanju, zaposlenom odloži isplatu razlike zarade između isplaćenog iznosa i zarade koja mu pripada po Kolektivnom ugovoru uz obavezu da utvrdi isplatu razlike zarade između isplaćenog iznosa i zarade koja mu pripada po Kolektivnom ugovoru uz obavezu da utvrdi uslove za njihovu isplatu; da se prema članu 26. Opšteg kolektivnog ugovora, uslovi za isplatu razlike zarade utvrđuju Pojedinačnim kolektivnim ugovorom, naročito rokovi i dinamika za isplatu razlike zarade u slučaju produženja rokova; da je ispunjenje svoje obaveze tuženi odložio aneksima Pojedinačnog kolektivnog ugovora do 31. decembra 2007. godine i da prema tome obaveza tuženog da isplati razlike zarade tužiocu još uvek nije dospela.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda P1. 1822/10 od 16. juna 2010. godine odbačena je tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer je sud utvrdio da je po istom osnovu (za isti period i u istim iznosima), između istih stranaka pred tim sudom okončana parnica u predmetu Opštinskog suda P. 240/2000. Osnovni sud je na osnovu odredaba člana 197. stav 3. i člana 279. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku odbacio tužbu.

Tužilac je 30. juna 2010. godine protiv rešenja Osnovnog suda P1. 1822/10 od 16. juna 2010. godine izjavio žalbu u kojoj je, pored ostalog, navedeno: da je netačno da je prvostepeni sud utvrdio da je po istom osnovu vođena parnica i da je pravnosnažno okončana; da je u obrazloženju presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 240/2000 od 17. avgusta 2006. godine konstatovano da je nesporno da postoji dug tuženog prema tužiocu, ali da je isplata duga na osnovu aneksa Pojedinačnog kolektivnog ugovora odložena do kraja 2007. godine zbog poremećaja u poslovanju tuženog; da je tužilac sačekao da prođe rok na koji mu je isplata odložena, pa kako više nisu važili aneksi Pojedinačnog kolektivnog ugovora, to je i njegovo potraživanje dospelo.

Postupajući po žalbi tužioca Viši sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Viši sud) je rešenjem Gž1. 60/10 od 30. avgusta 2010. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Osnovnog suda P1. 1822/10 od 16. juna 2010. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog suda je, pored ostalog, navedeno: da prema stanju u spisima predmeta i razlozima u obrazloženju osporenog rešenja, sud je utvrdio da tužilac vodio spor protiv tuženog u predmetu Opštinskog suda P. 240/2000, radi isplate razlike naknade zarade za period od 26. juna 1997. godine do 31. maja 2000. godine u iznosu od 86.015 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. aprila 2003. godine, pa do isplate; da je navedeni spor okončan presudom Opštinskog suda P. 240/2000 od 17. avgusta 2006. godine kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove; da je navedena presuda potvrđena presudom Okružnog suda Gž1. 99/07 od 31. januara 2007. godine, a žalba tužioca odbijena kao neosnovana; da je tužilac tužbom od 9. aprila 2008. godine ponovo tražio usvajanje istovetnog tužbenog zahteva za navedeni period i u istom novčanom iznosu, a kako žalbenim navodima tužioca nije osporena činjenica da se radi o presuđenoj stvari, to je prvostepeni sud pravilno postupio kada je tužbu tužioca odbacio, nalazeći da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, je utvrđeno: da se jemči svakom prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je važio u vreme donošenja osporenih odluka, bilo je propisano: da parnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom, da u pogledu zahteva koji je stranka postavila u toku postupka, parnica počinje da teče od časa kad je o tom zahtevu obaveštena protivna stranka, da dok parnica teče, ne može se u pogledu istog zahteva pokrenuti nova parnica među istim strankama, a ako takva parnica bude pokrenuta, sud će tužbu odbaciti, da će sud u toku celog postupka paziti da li već teče druga parnica o istom zahtevu među istim strankama (član 197.); da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena (član 279. stav 1. tačka 4)); da sud može da naloži tuženom da izvrši određenu činidbu samo ako je ona dospela do zaključenja glavne rasprave (član 331. stav 1.); da presuda koja se više ne može pobijati žalbom postaje pravnosnažna ukoliko je njome odlučeno o zahtevu tužbe ili protivtužbe; da sud tokom celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena, i ako utvrdi da je parnica pokrenuta o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučeno, odbaciće tužbu (član 346. st. 1. i 2.); da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (član 347. stav 3.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude (stav 1.), da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je odlučeno o zahtevu o kome je već ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je već zaključeno sudsko poravnanje ili o zahtevu po kome već teče parnica (stav 2. tačka 10)); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9 ) i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. stav 2.).

5. Analizirajući osporena rešenja sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava i citiranih odredaba ZPP, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima Osnovnog suda P1. 1822/10 od 16. juna 2010. godine i Višeg suda Gž1. 60/10 od 30. avgusta 2010. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, 29. maj 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, § 43). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van der Hurk protiv Holandije, 19. april 1994. godine, § 61). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je podnosilac u žalbi izjavljenoj 30. juna 2010. godine protiv rešenja Osnovnog suda P1. 1822/10 od 16. juna 2010. godine jasno istakao da se u konkretnom slučaju ne radi o presuđenoj stvari. Međutim, drugostepeni sud je taj žalbeni navod grubo prevideo ističući, pri tom, da tužilac u žalbi nije osporio činjenicu da se, u konkretnom slučaju, radilo o presuđenoj stvari. Imajući u vidu da je žalbom pobijano prvostepeno rešenje zasnovano isključivo na činjenici da se radi o presuđenoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa institutom presuđene stvari – res iudicata, Ustavni sud naglašava da dospelost činidbe koja je predmet tužbenog zahteva predstavlja materijalnopravnu pretpostavku za donošenje kondemnatorne presude, kako je to uostalom i propisano odredbom člana 331. stav 1. ZPP. Sa druge strane, u obrnutoj situaciji, kada činidba iz bilo kog razloga nije dospela do zaključenja glavne rasprave, sud će presudom odbiti tužbeni zahtev, kao što je to, u konkretnom slučaju, učinio Opštinski sud presudom P. 240/2000 od 17. avgusta 2006. godine, jer se izreka presude o neosnovanosti tužbenog zahteva vezuje za trenutak zaključenja glavne rasprave u toj parnici (član 347. stav 3. ZPP). Međutim, nastupanjem dospelosti potraživanja menja se i materijalnopravno stanje, koje otvara mogućnost vođenja nove parnice, kao u konkretnoj situaciji.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i naložio Višem sudu u Kragujevcu da ponovi postupak po žalbi koju je Golub Mijaljević izjavio protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1822/10 od 16. juna 2010. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke i u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava iz člana 23. Ustava, zbog toga što se oni odnose na parnični postupak koji je okončan presudom Okružnog suda Gž1. 99/07 od 31. januara 2007. godine, a ne na postupak koji je predmet ove ustavne žalbe. Takođe, zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava po osnovu rada iz člana 60. Ustava, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ovog prava biti preispitana u postupku pred nadležnim sudom, zbog čega je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 , 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni instituta presuđene stvari

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti