Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest i po godina. Neefikasnost prvostepenog suda, koji je tek nakon šest godina utvrdio svoju nenadležnost, ocenjena je kao ključni razlog odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4368/2011
08.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Danice Trivunčević iz Bajmoka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Danice Trivunčević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Subotici P. 828/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danica Trivunčević iz Bajmoka podnela je 23. septembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio u predmetu Osnovnog suda u Subotici P. 828/10.

U ustavnoj žalbi se navodi: da sud radi sporo, i umesto da donese presudu, ponovo otvara glavnu raspravu; da je suprug podnositeljke ustavne žalbe preminuo 21. maja 2009. godine, ne dočekavši presudu; da je tužba podneta 27. oktobra 2005. godine; da postupak traje šest godina, a nije doneta ni prvostepena odluka; da sud održava rasprave u nedopustivo velikim vremenskim razmacima i nepotrebno odlaže rasprave; da je raspravljanje završeno 15. decembra 2010. godine, ali je ponovo otvoreno tek 26. oktobra 2011. godine, posle više od deset meseci; da je stranka dostavila više požurnica i predlagala da se suđenje okonča. Podnositeljka od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu označenog prava, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i naloži Osnovnom sudu u Subotici da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P. 828/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Miladin Trivunčević iz Bajmoka, i Ilija Trivunčević, Stanojka Trivunčević i Krista Ćelić, svi iz Republike Srpske, BiH, podneli su 27. oktobra 2005. godine tužbu Opštinskom sudu u Subotici protiv tuženih Anice Trivunčević iz Bajmoka, radi utvrđenja da je Miladin Trivunčević suvlasnik ostavinske imovine pok. Todora Trivunčevića - stambene zagrade u Rijeci, Republika Hrvatska, u 4/10 delova, i obavezivanja tužene da mu isplati tržišnu vrednost suvlasničkog udela u dinarskoj protivvrednosti od 4.184.550 dinara, kao i utvrđenja da su tužioci zakonski naslednici pok. Todora Trivunčevića, te da svakom pripada zakonski nasledni deo u vrednosti od 363.205 dinara, sa zateznom kamatom od podnošenja tužbe. Predmet je dobio broj P. 1642/05.

Tužena je 5. decembra 2005. godine podnela odgovor na tužbu, u kome je istakla prigovor zastarelosti potraživanja po osnovu ulaganja u stambenu zgradu.

Pripremno ročište održano je 14. februara 2006. godine.

Prema nasledničkoj izjavi datoj u Osnovnom sudu u Tesliću 15. februara 2006. godine, Ilija Trivunčević prihvatio se zakonskog naslednog dela iza pok. Todora Trivunčevića, dok su se Stanojka Trivunčević i Krista Ćelić odrekle svog naslednog dela u korist Miladina Trivunčevića.

Na ročištu održanom 22. marta 2006. godine naloženo je tužiocima iz Republike Srpske, BiH, da dostave overeno punomoćje za zastupanje od strane advokata, što su oni i učinili 8. aprila 2006. godine.

Ročište od 17. maja 2006. godine odloženo je radi pokušaja mirnog rešenja spora, ročište od 20. juna iste godine odloženo je na zahtev punomoćnika tužilaca, a ročište od 18. septembra 2006. godine odloženo je zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Ročište od 5. oktobra 2006. godine održano je, na ročištu od 22. novembra 2006. godine saslušani su tužilac Miladin Trivunčević i tužena, a na ročištima od 27. decembra 2006, 14. februara 2007. i 11. aprila 2007. godine saslušavani su svedoci, među kojima i podnositeljka ustavne žalbe.

Ročište zakazano za 8. jun 2007. godine odloženo je, na ročištu od 2. oktobra 2007. godine saslušan je jedan svedok i tužilac Ilija Trivunčević, a sud je, na predlog stranaka, od banaka u inostranstvu tražio izveštaje o računima pok. Todora Trivunčevića, zbog čega je odredio zastoj u postupku.

Podneskom od 2. aprila 2008. godine tužioci su tražili od suda da stavi van snage rešenje o zastoju i zakaže ročište za glavnu raspravu.

Ročište od 15. oktobra 2008. godine odloženo je, jer je došlo do "mirovanja prava i obaveza" punomoćnika tužene, a na ročištu održanom 27. novembra 2008. godine spojena je parnica istog suda P. 1851/06, nastala po tužbi tužene protiv tužilaca u osporenom postupku i još osam lica radi izdvajanja po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, sa parnicom u osporenom postupku.

Ročište od 4. februara 2009. godine nije održano, a ročište od 8. aprila 2009. godine održano je.

Sud je zatim rešenjem od 10. juna 2009. godine prekinuo postupak zbog smrti tužioca Miladina Trivunčevića, dok su 23. juna 2009. godine tužioci podneskom najpre obavestili sud i dostavili dokaz da je Danica Trivunčević pravni sledbenik pok. Miladina Trivunčevića, a zatim smanjili visinu tužbenog zahteva zbog dugog trajanja postupka i nedostatka dokaza.

Rešenjem od 14. decembra 2009. godine sud je odredio nastavak postupka.

Postupak je zatim nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Subotici P. 828/10, u kome je ročište održano 26. aprila 2010. godine.

Ročište zakazano za 16. novembar 2010. godine odloženo je za 15. decembar 2010. godine, jer je sudski tumač tek 10. novembra 2010. godine dostavio prevod određenih dokaza u postupku.

Na ročištu održanom 15. decembra 2010. godine zaključena je glavna rasprava, koju je sud rešenjem od 2. juna 2011. godine ponovo otvorio, radi utvrđenja činjenica bitnih za primenu merodavnog prava, zbog čega je naložio strankama da dostave dokaze na te okolnosti.

Rešenjem Osnovnog suda u Subotici od 29. avgusta 2011. godine predmet P. 828/10 dodeljen je u rad drugom sudiji, radi bržeg rešavanja starih predmeta.

Na ročištu održanom 26. oktobra 2011. godine zaključena je glavna rasprava. Presudom donetom istog dana sud se oglasio nenadležnim za postupanje po zahtevima za utvrđenje suvlasništva na zgradi i za utvrđenje da su tužioci zakonski naslednici pok. Todora Trivunčevića i da im pripada zakonski nasledni deo u iznosu od po 3.364,10 evra koji je tužena Anica Trivunčević dužna da im isplati, kao i za postupanje po protivtužbi, ukinuo sprovedene radnje u odnosu na ove zahteve i odbacio tužbu u ovim delovima, kao i protivtužbu, odbio zahtev da se obaveže tužena da isplati iznos od 10.092,29 evra, sa kamatom, na ime ulaganja Miladina Trivunčevića u zgradu koju je gradio sa Todorom Trivunčevićem, zbog zastarelosti, i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Na osnovu žalbe tužilaca od 29. novembra 2011. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 5/12 od 8. maja 2012. godine ukinuo navedenu presudu od 26. oktobra 2011. godine u delu u kome je odlučeno o zahtevu za utvrđenje suvlasništva, bez upućivanja predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ovom delu, jer je u tom delu tužba već bila pravnosnažno povučena, dok je u delu za isplatu naslednog dela, iznosa po osnovu ulaganja u zgradu i troškova postupka odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Ovom presudom Apelacioni sud u Novom Sadu je pravnosnažno okončao osporeni postupak.

Tužioci su 10. juna 2012. godine izjavili reviziju protiv navedene drugostepene presude od 8. maja 2012. godine. Ova revizija odbačena je kao nedozvoljena rešenjem Osnovnog suda u Subotici od 20. juna 2012. godine.

Žalba tužilaca protiv navedenog rešenja od 20. juna 2012. godine odbijena je rešenjem Višeg suda u Subotici Gž. 367/12 od 17. oktobra 2012. godine.

Revizija tužilaca od 7. novembra 2012. godine, izjavljena protiv navedenog rešenja od 17. oktobra 2012. godine, odbačena je rešenjem Osnovnog suda u Subotici od 21. decembra 2012. godine.

Rešenjima Višeg suda u Subotici Gž. 38/13 od 29. januara 2013. godine ispravljeno je rešenje tog suda od 17. oktobra 2012. godine i ukinuto navedeno rešenje od 21. decembra 2012. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 327/13 od 21. marta 2013. godine odbijena je kao nesnovana revizija tužilaca izjavljena protiv navedenog rešenja od 17. oktobra 2012. godine.

Rešenjem od 12. jula 2013. godine oslobođena je Danica Trivunčević obaveze plaćanja sudskih taksi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o konkretnoj ustavnopravnoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u osporenom postupku, a kojim je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud ocenjuje po službenoj dužnosti, odmah po prijemu tužbe, da li je nadležan i u kojem je sastavu nadležan na osnovu navoda u tužbi i na osnovu činjenica koje su sudu poznate (član 15. stav 1.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodio u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak pokrenut 27. oktobra 2005. godine tužbom koju je podneo i pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe, te da je postupak do svog pravnosnažnog okončanja trajao nešto više od šest i po godina. Ustavni sud konstatuje da postupak po reviziji koja je navedenim odlukama odbačena kao nedozvoljena ne predstavlja jedinstvenu celinu sa osporenim postupkom, jer p rema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po reviziji u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu. Imajući u vidu napred izneto, kao i to da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupka po reviziji, Ustavni sud se njime nije posebno bavio u ovoj odluci. S druge strane, pošto se pravo na pravično suđenje, dakle i pravo na suđenje u razumnom roku, jemči svakome u postupku odlučivanja o njegovim pravima i obavezama, Ustavni sud je imao u vidu i da je podnositeljka ustavne žalbe stupila u osporeni postupak 23. juna 2009. godine, odnosno da je učestvovala u postupku do njegovog pravnosnažnog okončanja u periodu nešto dužem od dve godine i deset meseci.

Ustavni sud stoga konstatuje da sama činjenica da je postupak okončan posle više od šest i po godina može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Polazeći od toga, a imajući u vidu razloge date u odlukama kojima je postupak pravnosnažno okončan, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih pitanja koja bi prouzrokovala duže trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka ustavne žalbe ima la legitiman interes da nadležni sud okonča osporeni postupak radi eventualnog razrešenja spornih naslednopravnih odnosa u razumnom roku.

Ocenjujući zatim postupanje sudova koji su vodili postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud nalazi da okolnost da je osporeni postupak okončan posle više od šest i po godina na navedeni način - iz procesnih razloga i utvrđenjem da je potraživanje zastarelo, ukazuje na nedelotvorno postupanje sudova koji su vodili taj postupak. Dakle, nedelotvornost postupanja sudova koji su vodili osporeni postupak najpre se ogleda u tome što je prvostepenim sudovima bilo potrebno šest godina da bi se oglasili nenadležnim za postupanje po dva tužbena zahteva i po protivtužbi, iako bi svoju nadležnost trebalo da ocene odmah po prijemu tužbe i protivtužbe, a da su preostali tužbeni zahtev odbili zbog zastarelosti, iako je prigovor zastarelosti istaknut još u odgovoru na tužbu. Isto tako, prvostepeni sud je o predlogu za nastavak prekinutog postupka odlučio šest meseci nakon njegovog podnošenja, a nakon prvog ročišta od početka rada novih sudova 1. januara 2010. godine, održanog u aprilu 2010. godine, sledeće ročište zakazao je tek posle skoro sedam meseci, što ne može predstavljati primeren rok u kome se zakazuju ročišta za glavnu raspravu. Nakon toga, prvostepeni sud je ponovo otvorio glavnu raspravu pet i po meseci nakon što ju je zaključio, a prvo naredno ročište održao je tek posle četiri i po meseca. Stoga Ustavni sud konstatuje da je dužnost suda da obezbedi suđenje u razumnom roku sprovođenjem postupka bez odugovlačenja i sa što manje troškova, tako da u konkretnom slučaju nije bilo mesta šestogodišnjem vođenju prvostepenog postupka i izvođenju velikog broja dokaza kod njegovog okončanja iz navedenih razloga.

Uzimajući navedeno u obzir, i to najpre trajanje osporenog postupka i postupanje prvostepenih sudova u njemu, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zb og konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje dela osporenog postupka u kojem je učestvovala podnositeljka ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud nije odlučivao o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe da se naloži prvostepenom sudu da okonča osporeni postupak u razumnom roku, jer je u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi taj postupak već okončan.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti